(P)orobljena škola

Prihvatanjem anglosaksonskog modela obrazovanja, uvezli smo i krizu škole kao institucije. Kriza školstva pre toga nije postojala u sadašnjem obimu i obliku.[1] Istovremeno je primetan gotovo tragičan nedostatak svesti o krizi, kao i potpuno odsustvo kritičkog promišljanja problema, te shodno tome ne postoji nikakva politika amortizacije kriznog udara, niti je akutni problem obrazovanja na odgovarajući način aktuelizovan u širem društvenom kontekstu od strane državnih organa zaduženih da brinu o obrazovanju.      

Lokalnim tranzicionim gubitnicima mogu se smatrati i kultura, zdravstvo i obrazovanje. „Pobednici“ su oličeni u šačici tajkuna i političkom establišmentu, koji polako ali sigurno gubi i poslednju ideju kako da unovči sopstvenu „pobedu“, te nam predstoji oprobani neoliberalni scenario – gušenje socijalne države (smrt „običnog“ čoveka), što grubo narušava sistem državnog školovanja koji je deo tzv javnog sektora.

Nakon perioda krize više ne treba očekivati obnovljeni, kompleksniji  i snažniji kulturni identitet. Pojedinci,  institucije, pa i kompletne kulture, danas prolaze kroz neprekidnu, sveobuhvatnu i sveprožimajuću krizu identiteta koja se vremenom ne razrešava nekakvim kompromisom, ravnotežom ili relativno stabilnim stanjem, već prelaskom u novi, kritičniji stadijum krize, u kojem nerešeni stari problemi deluju deplasirano. „Globalna tranzicija ukazuje na svet u kome ne postoji stabilan društveni, kulturalni ili umetnički poredak, već, pre svega, mnogostrukost nestabilnih, otvorenih, nomadskih, kriznih i fleksibilnih događaja.“[2] Pozitivni efekat promena se potire, te se dovodi u pitanje i sam opstanak škole u stanju konstantnog previranja.

Sve je manje vremena za promišljanje krajnjih ciljeva obrazovanja. Kako izostaje i siguran oslonac u temeljnim zadacima kulture, dojučerašnji sumnjivi predlozi postaju „dobra praksa“ pred naletom novih reformskih zahteva. Kako je i sam progres deplasiran, ispostavlja se da „unapređenje“ u kulturnom vakuumu bez smisla zapravo nije poboljšanje, već taktika preživljavanja u varvarizovanom okruženju. Izgleda da je to jedan od retkih stavova koji prihvataju svi suprotstavljeni tabori, te o tome svedoče i tipične izjave kreatora prosvetne politike: „Reforma ne mora da bude uvek korak napred.“[3].

Prodaja fiktivnih, nedovoljno promišljenih i neutemeljenih vrednosti u školi ne posustaje. Naravno, ključni pojam je prodaja[4]. Nakon što je poprilično istrošen arsenal „tehničko-metodološkog usavršavanja“, „motivacionog osvežavanja“ i „osavremenjavanja nastavnog procesa“, ide se dalje ka seminarima koji „za skromnu cenu“ pokrivaju širok tematski spektar koji se bavi preživljavanjem u složenom multikulturalnom svetu, od raspirivanja preduzetničkog duha u poharanim školama, preko pružanja prve pomoći već posustalim nastavnicima, do snalaženja prilikom elementarnih nepogoda[5]. Očekujemo da buduće teme obuhvate i kuhinjske recepte, nakon što je domaćinstvo nepravedno izbačeno iz planova i programa.

Paralelno, nastava se svom snagom upinje da prati i virtuelne novotarije, ali postaje sve očiglednije da je „car go“ i da svi tehnički „nosioci smisla“ ne prenose očekivani spasonosni smisao, te su u obezglavljenom obrazovnom sistemu više-manje sami sebi svrha i umesto „poluge“ za realizovanje (nepostojećih) kulturnih ciljeva, postaju i ostaju samo (pre)skupo plaćene „igračke“. Ispod tehnoloških kalupa i matrica zjapi (bez)idejna provalija u kojoj prvo nestaje prosveta, kako bi naknadno za sobom povukla i ostatak društva.

Jedan deo prosvetne javnosti primećuje da se preteralo sa instaliranjem „novih“ (globalnih Û komercijalnih) (anti)vrednosti, dok se istovremeno drugi tabor žali da tih vrednosti još uvek nema u dovoljnoj meri. U hiper-postmodernoj situaciji u kojoj trenutno kolektivno lebdimo kao u bestežinskom stanju, obe primedbe su opravdane i verodostojne, no nema nikakve sumnje da su jedini „merodavni“, finansijsko-ekonomski aduti, u rukama drugog tabora. Želeli mi to ili ne, odobravali ili ne, prihvatali ili ne, dekonstrukcija i rekonstrukcija obrazovanja će se nastaviti, jer je to, pre svega, veoma unosan posao.[6] U sveopštoj vrednosnoj pometnji, nastavnici nisu u mogućnosti da sopstvene kulturološke dileme „sakriju“ od đaka. „Današnja deca odrastaju u apsurdu zato što lebde između dva sveta i dva vrednosna sistema, od kojih ih ni jedan ne usmerava ka zrelosti, jer oni ne pripadaju u potpunosti nijednom od njih, već se nalaze u hibridnom čistilištu vrednosti koje su u stalnom sukobu.“[7]

Potpuno van vidokruga ostaje neposredni vaspitno pedagoški rad sa učenicima i „prevaziđene“ dijaloško-dijalektičke metode koje pogoduju razvoju kompletne ličnosti učenika. „Obrazovanje je usredsređeno samo na „sticanje znanja“ – na obrazovnu komponentu, a vaspitna je potpuno izostavljena u zvaničnim dokumentima (Strategija razvoja obrazovanja do 2020) i u praktičnom radu nastavnika i škola.“[8] Sa jedne strane, takav rad nije „izmerljiv“ pa je samim tim suvišan, a sa druge je neekonomičan i u smislu tehnoglobalizacije delimično kontraproduktivan. Kultura je oduvek podrazumevala pre svega žrtvu, odricanje zarad negovanja viših vrednosti. Danas je vaspitač vaspitavan da odustane od žrtve koja nije „merljiva“ u korist sopstvenog uspeha koji se može izmeriti. „Mislim da će u školi već u bliskoj budućnosti veći problem biti socijalni i moralni odnosi i od samog kvaliteta nastavnika. I tu će biti ozbiljnih problema, jer se upravo sa idejom apsolutizovanog pojedinca oslobađaju i dobre i loše stvari.“[9]

Nekoć stabilna i jaka organska povezanost između naroda i njegovih učitelja postaje sve tanja. U posthumanističkom svetu prosvetni radnici nisu i prosvetitelji. Oni su pre svega radnici, a iz toga proističu dodatne podele na lošije i bolje plaćene radnike, na one sa dužim i kraćim radnim vremenom, na one sa jednostavnijim i komplikovanijim zaduženjima itd. U vreme razdrobljenih i podeljenih interesa, blaga učiteljska ruka ne opipava narodni puls, pa ni snažna ruka naroda ne štiti učitelje.

Komunikacija, dijalog i razumevanje, raspršeni su u oblake interesne društvenosti, da bi se potom transformisali u socijalnu izmaglicu u kojoj se razaznaju samo bledi nagoveštaji oblika. U sveopštem procesu interesne tribalizacije i socijalne varvarizacije po receptu „svako za sebe“, škola postaje još jedna izolovana institucija nekadašnjeg sistema, prepuštena sebi i svojim problemima. Novovekovnoj državi opskrbljenoj moćnim sredstvima medijske manipulacije, nekadašnja prosvetiteljska uloga škole više nije potrebna, najčešće ona upravo smeta. „Šta je društveno korisno, a šta nije od posebnog interesa, to određuju vlasnici novca preko sebi potčinjenih poslodavaca.“[10] Prosveta, poput nevoljenog deteta, u opštoj galami pokušava da i na sebe skrene pažnju, kako bi obezbedila povoljniji socijalni status. Ko treba da brine o školi i o opštem interesu u novostvorenom sistemu u kojem svako „brine“ samo o sebi, otvoreno je pitanje.

Sa neoliberalnim ekonomskim receptima kao idejom vodiljom u svim segmentima društva, ne samo što se ne ostvaruju „manje bitni“ ciljevi, već nema ni proklamovanog materijalnog blagostanja (osim za odabranih 5 odsto). Sa druge strane, „nemerljivi“ i „nevidljivi“ parametri govore da je došlo do katastrofalne omaške u preostalim ishodima. Najkritičniji su srozavanje kulture i nestajanje slobode. Škola ni tu nije izuzetak. Baš tamo gde sloboda ne bi trebalo da pogne glavu, dešava se cvetanje jednog novog vida neslobode. Škola nije samo orobljena, već često i porobljena. Ona posustaje kao rasadnik slobodnih ljudi, i prerasta u kalup koji parališe slobodu duha. Drugačije nije ni moguće, jer su i sami predavači sve manje slobodni, omeđeni birokratskim granicama. Da sve bude još gore, posao u prosveti je često samo zaklon od razornog reformskog cunamija, a škola neretko i prihvatilište za neudomljene partijske kadrove.

Vladajuća ideologija transformiše školu od poprišta slobode u izvor izgovora za neslobodu.

Slobodan čovek reaguje i na nedostatak slobode u sopstvenom okruženju, a to je upravo ono što neoliberalna dogma ne sme da dozvoli. Zato sloboda sve ređe opstaje u školi, a jedva da postoji i u drugim segmentima društva. "No, slobodu istinski ne voli onaj koji je želi za sebe i svoje, već onaj koji je želi i za drugoga i druge. Sloboda je postala zaštitnica prava povlašćene manjine, zaštitnica kapitalističke svojine i vlasti novca."[11] Svako za sebe i ka svojim materijalnim ciljevima. Segmentacija društva dodatno je zaoštrena nedostatkom zajedničkog motiva za odbranu kulture, koji bi pokrenuo zamajac slobode.

Bez slobode ili borbe za slobodu, slobodnog i slobodoljubivog duha, nema ni kulture, a bez kulture, opet, nema vaspitanja. Zato je škola naročito oštećena zahuktalim procesom (p)orobljavanja.

Preterano je očekivati da obrazovanje postane generator širokog fronta pozitivnih društvenih promena, ali treba podržati svako nastojanje da se u opštoj kulturnoj pomrčini sačuva bar iskra slobodoljubivog duha.