Медијски емоционални нудизам

Имам комшиницу која је пре око годину дана усвојила једно веома агресивно куче, кад год неко прође, оно лаје колико год може са својим пискавим ф5 гласом, толико да мораш да зачепиш уши. Пре неког времена то иритантно куче је добило друга, интровертног псића, лењог и тихог. Убрзо је и тај постао агресивни хејтер као и онај први јер је увидео да га власница подржава у мржњи према људима и добро храни, као капои у нацистичким логорима. Данас кад прођем све што чујем је њен крик очајнице преко та два емоционално уништена кучета.

Пре неког времена, отприлике када је и агресивни пас добио друга, једна власница блога написала је пост “Тата, ја те волим”[1]. У екстази своје љубави поделила је са невидљивом публиком своја најинтимнија осећања како јој је отац читао књиге пред спавање, пуштао Азру и ЕКВ, водио је на тамбураше и плаћао да јој свирају на увце... Друга власница другог блога четири дана касније је као неку врста одговора постовала “Тата, ја не знам да волим”[2], причајући такође најинтимније ствари свог односа са оцем алколохичарем и насилником, како ју је чак намерно пријавио полицији иако је она тражила да је сачува од исте…

Оба поста су се вирално раширила преко твитера и читана су више хиљада пута.

Да ли смо заиста постали толико изоловани од своје средине да нам треба масовна анонимна публика да поделимо најинтимније тајне? Шта тиме исказујемо? Хоће ли бол проћи тиме или ће се радост увећати? Да ли смо постали approval junkie и да ли очајнички патимо за тим Масловљевим мотивом одобравања?

Њих две су симбол онога што се дешава широм света и што је постало дигитални емоционални нудизам. Сајтови као fmylife.com су дизајнирани да у пар реченица кажеш шта те мучи, како те дечко оставио, јеси ли овердозирао, да ли си трудна или зашто ти мачка има три ноге. Imugur.com иде даље и потенцира постављање интимних слика и прича људи који су победили рак, прича о преминулим рођацима или неких других интимних ствари, а то се преко reddit.com, иначе познатог као the front page of the internet,глобално дистрибуира и репостује на многим сајтовима као 9GAG, па једна таква слика буде прегледана више милиона пута.

Постали смо вуртуелни сурогати јер прилазимо девојкама преко интернета уместо на корзоу или у кафићу, користимо фејсбук уместо познаника, линкедин уместо послова, твитер уместо рекреације, блогове уместо шапутања тајни, саундклауд уместо слушања плоча са неким, XXX сајтове уместо дечка или девојке…

Сви они приказују отуђење и жељу за прихватањем. Баш као и аутор текста који све то орвеловски прати, пише на свом компјутеру и шаље редакцијама и људима које такође не познаје. Сада се увиђа како је лако спроведен програм почет од осамдесетих са одвајањем група људи на оне којима се фирма угасила на оне које су остале да раде. Како су се људи поделили на оне који су имали где да побегну деведесетих и они који су морали у рат. На оне који су се двехиљадитих увалили у управне одборе и оне који и даље беспослено тумарају улицама.

Како се лако спровео програм отуђења кроз разлике у приходима и месту становања. Само је било потребно пустити ММФ и стране стручњаке и од некадашњих зајажљивих људи који су испод ока гледали на интернет као зло и отуђивање до данашњих твитераша који се редовно окупљају у кафићима прво се упознавши преко интернета.

Сит гладноме не само да не верује већ га и убеђује да није гладан. Нико више никога не разуме јер ни не може. Данас владају комерцијалисти, свако продаје шта има, неко тело, неко емоције. Производи рада више нису у рукама радника, већ препродаваца, посредника, медија, власника фирми, политичара, лоби група…

У данашњем свету интереса очигледно је асоцијално да изађемо као некада и дружимо се кроз радне акције или уз логорску ватру, јер више нисмо једнаки, већ смо број на рачуну или утицај у фирми ограничени платежном моћи и славом; па свој бес због немања жељеног артикулишемо неко преко подстрекивања пса да уједа а неко преко тражења позитивних коментара на интернету. Емотивно и економски смо заробљени. Економски и политички смо удаљени једни од других примањима и мишљењима, зато и немамо коме да се обратимо, наши проблеми нису и туђи, постајемо кромањонац најближем рођаку или комшији. Зато медији имају монопол над нашим емоцијама као и компаније над привредом. Секс, економија и политика су везани ближе него што желимо и мислимо, баш као у филмовима Душана Макавејева. Фрустрација уништене привреде се испољава и кроз агресивност појединаца.

На крају дана сви ћемо завршити исто, бесни, озлојеђени и сами баш као и сваког другог дана док год будемо имали различите услове живота или се рангирали према успеху заједнице.

Нормалност је лудило већине.