Otužni memento građanske Srbije

Jedan od osnovnih ideoloških i političkih aksioma samoproklamovane građanske, moderne, antinacionalističke i liberalno-demokratske Druge Srbije sadržan je u opredeljenju da se mora svaka prilika iskoristiti u istrajnoj borbi protiv ideja Velike Srbije i srpskog nacionalizma koji je i danas u njihovom tumačenju glavna opasnost za razvoj demokratije, procesa evropskih integracija i stabilnost dobrosusedskih odnosa. To je bazična politička ideja koja se neprestano i dosledno zastupa u mnogim javnim nastupima, političkim kampanjama, tribinama i medijima koji pripadaju ovom ideološko-propagandističkom krugu. Zato treba koristiti svaku priliku da se još jednom žigoše srpski nacionalizam.

Čak se i govor na sahrani profesora Vojina Dimitrijevića ukazao kao pogodna mogućnost i prilika da Vesna Pešić održi ostrašćeno političko i ideološko slovo o zloćudnom srpskom nacionalizmu i velikosrpskim idejama. Govoreći o ljudskim kvalitetima i naučnim dostignućima profesora Vojina Dimitrijevića, Vesna Pešić nije u ovom prigodnom obraćanju propustila da iznese i svoje toliko puta ponovljene političke stavove radikalne kritike srpskog nacionalizma, opisujući pri tome političko angažovanje građanski-orijentisanih intelektualaca koji nisu hteli da se učlane u DS kao tobože nacionalno umerenu stranku. Zato je tu bila stranka reformističkih snaga Ante Markovića koja je uzaludno nastojala da spase Jugoslaviju pred naletom velikosrpskog nacionalizma, ali i Građanski savez koji je odbacio politiku Velike Srbije i ratove za nju, ali i nevladine antiratne organizacije u kojima je delovao i Vojin Dimitrijević.

Vesna Pešić je u svom oproštajnom govoru naglasila da se profesor Vojin Dimitrijević politički i ideološki opredelio za radikalnu kritiku srpskog nacionalizma i ratova za Veliku Srbiju i aktivno se angažovao da ratni zločini budu kažnjeni, ismevao je nacionalističke zablude i stereotipe, glupo falsifikovanje istorije i neznanja narodnih intelektualaca ili tzv. patriota. Verovatno po Vesni Pešić postoji i posebna vrsta nenarodnih intelektualaca posvećenih razobličavanju srpskog nacionalizma i srpskih istorijskih zabluda i mitova. U nepomirljivu kritiku srpskog nacionalizma očigledno spada i ideološka ocena Vesne Pešić da se suština srpskog nacionalizma u vreme razbijanja SFRJ-a sastojala u vođenju osvajačkih ratova za veliku Srbiju, što uključuje i agresiju na Hrvatsku i Bosnu.

Da li je primereno i dostojno da se i ovakva posebno osetljiva prilika, kada se mora izbegavati svaka politička i ideološka instrumentalizacija, koristi za političke i ideološke obračune i diskvalifikacije. Vesna Pešić je svoj ostrašćeni ideološki nastup pokušala da ublaži ističući da je profesor Vojin Dimtrijević svoju nepomirljivu kritiku srpskog nacionalizma uspevao da začini smislom za humor, erudicijom i ličnom nadarenošću. Tako je Vojin Dimitrijević srpsko nacionalističko ludilo i budalaštine prepoznavao i u restoranskim jelovnicima. “U doba buđenja naroda“, kaže Vojin, “u jednoj novosadskoj piceriji pojavila se – karađorđeva pica- na jelovniku štampanom ćirilicom, i to teško čitljivom, sa sasvim neprikladnim crkvenim slovima iz Miroslavljevog jevanđelja“. Nema sumnje, kaže Vesna Pešić, da su i oni (očigledno se misli na ćirilično neprikladno napisane jelovnike, što je još jedan dokaz srpskog nacionalizma) služili relativizaciji zločina i srpske sramote. Posebno je zanimljivo na koji način je Vesna Pešić pokazala kako se i u svakodnevnom životu Vojin Dimitrijević držao svojih političkih ubeđenja.Tako što nije čitao Politiku, ali je zato veoma rado sarađivao sa E-novinama, Republikom i Peščanikom, koji su sve samo nisu dobar primer medija u kojima se poštuje jedno od osnovnih demokratskih i ljudskih prava – pravo na drugačije zasnovano i argumentima obrazloženo mišljenje.

A profesor Dimitrijević je upravo za predstavnike građanske Srbije bio najveći korifej borbe za ljudska prava. Vesna Pešić je rekla da se znalo i gde su se smele objaviti njegove umrlice. Verovatno je na tom spisku i Politika koju nije čitao, a u kojoj je nakon vesti o njegovoj smrti objavljena Petričićeva ilustracija o ugašenom svetlu demokratije i ljudskih prava u Srbiji. Da paradoks bude veći, u mnogim komentarima ideološki jurišnici građanske Srbije pozivaju se upravo na tu ilustraciju ugašenog svetionika.

Još jednom se pokazalo da svaka ideološka instrumentalizacija postiže sasvim drugačiji cilj, što se moglo videti i ovom prilikom kada je Vesna Pešić umesto dostojnog oproštajnog govora nastupila kao ostrašćeni ideolog građanske Srbije i radikalni kritičar srpskog nacionalizma i ideja Velike Srbije. Ovakav otužni memento građanske Srbije i ideološku instrumentalizaciju nije zaslužio profesor Vojin Dimitrijević.