Матура у Србији, или естрадизација сазревања

приредила Јована Папан

Сезона цепања школских књига и купања по фонтанама је у јеку. Матуранти, и мали и велики, прослављају завршетак једне етапе у својим животима, и чини се да сваке године матура постаје све већи спектакл – како у погледу помало „навијачко-хулиганске“ атмосфере која влада у школама и око њих, тако и у погледу естрадног гламура који прати матурске вечери. Шта је матура постала данас а шта би заправо требало да представља, за Нову српску политичку мисао говоре Драгомир Антонић, етнолог, Драгана Кањевац, новинарка и ТВ-ауторка, психолог др Зоран Миливојевић и Наташа Вукићевић, главни уредник магазина Родитељ&дете:

Зоран Миливојевић: Матуру објашњава само њено име које долази од латинске речи матурус, што значи зрео. Дакле матурирати значи сазрети, прећи из детета у одраслу особу. Матура се поклапа са стицањем пунолетства, а ово са завршавањем телесног развоја младе особе. Дакле, матура би требало да означава крај детињства, улазак у свет одраслих. Али такав улазак којег краси раскид са детињством, одређено знање, способност управљања собом, емоционална и социјална зрелост, добијање статуса грађанина.

Драгана Кањевац:Матурски испит би вероватно требало да представља круну школовања и начин да се стечено знање провери и утврди. Са ученичке тачке гледишта то је сигурно додатни „смор"- уз сва редовна одговарања и писмене задатке, ето још и неколико испита, на самом крају, кад је већ свима свега доста...из овакве перспективе готово да разумем све оно урлање и купање по градским фонтанама последњег дана школе! Матурско вече би требало да буде једна добра журка где би се друштво забавило, и попило и играло и певало. Не знам колико су хотелске забаве са шунка-сир-јаје овалима прави амбијент за матуранте, али те свадбарске забаве су постале наш стандард.

Наташа Вукићевић: Матура би требала да је испит оспособљености младих да функицонишу самостално у даљем животу. Требало би на том испиту да покажу да знају да мисле својом главом и да су способни да се снађу у различитим животним ситуацијама.

Драгомир Антонић: Матура је оно што је увек и била - испит зрелости.Улазак у ред одраслих особа које могу саме о себи да брину.А прослава је увек славље са мало туге,јер је једно поглавље у животу завршено и иде се даље.

Чини се да је важност матуре као испита знања и зрелости данас потпуно засењена њеном гламурозном страном. Припреме трају месецима, од родитељске штедње, подизања кредита, третмана улепшавања у распону од соларијума до пластичне хирургије, преко куповине скупоцене гардеробе и изнајмљивања лимунзина до дочекивања зоре на сплавовима или по хотелским собама, по шаблону из холивудске Б продукције и уз слоган – секс, дрога, алкохол. Да ли је, када је матура у питању, постало важније како ће се изгледати за матурско вече и да ли ће се имати "репрезентативне" слике за "качење" на Фејсбук, него шта се научило и да ли ће се, и како образовање наставити?

Зоран Миливојевић: Матурске вечери су постале још један спектакл и почињу да личе на естраду. А за сваки спектакл постоје сценарији у које млади људи желе да се равноправно уклопе и да заблистају. У томе видим тежњу младих да функционишу као јавне личности, да се другима представе у сјају и гламуру. Да у свести своје генерације остану представљени на неки посебан начин. У свем томе форма је потиснула суштину.

Драгана Кањевац: Наравно да је најважније како ће ко да изгледа на матури, не знам да ли је скоро неко чуо да на матурској вечери друштво ћаска о избору факултета. Нормално је да то буде славље а не стармали дебатни клуб. Што се приступа тој вечери тиче - кад погледате у ком друштву живе и какви су им родитељи - такви су и матуранти и њихово паковање.

Наташа Вукићевић: Мислим да је малим матурантима много више стало до изгледа, а све остало је у другом плану. Опет треба подвући чињеницу да о изгледу брину искључиво девојчице тј. девојке, док су дечаци потпуно сви једнаки. Велики матуранти стварно делују зрело и озбиљно и већ их видим у различитим занимањима која ће одабрати.

Драгомир Антонић: Није само матура засењена гламурозношћу.Гламур је главни.Од порођаја па до сахране све је мање важна суштина од спољнег обреда.Снима се сам чин порађања и буквално живот детета од првог минута,преко свих фаза одрастања,школовања,веридби и венчања,до последњег овоземаљског даха.

Млади на матурске вечери одлазе са амбицијом да се проведу као богати и славни, а њихови родитељи их свесрдно подржавају у стварању те илузије. Што је најгоре, напор родитеља да им деца живе у облацима не ограничава се само на тај један дан, већ се деца "штите" од живота и стварности 365 дана годишње. Шта ово говори о нашем систему вредности и приоритетима? Када би родитељи из далеко богатијих земаља чули колико се овде троши на матуру, завидели би нам на стандарду - да ли као друштво имамо проблем са осећајем за реалност и за меру?

Драгана Кањевац: Да, ми као друштво дефинитивно имамо проблем са осећајем за реалност и меру, нисмо баш најзрелији, све у свему. Спремни смо да се истрошимо из ината (по принципу реплике српског сељака из филма Ко то тамо пева: Ко бре нема за карту, дај ми пет карата!), нарочито кад смо сиромашни и кад немамо. Просечан родитељ је толико испошћен и осујећен у задовољавању свакодневних потреба и већ је уморан од те љуте борбе која исто толико нема смисла као и дати 500 евра за салонке које ће принцеза само једном да обуче. Ма нек купи дете кад воли, једном се живи! Ова наша нерационалност није толико безразложна: сувише смо дуго изложени негативном каузалитету типа радиш-не зарадиш, да бисмо били рационални и имали меру.

Наташа Вукићевић: Као друштво имамо проблем са многим стварима. Будући да је реалност прилично суморна, тв нам даје слике успешних и као да се мозак свих наших људи преселио у свет са малих екрана и живи живот неких других људи умишљајући да је то и њихов живот...

Зоран Миливојевић: Наши људи се труде да буду добри родитељи, па се на различите начине жртвују за своју децу, а то укључује и материјалну жртву. Родитељи су спремни да учине све како њихово дете не би трпело што је “испод” друге деце. Они себе сматрају одговорним за дететов статус, и ако немају довољно материјалних могућности да испрате захтеве које намеће генерација, осећају се кривим. Намера је дакле позитивна, спречити да се код детета због лоше финансијске ситуације родитеља створе некакви “комплески”, али начин је дефинитивно погрешан.

Драгомир Антонић: У материјалном свету гламур је све. На срећу у Србији живе особе и нису у мањини већ су већина, али како нису присутни у медијима чини се да их нема.Њихове радости су "обичне" а живот " досадан" па га медији не прате. Ове особе су окренуте стварном животу, суочавају се са изазовима које живот доноси и захваљујући сопственој духовној снази знају да је много важније шта се има испод фризуре и одеће,а не које је одећа марке.

Где су ту родитељи, осим на каси са истањеним новчаником? Често можемо да чујемо да су они први који бране дивљачко понашање сопствене деце, под слоганом "ма пустите децу да мало уживају", а да и сами страсно узимају учешћа у гала припремама детета за прескупо матурско вече, па рецимо одлазе са децом да "снимају" друге матуранте пред хотелима и ресторанима како би се упоредили, и боље припремили своју децу. Шта је у питању – такмичаркси нагон, опсесија усрећивањем деце или пуки конзумеризам коме и сами подлежу?

Наташа Вукићевић: И ја сам мама девојчице која ће догодине ићи на малу матуру. Не знам где су други родитељи, могу само да кажем где сам ја...Отишла сам да видим са њом ове године мале матуранте наше школе...Прецизније она је отишла са својим друштвом, а ја сама, јер су ме нека деца позвала да их видим. И видела сам девојчице од 15 година како ходају на штиклама већим од 12 цм. Неке су врло сигурне на њима, јер кажу да су вежбале месецима, док друге изгледају као на штулама, несигурне и неприродног става...Све хаљине су толико кратке, да уопште не схватам што их зову хаљине? Након тога сам разговарала са мојом ћерком шта и ко ми се свидео и шта ми се није свидело. Наравно да нам се мишљења не поклапају. У разговору моја ћерка респектује моје размишљање али исто тако ја препознајем њен поглед који говори "али, али мама, ти не разумеш..." Другим речима не знам колико могу да утичем на њен избор наредне године, сем што могу да не финансирам нешто против чега сам у потпуности.

Драгана Кањевац: У питању су малограђани којима је потрошња средство да се покажу и упореде са другима - преко своје деце.Они давањем новца показују и наклоност својој деци, тако да су ту сви задовољни осим појединих намргођених аналитичара и културолога који даве о поремећеном систему вредности...

Зоран Миливојевић: Верујем да је у питању наставак таквог начина васпитавања који је заснован на идеологији срећног детета. Већ педесетак година родитељи се труде да свом детету показују љубав, да му нуде само позитивна искуства и избегавају да га „трауматизују“ на било који начин. Када гледају у своје очигледно срећно дете, родитељи сматрају да су добри родитељи. Такав став родитељи имају од рођења детета, па све до матуре. У овом случају „траума“ би била да се дете на матурској свечаности на било који начин осети да је испод нивоа који намећу друга деца. И док се једни сигурно такмиче да би били најбољи, други их прате како се не би превише разликовали. Истовремено оваква динамика доводи до непромишљеног конзумеризма. 

Драгомир Антонић: У потрошачком свету новац је све. Ако се нема он се позајмљује.Кад не може да се врати - криви су они који су позајмицу дали. Лаковерност и лакомост врло брзо произведу незадовољство и депресију.То што је неко старији не значи и да је паметнији. Родитељи одрасли у социјализму, сигурно да имају проблем да схвате данашње одоносе у друштву који су на почетно-примитивном ниво нечег што ће једног дана можда постати капиталистичко друштво. Узгред, немојте никад заборавити да је пре 1941.године Србија била капиталистичка земља и да није имала никакве проблеме са тим системом.

Како родитељ уопште може да се постави када матура стигне на тапет, а самим тим често и нереална очекивања и неумерене жеље деце? Чак и када схвата бесмисленост, чак скаредност нових матурских ритуала, он је усамљен у свом ставу и тешко му је да се супростави духу времена?

Драгана Кањевац: Не верујем много у верзију по којој фини и просвећени родитељ мора да се повинује диктату времена и пазари ћерки нове груди јер 'то сви раде'. Углавном они родитељи који имају јасан став по питању малограђанског кича одгајају децу која и сама деле сличне вредности. Можда неки мањи хир може да буде ствар компромиса (нпр. сад су услуге професионалних шминкера за матуру готово 'мастхев'), да родитељ попусти и каже, хајде, нек проба то сада ако баш мора..али ако дете има нереалне захтеве, мора бити да је и родитељ нереалан у нечему

Драгомир Антонић: Ко није успео да изгради свој однос са дететом током његовог одрастања и школовања, то јест да формира сопствени став, неће га формирати ни уочи матурске прославе. Матура је последица изведених припремних радњи. Какве су биле припреме такав ће бити и провод.

Зоран Миливојевић: Велики проблем савременог друштва је претерано попустљиво васпитање које доводи до тога да је све више размажене деце. Уместо да током детињства родитељ буде надређени детету, да се дете подреди родитељевим захтевима који симболизују захтеве друштва, дете подређује родитеље себи. Дететом управљају његове жеље, дете управља мамом, мама управља татом. Тако целим породичним системом управљају жеље детета које, на пример има две године. Уместо да детету пруже дисциплину и љубав, родитељи пружају само љубав, зато што су почели да верују да дисциплиноваје трауматизује дете. Уколико породични систем јесте овако организован, онда код родитеља примећујемо синдром немоћног родитеља. Чак и када зна да је нешто погрешно, не налази снагу да се томе супротстави, и на крају попушта дететовим жељама. А матура се поклапа са постизањем пунолетства, тако да се родитељи осећају са још мање утицаја на својим, сада пунолетним кћерима и синовима. Међутим, сваки тренутак је добар за промену. Али промена неће доћи из критике једног симптома главног обољења, као што је то критика начина прослављања матуре. Потребно је раскринкати идеологију на којој је ово васпитање засновано, а затим одбацити погрешна уверења на којима је она заснована.

Наташа Вукићевић: Колико год да смо усамљени у својим схватањима естетике, оно у чему се сви слажемо то је да деца од школе највише памте екскурзије и те вечери... И стога им нико исто не жели одузети... Немогуће је само друштву у целини објаснити, како би организацијом тих дешавања и премештањем у школске сале и оквире школе, то све могло да буде много јефтиније и креативније... Када би учествовали у прављењу завршних приредби, свирали, играли и били водитељи сопствене вечери.

Осим бизарног претеривања са гламуром, матура све више постаје период када читаво друштво мора да устукне пред разузданошћу младих - школе мењају распоред часова како би матуранти били под сталним наџором обезбеђења, по улицама се опија, демолира, дивља.? У суседству (Хрватска) полиција је чак била у ситуацији да против разуларених матураната употребљава оружје. Колико је "цивилизовање" нових генерација данас заказало и може ли се уопште више говорити о уласку у свет одраслих када се чини да је основна функција образовања и васпитавања обесмишљена?

Драгомир Антонић: Постоји нешто што се зове закон. Он се примењује или се не примењује. Свака врста славља је дозвољена, ако не угрожава имовину и безбедност других лица. Као што се пре неку важну утакмицу или најављени протест или славље предузимају превентивне мере обезбеђења, тако се то може радити и са матурским свечаностима. И пуцање из ватреног оружја на свадби би требало да се увек кажњава, а не само кад се неко рани или убије.

Драгана Кањевац:  Живим у близини школе Никола Тесла, то је једна баш мушка школа и сваке године се понављају сцене радовања у форми урлања и скакања. Мени то не смета, под условом да нема повређених.

Наташа Вукићевић: На срећу нисам имала сусрета са таквим матурантима. Ту је посреди нешто друго. Више налик навијачким групама. То је агресивност младих из неких других скупина. Што се образовања тиче и распореда часова, ту одавно нема реда и све је подређено хаосу...У породици имам матуранткињу и њено окружење и њени другари нису нимало нецивилизовани. То су паметна и добра деца од којих се види да ће бити нешто у животу. Чак можда много талентованија и способнија од наших генерација. Треба имати поверења у паметне младе људе да ће моћи више и боље од нас. Мислим да ја припадам таквим родитељима.

Зоран Миливојевић: Парадоксално је што све већи део генерације младих одбија да одрасте, да сазри. Детињство и младост су им веома удобни, а на одраслост и зрелост гледају негативно. Гледајући своје родитеље који би требало да им буду узори одраслог и зрелог понашања, они закључују да је одраслост веома напорна, захтевна и одговорна и одбијају да и психолошки и емотивно одрасту. Мени лично не би сметало да матурска прослава буде разуздана, ако је то један ритуал иницијације, опроштај са детињством и младошћу. Али чини ми се да за све већи део генерације она не представља то, већ један нејасан разлог да се добро проведу и уживају, јер матури следи још већи степен слободе у једној врсти продуженог детињства и младости наредних деценија нечијег живота.