Plakat za film „Parada“, ili svi plagijati Srđana Dragojevića

Gledajući trejler za novi film Srđana Dragojevića „Parada“, nisam dobio želju da pogledam ovaj film, ali je u mom duhu ostao veoma neprijatan utisak izazvan prostaštvom reklamnog plakata za isti koji svojom referencijom na jedno od najvećih umetničkih dela ljudske istorije u meni izaziva samo zgražavanje. U isto vreme plakatom se vređaju i moja nacionalna osećanja.

Da je prostaštvo, nedostatak dobrog ukusa i neoriginalnost u uskoj vezi sa opusom Srđana Dragojevića, može se videti i iz nastavaka kultnog filma „Mi nismo anđeli“ koji obiluju prostačkim rečnikom i humorom koji u toj koncentraciji nije svojstven ni najsirovijim pripadnicima društva. Treći deo filma „Mi nismo anđeli“ pokušao sam da odgledam, ali je film i pored visokog tehničkog kvaliteta, koji odlikuje novija Dragojevićeva ostvarenja, jednostavno nezanimljiv. Drugi deo komercijalno uspešne trilogije „Mi nismo anđeli“ jeste, kao što je poznato, školski primer značenja reči plagijat. Kako sam američki film „Izvan kontrole“ (1989) imao prilike da gledam devedesetih godina, kada sam kasnije pogledao Dragojevićevu kopiju, bio sam šokiran činjenicom da su prekopirane čitave scene, a ne samo zaplet.

Međutim, najveće iznenađenje u vezi sa ovom trilogijom sam doživeo nešto kasnije. Jednom prilikom sam razgovarao o domaćim filmovima sa velikim poznavaocem ove umetnosti. Izrazio sam svoje mišljenje da je šteta što je drugi deo filma „Mi nismo anđeli“ plagijat, s obzirom na originalnost prvog dela. Pomenuti gospodin mi je ukazao na to da se varam i da je prvi deo plagijat jednog francuskog filma čiji naziv nisam zapamtio. S tim gospodinom nisam u kontaktu, pa taj navod ne mogu potkrepiti, ali se nadam da to može učiniti neki od čitalaca ovog teksta. Ako je ovo istina, može se primetiti jedna konstanta u Dragojevićevom opusu, a to je neoriginalnost.

Iako kao scenarista potpisuje sva tri dela trilogije, prvi deo je izgleda plagijat, drugi sigurno, a treći, najlošiji nastavak je stvarno Dragojevićev.

„Lepa sela lepo gore“ je nastao po istinitom događaju koje je u časopisu „Duga“u vidu članka objavio novinar Vanja Bulić. Bulićev članak je mnogo zanimljiviji od filma i kako sam najpre čitao članak, a zatim gledao film, bio sam pomalo razočaran filmom. Dakle, Dragojević je ekranizovao nešto provereno, pa u ovom klasiku devedesetih i pored tehničkog kvaliteta, koji Dragojevićevi filmovi nesumnjivo poseduju, opet nema originalnosti. „Sveti Đorđe ubija aždahu“ jeste slabašan film (mada moram da istaknem odličnu glumu Lazara Ristovskog) i pored toga što je nastao na osnovu istoimene popularne pozorišne predstave Dušana Kovačevića.

Kada se uzme u obzir kakva fantastična dela sedme umetnosti su nastala na osnovu dela ovog pisca, onda se ovo Dragojevićevo ostvarenje može smatrati velikim neuspehom. Neki od najboljih domaćih filmova svih vremena poput „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Balkanski špijun“, „Sabirni centar“ nastali na bazi Kovačevićevog književnog opusa svedoče o ovoj činjenici. Pored Dragojevićevog ostvarenja jedini režiser koji nije postigao veliki uspeh u ekranizovanju dela Dušana Kovačevića je sam Dušan Kovačević. Iako izuzetan književnik, pokazao se kao prosečan režiser u svom filmskom prvencu „Profesionalac“.

Jedini uspešan film Srđana Dragojevića na koji polaže sva prava je „Rane“ nastao kao angažovani film protiv režima Slobodana Miloševića.

E sad, zašto je bilo važno ukazati na neoriginalnost i sklonost ka prostaštvu i neukusu u Dragojevićevom opusu? Pa, zato što plakat za film „Parada“ ne odudara od tih tendencija. Iako možda nije sam Dragojević autor ovog plakata (ipak ga je Dragojević odobrio), ovaj je u skladu sa duhovnim karakteristikama režisera a to su neoriginalnost i prostaštvo. Neoriginalnost se vidi u tome što se umesto nečeg novog za filmski plakat uzima jedno od najvećih dela umetnosti uopšte- „Stvaranje Adama“. Mikelanđelovo delo najveću vrednost poseduje upravo u originalnosti kojim je predstavljena biblijska tema čovekovog stvaranja. Ova tema je, inače, već korišćena u Srbiji za kampanju poboljšanja uslova života za životinje „Beo-zoo vrta“ u kojoj se dodiruju čovekova i majmunska ruka. Iako neoriginalno, ipak veoma dirljivo i humano.

Sada zbog plakata za film „Parada“ kada pomislim na Mikelanđelovo delo, meni lično omiljeno delo slikarstva uopšte, ne mogu da izbacim iz glave ovu Dragojevićevu prostotu. Ovaj intelektualni radnik je postao moderni kulturni vandal kome ništa nije sveto i svojim prostaštvom zagađuje duhovni prostor drugih ljudi.

Ono što je ironija u vezi sa svim pomenutim je činjenica da je najveće delo najznačajnijeg umetnika homoseksualca duhovno oskrnavljeno u ime zaštite LGBT populacije. Meni lično su sumnjivi Dragojevićevi motivi povodom njegovog umetničko-političkog angažmana u vezi sa zaštitom prava seksualnih manjina. Čovek koji je, pored ostalog, gradio karijeru na kritici Miloševićevog režima je postao član SPS-a koji i dalje baštini ličnost i delo Slobodana Miloševića.

Do sad sam se bavio skrnavljenjem svetskog kulturnog nasleđa, a sada ću se ukratko osvrnuti na vređanje mog nacionalnog dostojanstva. Na plakatu jedna ruka pokazuje simbol muškog polnog organa drugoj ruci koja ima tri raširena prsta, što je postao neformalni srpski simbol. Kako da se osećam povodom toga, s obzirom na to da sam Srbin i to u Srbiji, a ovo je film srpske filmske elite? Uvređeno i nemoćno. Žao mi je što nemam novca (posledica vođstva srpske političke elite) da uzmem advokata, platim takse i tužim autore plakata zbog pretrpljenog duševnog bola. Razumem što moram da trpim nepravde i uvrede nanesene mom narodu od strane velikih sila, ali mi najteže padaju uvrede takozvane srpske „Elite“. Politička „elita“ nas je učinila siromašnim, a jednako korumpirana intelektualna „elita“ filmskih radnika nas unižava produkcijom ostvarenja u kojima možemo da gledamo zle Srbe i dobre Zapadnjake („Ljudski zoo“ 2009, (igraju srpski glumci), „Šišanje“ 2010 ( Prikazano engleskim parlamentarcima da vide kakvo zlo postoji u Srbiji), „Kako su me ukrali Nemci“ 2011 (dobar Nemac i mnogo zlih Srba različitih političkih opredeljenja) itd.).

Zašto ne snime neki film o zaštiti ratnih zločinaca nesrpskog porekla, o sistematskom kršenju ljudskih prava na Kosmetu, državi koju su stvorili i za nju su odgovorni Zapadnjaci, o masovnim grobnicama, delu zapadnjačkih štićenika u Libiji - na primer „Sirt jedna priča“, o tome da NATO piloti ubice civila nikome ne odgovaraju? Ili bar o tome kakvo siromaštvo postoji kao direktan proizvod domaćih političara, recimo mogao bi takođe da se zove - „Šišanje“ jer nas tretiraju kao stado ovaca koje treba iskoristiti, ili o tome kako se spoljni dug pretvorio od devet milijardi evra na početku mandata ove vlade u 14 milijardi na kraju ove godine, ili priču o prosečnom mladom čoveku koji hoće da nađe dobar posao, a nema vezu, ili o preduzetniku koji nije povezan sa političarima koji mora da plati obaveze državi, a država mu duguje i onda završi na ulici i počne da diluje nešto. Naravno, takve filmove naši filmski radnici ne snimaju, i to iz jednog jednostavnog razloga - za to niko neće da ih plati.