Писмо као државотворно питање, или о једном сумњивом "богатству"

Непријатељи граде моје царство за мене,

 зато ће бити добро изграђено

Питање ћириличног писма спада у корпус државотворног проблема, мада то није сасвим јасно, па одатле проистичу бројни неспоразуми, полемике и жучни тонови када се поведе прича о фамозном српском ''богатству'' двоазбучја. Оставимо ли по страни страсти и додатне поларизације које су најмање потребне у овом тренутку, ово питање тражи мирно и аргументовано расуђивање, без етикетирања и препуцавања.

Дакле, да би неки народ могао да се назива државотворним, мора да има своју територију, државу, Устав, заставу, грб, химну, језик и писмо. Јасно је да је процес ''ослобађања'' Срба од ''терета'' државности добрано одмакао, а писмо, тј. конфузија око употребе писма које означава цивилизацијску самобитност, историјски континуитет и идентитет једног језика, а самим тим и народа, значајно потпомаже овом процесу. Због тога питање употребе ћирилице или латинице за Србе није питање традиције, лепоте, симболике, правоверности и ''србовања'', већ питање опстанка, гаранције личне и колективне самосвести и идентитета који је озбиљно пољуљан и растрошен у крвавом и дивљачком 20 веку. Латиница у српском језику представља типично кукавичје јаје, додатну јабуку раздора и смешни су ''аргументи'' о богатству два писма. Такав аргумент могао би бити исправан само у случају да је историјски и културни развој Срба довео до употребе два писма, али када знамо како, када и на који начин латиница улази у српски језик, како да прихватимо да оно што је непријатељ тражио од нас, може и мора да буде истовремено добро?

Поновићу да су нам на ћирилицу скренуле особиту пажњу окупаторске власти од 1915. у Србији, а Павелић нарочито у најефикаснијој од свих ендехазија (сигурна сам да се са овим у потаји слаже велики део Хрвата, и да се не лажемо - тада је ударен темељ данашњој неовисној лијепој њиховој), а после у мелтинг-поту југословенства све се лепо закувало и докувало ненаучним и непримереним наметањем туђег писма кроз општепрокламовану лажну равноправност. Очигледно је да су наши непријатељи на сав глас упозорили да постоји нешто битније у писању ћирилице од обичног формалног питања и очувања традиције.

За неупућене, успаване и наивне и оне који живе у најбољем од свих светова, у чему им обилато помажу књиге типа ''сикрет'', ми смо опкољени непријатељима, отимачима и лажовима, а зашто је то тако, не могу са сигурношћу да тврдим. Има ту разних теорија – за оне којима је материја алфа и омега ради се о рудама на Косову, јефтиној радној снази, зеленашким банкама и каматама, фамозној еколошкој храни, а сада кажу и засадима ГМО, па путевима дроге и све у свему има ту истине, поготово када знамо шта је врховна вредност оних који нас држе у стању апокалипсе преко 20 година. Људи склонији метафизици кажу да је у питању општи рат против православља за шта такође има аргумената, геополотичари су на средини и тврде да смо предворје и вежбаоница за Русију, те да смо између истока и запада, на фамозном цариградском друму, они практични и рационални тврде да је Свети Сава требало да нас полатиничи па би све било у реду (живили би срећни са сусједима), али кога би они онда убијали и протеривали, можда би се раширили по Европи, бррр... Умало да заборавим архи-Слобу, петокоткобарци још увек врте исту плочу да нас зато киње, јер да је он умео то и то, или да је сменио генерале тад и тад, или да није био руски човек, или амерички, или Мирин, не би нас ''милосрдни'' бомбардовали, тако да постоји широк, за све укусе и светоназоре прилагођен арсенал разлога због којих смо виђени за лагано или убрзано нестајање, а аргументе зашто би требало уништити ''српски вирус'' не бих да понављам, довољно је сазнање да постоје људи који би радо уништили моје пријатеље, породицу, познанике и мене а да нас никада нису ни видели ни упознали.

Чини се ипак да је губљење времена и енергије тражење одговора на питање чиме смо заслужили посебан статус у савременом свету и на ком смо то наопаком бингу постали народ ''изабрани'' попут америчких Индијанаца на пример, довољно је знати и прихватити свесно оно што нам урлају у уши већ годинама, а многи од нас желе да се праве глуви и да живе и даље у свом виртуелном свету где су сви људи браћа, а љубав, мир и нада су свима у срцу. Иначе, и ја бих волела да живим у ''најбољем од свих светова'' и да берем тратинчице по трави са насмешеним животињицама из Дизнијевих цртаћа, али живим у Србији, земљи са рекордним бројем непријатеља по глави становника за коју сам се начекала да се тако поново назове. Поред свега, та једва дочекана Србија је пред нестанком, а не знам тачно како ће се то одразити на мој живот будући да сам Српкиња и намеравам то и остати, а бојим се да неће баш најбоље.

За оне којима су наши вајни корумпирани стручњаци (корупција не мора увек бити материјална, многи су похлепни на име, статус, звања и признања) усадили у главу ту идеју о ''богатству'' два писма, требало би да буде довољна очигледна чињеница да је из неког разлога нашим непријатељима веома битно да не знамо које су нам и колике територије, која нам је химна и како се пева, одакле и докле се простире српски језик и којим писмом се пише тај исти језик. Ако ни то није довољно, како објаснити планирано и лагано преузимање ћирилице од стране хрватских филолога, језикословаца и повјесничара, осим пројектом брисања и прекрајања историјских чињеница о државотворном народу на Балкану који је записе о о свом континуитету, историји и државности оставио огромним делом у ћирилским рукописима? Српска конфузија, незнање, површно повезивање историјских чињеница, школски систем, навике, комплекси пред Европом и немар који доводе до одрицања од ћирилице као јединог историјског и Уставом потврђеног српског писма, савршено иду на руку оваквим пројектима. Иако се многи смеју и говоре - па зна се да је то лаж, то никако неће спречити развој и спровођење таквог пројекта, започетог Бечким књижевним договором и Вуковим великодушним поклањањем имена и штокавског наречја Илирцима, како су тада себе називали збуњени хрватски народни препородитељи.

Као што не знам тачно зашто нас намеравају уништити или макар то што остане преименовати, а намеравају, није више ни важно што, због нечега је у свему томе јако битно да не знамо које нам је писмо, наравно ни језик ускоро, а после тога ни име. Зато сада није приоритет да нас побију, покрсте и протерају шта преостане као у претходним фазама, него да се доврши Брозов пројекат, и да то што биолошки носи српски ген заборави на њега или га у свету без граница релативизује, а данас-сутра прихвати да се зове Хрват на пример, или да је постао од њих, или од Илира, или Албанеза, или шта је већ пројектовано, а сазнаћемо ускоро. Зато је важно да се делимо и делимо и делимо око свега, па и око кукавичјег јајета двоазбучја. Јер ако имамо државу са јасним границама, Устав, грб, заставу, химну, језик, писмо и име, све једно и јединствено, није баш лако толико нас иситнити.

С обзиром колико генетских Срба сматра да је богатство писати латиницом сопствени језик, или да је модерније, културније, исплативије и ''мудрије'', или нас ''приближава'' свету (ком и каквом свету није баш јасно, али нема везе, нек' је свет и нек' буду плате да преживимо од првог до првог), било би добро да схвате да за нас неће никада бити плате да преживимо, а ни да живимо уопште, ако:

1. Наставимо да мислимо брозовском главом

2. Наставимо да мислимо да се то нас ни наше деце не тиче ако имамо да растегнемо од првог до првог и одемо лети на море, а не пребију нас успут или нам не излупају ауто – занчи профинили су се, ма јесу, само су нас политичари завадили.

3. Наставимо да се свађамо и прозивамо ко пише коментаре којим писмом , уместо да се здушном грађанском иницијативом поведе акција да се поштују одредбе Устава и да се у свим званичним органима и гласилима пише једним јединим стандардизованим писмом – ћирилицом.

4. Наставимо да дремамо уз ''Јелен'' пиво, домаће ТВ станице и остале анестетике док нам не дођу једне ноћи неки људи на врата и не поведу у неку од опција која нам је намењена.

Уколико неко хоће да заборави да је Србин, а многи хоће, јер није баш најбоља и најпробитачнија ствар бити Србин 2013, као што није било ни 1915, ни 1941, ни 1992, ни 1999, требало би да зна да му то неће тек тако дозволити његови непријатељи, нити ће икада то заборавити. Сви Југословени су 90-их сазнали ко су, и мада се убише доказујући да нису, и писали су латиницом и нису се крстили, и изували су се пред кућама муслимана и славили католички Божић, а сами раскрстили ''са поповима и религијом'', ништа их није спасило метка или протеривања. Ко жели да докаже да је расксртио са својим српским пореклом, мораће мало више да се доказује, мада за сада не мора у шуму да гања хајдуке, јатаке и четнике, за почетак је довољно да здушно ради на ''промени свести'' генетских једноплеменика и успут искаже што већу количину мржње и презира на све што носи ознаку српско, па била то застава, химна, ћирилица, макар и дечија лопта тробојка – ма нека је пробуши и купи дечици Дизнија, Барби или неког предатора.

Шта онда још остаје? Остаје појединачна самосвест, осећај личног и колективног иденититета, и осећање историјског тренутка у ком се налазимо, свиђао се он нама или не, па се по томе свако може равнати при избору писма, али и свега осталог што из тога произилази. И наравно, остаје слобода избора и њено уважавање, без вређања и доказивања ''правоверности'', јер свако има довољно посла у ''свом дворишту'' да би се бавио поправљањем и осуђивањем других, иначе ће бити као лицемер који ''види трун у оку брата свог, а не види балван у свом'' . И још нешто - ова слобода избора је гарантована одгоре, али не од Це Ка или ДС, СПС, ДСС, СНС.... Брисела, него стално и вечно – од Бога дата.