Patetični kliše i "pegliranje" života

Jedna od najtužnijih činjenica u postoktobarskoj Srbiji je verovatno ta što mnogima još uvek nije jasno šta su uzroci, a šta posledice mnogih negativnih pojava. Najnoviji dokaz za to je masovno deljenje nove pesme „Pegla“ preko društvenih mreža, uglavnom među mlađom populacijom koja je, sudeći po većini reakcija koje sam video, zaista ubeđena da je autor ovom pesmom „rekao istinu“, odnosno „sve“.

S nekog realnog stanovišta, ova pojava može samo da zbuni i zabrine, jer izgleda da Marčelu (autoru) aplaudiraju samo oni koji i ne znaju nijednog „huligana/nacionalistu“, i koji su sva znanja o tome iscrpli iz već legendarnih emisija sa B92 i naslova sa Blica. Autor pesme se ovim, na moje veliko iznenađenje (jer se radi o čoveku koji je, između ostalog, tvorac pesme „Pozerište“, koja je verovatno najbolja društveno angažovana pesma od 5. oktobra do danas), priključio jednom masovnom pokretu koji priču najmasovnijih medija prihvata kao svoju.

Autor jeste, doduše, na samom početku pesme uspeo da „zagrebe“ nešto što bi moglo da bude realan razlog pojave nasilnika među mladima, međutim, ostatak poruke je izostao, ali je zato glavni junak pesme, momak s nadimkom Pegla, ubrzo bio „okićen“ gomilom stereotipa, dok se sama pesma završila u patetičnom dramskom klišeu a` la „Slika Dorijana Greja“.

Naime, glavnog junaka pesme je u toku ranog detinjstva, jednom prilikom od druge dece spasao dečak, za kog na samom kraju pesme saznajemo da je homoseksualac, nekoliko trenutaka pre nego što ga Pegla ubije upravo zato što, posle svega što mu se desilo, mrzi sve i svašta, pa i „pedere“. Cela pesma, dakle, ne samo da predstavlja jedan patetični kliše, već je i gotovo apsolutno lišena realnosti i dodira sa stvarnim svetom. Jer, u realnom svetu niko nije ni čuo za takav događaj. Zapravo, nije jasno zašto bi Pegla bio okrenut nacionalizmu, patriotizmu ili navijačima, ako bi jedinu pomoć u životu (kako kaže Marčelo) dobio od nekog ko nije ništa od toga.

U realnom svetu, ljudi poput opisanog Pegle bi se zapravo okrenuli tim navijačkim grupama baš zato što su samo u njihovom krugu osetili kakvu-takvu sigurnost i osećaj pripadnosti. To, naravno, ne znači da je delovanje tih grupa pozitivno po društvo i pojedince koji su u tome, ali iz njihove perspektive to jeste tako. Na nesreću, ovo nije jedina nedoslednost u Marčelovom pokušaju da realno sagleda društvenu stvarnost mladih u Srbiji, bar kada su ove pojave u pitanju. „Pegla“ ih je zapravo, prepuna.

 Recimo, iako na samom početku njegova priča zvuči manje-više realno, i iako nam se čini da autor uglavnom sažaljeva junaka zbog uslova u kojima je odrastao, on ubrzo počinje da ga vređa, i to baš zato što je rastao u takvim uslovima, kao da je sam junak pesme za to kriv. Tako se spominje da bi „Pegla poginuo za ćirilicu, ali piše `ne znam` spojeno“, što bi valjda trebalo da znači da neko treba da bude maksimalno pismen kako bi imao predstavu šta je njegova kultura. Dodatno, autor kao da odbija da shvati da je, nažalost, za nekog ko jeste rastao u tako lošim uslovima i prirodno da nije naročito pismen, ne zato što je rođen glup, već zato što je bio opterećen drugim stvarima u vreme kada su se drugi - poput autora i onih koji će mu se diviti na svaki njegov „mig“ - školovali.

No, čak ni prvi deo ove analize nije tačan, jer, premda zaista ne znam tačnu statistiku, uveren sam da, recimo, većina vojnika na Solunskom frontu nije bila naročito pismena, što ih opet nije sprečilo da imaju jasnu svest o tome šta je njihova kultura, što bi opet, kada bismo primenili autorovu logiku, značilo da njihova borba nije imala legitimitet.

Pri tome, dodajem da je jedan od najpoznatijih blogera u Srbiji (a za kog imam utisak da misli slično kao autor „Pegle“) relativno skoro napisao da u današnje vreme čitaoci ne bi trebalo da očekuju da autori budu potpuno pismeni prilikom pisanja komentara, blogova i sl.[1] Premda njih dvojica možda i nemaju isto mišljenje o ovome, ono u šta sam siguran jeste da je mnogo veća šteta po opštu pismenost kada neko čiji se tekstovi masovno čitaju greši u pisanju, nego kad to radi neki srednjoškolac nagomilanih frustracija, na koga ionako niko ne obraća preveliku pažnju (što je čak i Marčelo primetio u pesmi).

Dakle, Marčelova poruka „Pegle“ je jasna – dotični jeste živeo u lošim uslovima, ali je sam kriv što je nepismen, nekulturan i neviđeno besan. On, dakle, ne vidi uzročno-posledičnu vezu između te dve stvari, a čak i ako je vidi, ne želi da prihvati da je mnogima to možda bio i jedini mogući životni put kojim su mogli da krenu.

Za eventualnu odgovornost ljudi koji agresivno propagiraju homoseksualizam kao način života preko najmasovnijih medija, i koji za to dobijaju ne baš malu materijalnu pomoć, za razliku od karikaturalno i nerealno opisanog mladog „huligana“, Marčelo u pesmi nema ni slova, kao što i ne sme da ni da počne da razmišlja o tome ko je zaista kriv zašto je Pegla ponižavan praktično ceo svoj život (o mogućnosti da je možda bio jedno od one dece koja su kao novorođenčad isterana iz Krajine, pogađate, ni pomena).

Zapravo, neko ko ne živi u Srbiji bi nakon slušanja cele Marčelove pesme zaključio da se samo nacionalisti, patriote, pravoslavni vernici i navijači povezuju u grupe, dok su (valjda) „pederi“, „Hrvati“ i „Šiptari“ slobodni, individualistički i demokratski nastrojeni ljudi koji propagiraju toliko puta ponovljenu toleranciju, ljudska prava i ostale (polu)prazne reči kojima značenje izmiče, ali im ostaje ta forma u vidu reči koja bi te stvari trebalo da označava. Doduše, i Pegla je u pesmi individua, ali pod uticajem razjarene grupe, dok „pegavi dečak“ koji ga je odbranio u mladosti to nikako ne može da bude.

 Šta reći posle svega? Da li je Marčelo kriv što je posle jednog (mora se priznati) vrlo plodnog perioda i sam poklekao viziji društva kako ga vide Blic i B92? Ili su i ostali koji su spremni da ovakvu viziju stvarnosti vide kao „realnu“ krivi? Meni, moram da priznam, konkretno izgleda da srpsko društvo hrli ka jednom ogromnom unutrašnjem sukobu, u kojem će se sa jedne strane nalaziti uglavnom lošije, a sa druge uglavnom bolje situirani, pri čemu ovi drugi i neće uspeti da shvate da je njihova perspektiva sveta u velikoj meri iskrivljena upravo njihovim socijalnim položajem, kao što sad ne shvataju da nemaju svi mladi u Srbiji dovoljno prostora da provode dosta vremena na „Fejsbuku“ i „Tviteru“. To što će siromašniji sebe možda videti kao patriote ili nacionaliste, a bogatiji sebe kao moderne ili evropski nastrojene pojedince (iako su i oni zapravo deo jedne velike grupe) manje je bitna stvar. Ono što je bitno jeste da će, ako do toga ipak dođe, na najvećem gubitku opet biti svi – a naročito Srbija.