Novi talas kao neverovatan splet okolnosti i kao istorija koja se pretvorila u bajku

Mnogo se pisalo o fenomenu Novog talasa koji je zapljusnuo SFRJ krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Mnogo se tu analiziralo, teoretirizalo i uvek je zaključak bio da se desilo čudo da su se u isto vreme pojavle toliko kvalitetne grupe na svim područjima počivše nam zemlje. Napravila se čitava scena, najviše praćena filmom i pozorištem. Ali, probajmo malo realnije da se osvrnemo na taj period i, posle toliko godina, probamo stvari da stavimo na svoje pravo mesto.

Ovaj tekst ne bavi se protagonistima i svima onima koji su direktno zaslužni za nastanak i opstanak Novog talasa.

Ako malo pogledamo rok scenu pre pojave Novog talasa, koji je samo nastao na krilima panka i nešto kasnije ska-panka u Britaniji, videćemo da su njome, slično kao i danas, gospodarila svega 3-4 benda. Bijelo dugme, Smak, Yu Grupa i, donekle, Indeksi. Bilo je i solista, isto kao i danas, koji su izvodili neku drugu vrstu muzike i koji su mogli pristojno da žive od svog posla: Miki Jevremović, Đorđe Marjanović, Leo Martin, Mišo Kovač, Kornelije Kovač, Oliver Dragojević, Đorđe Balašević, Zdravko Čolić i čitava plejada muzičara koji su se takmičili na festivalu u Opatiji. Takvih ima i danas, a neki od gore pobrojanih su još uvek aktivni. Ono što im je svima bilo zajedničko, bilo je da su morali da budu privrženi idealima samoupravnog socijalizma i, naročito, liku i delu druga Josipa Broza Tita. Bez makar jedne pesme o Titu i prigodnu pesmicu ala „Računajte na nas“, ovi ljudi jednostavno nisu mogli da računaju na ploče i pojavljivanje na radiju i televiziji.

Ono što je u svemu tome paradoks je da danas stvari stoje vrlo slično. Sve što miriše na alternativu, avangardu i andergraund ćušnuto je vrlo lukavo u totalni zapećak. Za nove i darovite muzičare gotovo je nemoguće saznati, čuti ih osim uživo ili na internetu. Bog blagoslovio internet jer da ga nema, znali bismo samo za ono što može da se pojavi u medijima a to su muzičari i bendovi proistekli iz onoga što su nam dale osamdesete i devedesete. Što znači: Ana Stanić, Negativ, Bajaga, Riblja Čorba, Partibrejkersi, Električni orgazam, Obojeni program, Van Gog i dva fenomena: Kanda Kodža i Nebojša i Darkwood Dub. Bendovi kao što su Eva Braun, Jarboli ili Kristali donekle spadaju u tu kategoriju, ali teško da i oni danas mogu da isplivaju na površinu i pojave se makar na Studiju B. I popularnost im se meri u svega par hiljada poklonika uglavnom u Beogradu i Novom Sadu. Mada su i oni pokušali da se dodvore političarima, nije da nisu. Na primer, pevač Kristala se slikao za reklamu LDP-a.

Ruku na srce, mesta za alternativu i andergraund u medijima nije bilo nikad, osim u vreme pojave Novog talasa, mada i tada na vrlo vrlo suženom prostoru. I to zahvaljujući trima slučajnostima koje su se tako savršeno poklopile.

Prva slučajnost je da je tetka Jasenka Houre, lidera Prljavog kazališta koji je u to vreme bio pank bend, radila u Jugotonu (otud pesma „Veze i poznanstva čarobna su stvar“). Zahvaljujući toj vezi, najpre izlazi kompilacija „Novi pank val“ a zatim i solo album „Prljavog kazališta“, koji je i pored naznake da nije oslobođen poreza na šund (!) dostigao zlatni tiraž i tako otvorio vrata za druge slične bendove. Jugoton, zagrebačka izdavačka kuća, inteligentno je postupila. Pozvala je i bendove i iz ostalih delova SFRJ da snimaju za njih.

Druga slučajnost je da je Dubravka Duca Marković, zakleta pankerka, u to vreme Giletova devojka i jako dobra prijateljica Vlade Divljana, bila ćerka najpoznatije spikerke u SFRJ, što joj je omogućilo poluautorsku emisiju „Hit meseca“, a to je emisija kojoj Novi talas duguje činjenicu što postoji. Bez preterivanja, to je bilo jedino mesto na televiziji na kojem su se mogle čuti novotalasne pesme. I to jednom mesečno! Za one koji su zaboravili, nije to bila emisija o Novom talasu, po tome je samo ostala upamćena. Na Hitu meseca mogli su se čuti i Lepa Brena i Kemal Gekić. Ipak, suvereno su tom emisijom vladali Riblja čorba i, nešto kasnije, Bajaga. Ne zaboravimo, o mestu na listi su odlučivali gledaoci i o tome se zaista vodilo računa.

Treća slučajnost je Studio B, sa Diskomerom Slobe Konjevića i autorskom emisijom Marka Jankovića koji je uredno pratio scenu i izveštavao o svim koncertima.

Da nije bilo te neverovatne tri slučajnosti, vraga bismo mi danas znali za Azru, Film, Kazalište, Haustor, Električni orgazam, Idole, Šarla akrobatu, Disciplinu kičme, Zabranjeno pušenje, Brejkerse, U škripcu, Kseniju, a kamoli za sve ono što se iz toga izrodilo, a to je rokenrol koji nije imao ruralni prizvuk (kao u slučaju Bijelog dugmeta, Smaka i ostalih pobrojanih bendova). Ni Goran Bregović, naravno, ne bi snimio „Svi marš na ples“ nego bi verovatno i dalje drvio one otužne balade o šašu, cvijeću, selu, ostavljanju i o tome kako je to kad ljubi Bosanac.

Danas samo u Srbiji ima mnogo više bendova nego u celoj SFRJ u vreme Novog talasa koji sviraju muziku na istom tragu, pa i mnogo inventivnije i naprednije (što je normalno), ali mi za njih jednostavno ne možemo da čujemo. Ne znamo za njih jer se ove tri strašno sitne komete u svemiru ne sudaraju tako često.

Inače, za mlađe, ali i starije koji su to zaboravili, ni u zlatno doba Novog talasa, ta muzika nije mogla da se čuje nigde drugo osim na „Hitu meseca“ i Studiju B i to u samo ove dve emisije (kasnije na zagrebačkoj Stojedinici i Radio študentu u Ljubljani), ali to je bilo dovoljno jer je bilo samo dva kanala, a i komunikacija između Beograda, Zagreba, Ljubljane i Sarajeva je bila mnogo bolja, mada ne baš neuporedivo bolja nego danas.

Ima tu još jedna zanimljivost. Novi talas, onakav kakav je onda bio, zapravo je pao u zaborav. Prvi albumi svih ovih bendova mogu se čuti samo na privatnim žurkama. Ono za šta danas klinci znaju od Novog talasa u stvari nije Novi talas. Oni znaju za kasnije, komercijalnije, ispeglanije i široj publici prijemčivije pesme bendova koji su činili tadašnju scenu. I Ekatarina velika je, oprostite na blasfemiji, samo ispeglani Šarlo akrobata. Prva dva albuma Orgazma su u apsolutnom zaboravu (izuzetak je pesma „Nebo“ s prvog albuma koja je zapravo postala hit mnogo kasnije, na opozicionim demonstracijama devedesetih, a naročito za vreme bombardovanja), prvi Azrin takođe, pomenuti prvi album Kazališta: ko je čuo za to? Haustor se pretvorio u Rundekovo podilaženje masama. Čak je i legendarna kompilacija Artistička radna akcija danas nešto za šta se ugalvnom ne zna. Pa i Paket aranžman koji je toliko dugo slovio za remek-delo, danas pamtimo po dve-tri pesme jer su imale video spotove. Jedino se Koja i dalje drži alternative i, donekle, Partibrejkersi koji sad već imaju toliku slavu da mogu da rade šta hoće, a uglavnom rade isto ono što su radili i pre 25 godina.

To i nije tako čudno jer, ako se malo bolje prisetimo, taj mit o Novom talasu nastao je kasnije i to pomalo nezasluženo. Uopšteno gledajući, koliko god da je ta scena bila avangardna, ipak je bila alternativna, a alternativu prati srazmerno mali broj ljudi. Neko će se iznenaditi kad čuje da je tu scenu pratilo svega oko 5 posto konzumenata domaće muzike. To znači da je Električni orgazam mogao četiri puta godišnje da napuni veliku salu SKC-a, dok je Riblja čorba (koja ni po kom kriterijumu ne može da se svrsta u Novi talas, osim što se vremenski poklopilo) mogla da računa na 10-20.000 fanova u hali 1 na Sajmu. Zdravko Čolić je mogao da napuni Marakanu, kao i Lepa Brena. Azra je u vreme svoje najveće popularnosti održala maratonskih sedam uzastopnih koncerata u SKC-u, ali to je samo 7.000 ljudi, a mnogi su bili po dva i više puta na koncertima.

Prljavo kazalište i Zabranjeno pušenje su po jednom uspeli da napune Halu sportova na Novom Beogradu, u vreme kad su bili na vrhuncu slave.

Stoga, deco, strpite se. Malo se toga promenilo od onda, ali neko će se čudo desiti (Internet sa Fejsbukom i Jutjubom očito nisu dovoljni, ali zahvaljujući njima bar znamo da postojite). Pa i kad se desi, od alternativne i avangardne muzike na ovim prostorima ne može da se živi. Bar ne zasad. Možda u nekoj budućnosti.