Medijski emocionalni nudizam

Imam komšinicu koja je pre oko godinu dana usvojila jedno veoma agresivno kuče, kad god neko prođe, ono laje koliko god može sa svojim piskavim f5 glasom, toliko da moraš da začepiš uši. Pre nekog vremena to iritantno kuče je dobilo druga, introvertnog psića, lenjog i tihog. Ubrzo je i taj postao agresivni hejter kao i onaj prvi jer je uvideo da ga vlasnica podržava u mržnji prema ljudima i dobro hrani, kao kapoi u nacističkim logorima. Danas kad prođem sve što čujem je njen krik očajnice preko ta dva emocionalno uništena kučeta.

Pre nekog vremena, otprilike kada je i agresivni pas dobio druga, jedna vlasnica bloga napisala je post “Tata, ja te volim”[1]. U ekstazi svoje ljubavi podelila je sa nevidljivom publikom svoja najintimnija osećanja kako joj je otac čitao knjige pred spavanje, puštao Azru i EKV, vodio je na tamburaše i plaćao da joj sviraju na uvce... Druga vlasnica drugog bloga četiri dana kasnije je kao neku vrsta odgovora postovala “Tata, ja ne znam da volim”[2], pričajući takođe najintimnije stvari svog odnosa sa ocem alkolohičarem i nasilnikom, kako ju je čak namerno prijavio policiji iako je ona tražila da je sačuva od iste…

Oba posta su se viralno raširila preko tvitera i čitana su više hiljada puta.

Da li smo zaista postali toliko izolovani od svoje sredine da nam treba masovna anonimna publika da podelimo najintimnije tajne? Šta time iskazujemo? Hoće li bol proći time ili će se radost uvećati? Da li smo postali approval junkie i da li očajnički patimo za tim Maslovljevim motivom odobravanja?

Njih dve su simbol onoga što se dešava širom sveta i što je postalo digitalni emocionalni nudizam. Sajtovi kao fmylife.com su dizajnirani da u par rečenica kažeš šta te muči, kako te dečko ostavio, jesi li overdozirao, da li si trudna ili zašto ti mačka ima tri noge. Imugur.com ide dalje i potencira postavljanje intimnih slika i priča ljudi koji su pobedili rak, priča o preminulim rođacima ili nekih drugih intimnih stvari, a to se preko reddit.com, inače poznatog kao the front page of the internet,globalno distribuira i repostuje na mnogim sajtovima kao 9GAG, pa jedna takva slika bude pregledana više miliona puta.

Postali smo vurtuelni surogati jer prilazimo devojkama preko interneta umesto na korzou ili u kafiću, koristimo fejsbuk umesto poznanika, linkedin umesto poslova, tviter umesto rekreacije, blogove umesto šaputanja tajni, saundklaud umesto slušanja ploča sa nekim, XXX sajtove umesto dečka ili devojke…

Svi oni prikazuju otuđenje i želju za prihvatanjem. Baš kao i autor teksta koji sve to orvelovski prati, piše na svom kompjuteru i šalje redakcijama i ljudima koje takođe ne poznaje. Sada se uviđa kako je lako sproveden program počet od osamdesetih sa odvajanjem grupa ljudi na one kojima se firma ugasila na one koje su ostale da rade. Kako su se ljudi podelili na one koji su imali gde da pobegnu devedesetih i oni koji su morali u rat. Na one koji su se dvehiljaditih uvalili u upravne odbore i one koji i dalje besposleno tumaraju ulicama.

Kako se lako sproveo program otuđenja kroz razlike u prihodima i mestu stanovanja. Samo je bilo potrebno pustiti MMF i strane stručnjake i od nekadašnjih zajažljivih ljudi koji su ispod oka gledali na internet kao zlo i otuđivanje do današnjih tviteraša koji se redovno okupljaju u kafićima prvo se upoznavši preko interneta.

Sit gladnome ne samo da ne veruje već ga i ubeđuje da nije gladan. Niko više nikoga ne razume jer ni ne može. Danas vladaju komercijalisti, svako prodaje šta ima, neko telo, neko emocije. Proizvodi rada više nisu u rukama radnika, već preprodavaca, posrednika, medija, vlasnika firmi, političara, lobi grupa…

U današnjem svetu interesa očigledno je asocijalno da izađemo kao nekada i družimo se kroz radne akcije ili uz logorsku vatru, jer više nismo jednaki, već smo broj na računu ili uticaj u firmi ograničeni platežnom moći i slavom; pa svoj bes zbog nemanja željenog artikulišemo neko preko podstrekivanja psa da ujeda a neko preko traženja pozitivnih komentara na internetu. Emotivno i ekonomski smo zarobljeni. Ekonomski i politički smo udaljeni jedni od drugih primanjima i mišljenjima, zato i nemamo kome da se obratimo, naši problemi nisu i tuđi, postajemo kromanjonac najbližem rođaku ili komšiji. Zato mediji imaju monopol nad našim emocijama kao i kompanije nad privredom. Seks, ekonomija i politika su vezani bliže nego što želimo i mislimo, baš kao u filmovima Dušana Makavejeva. Frustracija uništene privrede se ispoljava i kroz agresivnost pojedinaca.

Na kraju dana svi ćemo završiti isto, besni, ozlojeđeni i sami baš kao i svakog drugog dana dok god budemo imali različite uslove života ili se rangirali prema uspehu zajednice.

Normalnost je ludilo većine.