„Matilda“, „Sila privlačenja“ i „Viking“ – novi ruski film u očima srpske publike

Praktično nema boljeg dokaza da su srpsko-ruski odnosi znatno bolji danas nego pre deset-petnaest godina od činjenice da je već nekoliko godina potpuno normalna stvar videti savremene ruske filmove na repertoarima srpskih bioskopa. Deluje banalno, ali nije – decenijama je ruski film bio ograničen na festivale i na uske umetničke krugove koji ih organizuju, ili je do nas dolazio isključivo na osnovu odjeka koji napravi na zapadnom tržištu, i preko zapadnih distributera. Ne računajući Nikitu Mihalkova koji ulaz u srpske bioskope ima već zahvaljujući činjenici da je on Nikita Mihalkov, Srbija praktično decenijama nije bila u prilici da prati repertoarski ruski film, i ograničavala se najčešće na piratske kopije kultnih filmova koji su se distribuirali „od ruke do ruke“ na osnovu preporuka malobrojnih ljudi koji su putovali u Rusiju i pratili ondašnju scenu. Bez ikakve sumnje, ovome je u velikoj meri doprinela sama Srbija, čije su vlasti i mediji dobar deo prve decenije XXI veka vodili otvoreno antirusku kulturnu politiku.

Posledice takve politike bile su tragične – dok je ministar prosvete Gašo Knežević javno pozivao nastavnike i profesore ruskog jezika „da se prekvalifikuju u nastavnike engleskog“, dok je srpska kulturna scena prolazila kroz krizu i beznađe, u Rusiji se snimao jedan „Turski gambit“ po Akunjinovom bestseleru, čiji je glavni junak sa ponosom isticao da je „titularni savetnik i srpski dobrovoljac“. Srpska publika bi svakako obožavala taj zabavni krimić smešten u 1878. godinu – da je imao ko da joj ga predstavi, i da ga dovede u bioskope. U to vreme u Srbiji je neverovatnu popularnost imala kultna ruska „banditska“ TV serija „Brigada“, koju je emitovao rusofobni B92, preuzevši je od zapadnih producentskih kuća, i nadajući se, verovatno, da će pomoću nje prikazati Rusiju kao zemlju kojom caruju korupcija i kriminal. Najveći problem je bio što se u Srbiji nije dovoljno govorio ruski, pa je kontakt građana sa popularnom ruskom kulturom zavisio od domaćih kulturnih institucija (koje su bile ekstremno prozapadne) i entuzijazma ljubitelja.

Promeniti ovu situaciju nije bilo ni najmanje lako, ali danas možemo da kažemo da je situacija znatno izmenila na bolje. Zahvaljujući internetu informisanost srpske javnosti o ruskoj kulturnoj sceni je značajno porasla – u Srbiji se danas znaju velika imena ruske popularne muzike i filma, grupe kao što su „Lenjingrad“ i „Kino“ mogu da se čuju na srpskom radiju, a novi ruski filmovi dolaze u bioskope. To je delimično posledica pojačanih političko-ekonomskih veza dvaju država (uz sve veći broj srpskih građana koji poslom, pa i turistički, putuju u Rusiju), delimično je plod činjenice da su piratske kopije popularnih ruskih filmova već godinama veoma popularna filmska lektira u Srbiji, a svakako ne treba zanemariti i pojačanu saradnju srpskih i ruskih filmadžija, koja je od Miloša Bikovića napravila prvu srpsku zvezdu u Rusiji posle Gojka Mitića. Ova saradnja je dovela i do sjajne saradnje Dragana Bjelogrlića sa ruskim producentima, zahvaljujući kojoj u novoj seriji „Senke nad Balkanom“ slušamo neuporedivo bolji ruski jezik nego u visokim holivudskim produkcijama, a ona će nam sledeće godine predstaviti i prvi rusko-srpski film posvećen Kosovskom ratu „Balkanskiй rubež“ (u kome epizodne uloge igraju, naravno, Biković i Mitić).

Ove godine u bioskopima smo mogli da pogledamo tri ruska filmska spektakla, na koje je naša publika različito reagovala, ali koji potvrđuju pravilo sve jačeg prožimanja i dijaloga dvaju kultura. Ovde ćemo se ukratko osvrnuti na sva tri filma, pre svega s obzirom na njihovu specifičnu recepciju u Srbiji, ali i s obzirom na njihovu umetničku vrednost i komercijalni uspeh. Prvi od njih je „Matilda“ Alekseja Učitelja, koja je trenutno u Srbiju prenela sve kontroverze koje je izazvala na domaćem tržištu, a druga dva su naučno-fantastični spektakl „Pritяženie“ (kod nas prevedeno kao „Sila privlačenja“) Fjodora Bondarčuka, i istorijski ep „Viking“ Andreja Kravčuka. Iako „Matilda“ u ovom trenutku verovatno najviše zanima čitaoce, reč je, pošteno govoreći, o vrlo lošem filmu koji ne zaslužuje toliko pažnje koja mu je posvećena, pa je zaista šteta ne iskoristiti priliku da se pomenu i preporuče ova znatno uspelija i zanimljivija ostvarenja.

Učiteljeva „Matilda“ – test za pluralizam ruskog društva (i veoma loš film)

„Matilda“ je melodrama posvećena kratkotrajnoj romantičnoj vezi koju je navodno pre krunisanja i ženidbe imao ruski car Nikolaj II sa prvakinjom baleta Marijinskog teatra u Sankt-Peterburgu Matildom Kšesinskom. Film je po svim parametrima – od režije, preko scenarija, do glume – veoma loš, i do nas najverovatnije ne bi ni došao da oko njega nije napravljena ogromna halabuka na ruskoj javnoj sceni. Snimanje filma još nije ni završeno kada je poslanica Državne dume i bivši glavni tužilac Republike Krim Natalija Poklonska zatražila da bude zabranjen, što su zdušno prihvatili konzervativni krugovi oko Ruske pravoslavne crkve. Problem je bio u navodno „klevetničkom i omalovažavajućem“ prikazu cara Nikolaja II i njegove supruge Aleksandre Fjodorovne, koje je pravoslavna crkva proglasila za svece zbog njihove mučeničke smrti 1918. g. Polemika oko ovog filma je eskalirala u Rusiji, i dovela do nekih potpuno apsurdnih situacija, kakve su privatna projekcija filma pre premijere za velikodostojnike RPC (koji, gle čuda, nisu bili oduševljeni), kao i zabrane prikazivanja od strane niza lokalnih i regionalnih vlasti u Rusiji, od kojih je svakako najviše pažnje privukla zabrana u pretežno muslimanskoj Čečeniji. Zao glas ovog filma je u Srbiju stigao pre njega, pa su tako brojni pravoslavni portali i organizacije pozivali na bojkot filma (svakako najkloritniji tekst je nosio ime „Ili si pravoslavan, ili gledaš film 'Matilda'“), a aktivisti „Obraza“ su na premijeri filma delili letke sa natpisom „Laž nije umetnost“, na kojima su se nalazile (prilično odmerene, i pošteno govoreći, prilično tačne) kritike na račun filma ruskog patrijarha Kirila i uticajnog episkopa Tihona (Ševkunova).

„Matilda“ je u Rusiji izazvala beskrajne rasprave pre nego što je uopšte izašla, i oko nje su ukrštali koplja pristalice „tvrde ruke“ u upravljanju kulturnom politikom Rusije, koje antiruske i antipravoslavne sadržaje napadaju sa žarom i argumentima koji su karakteristični za zapadnjačke „politike identiteta“ (tj. za pokreta za prava žena, manjina, homoseksualaca i sl.), i manje-više pristalice slobode govora, koje su insistirale na umetničkoj slobodi autora filma, ali i podvlačile da je potpuno apsurdno zahtevati „retuširanje“ istorijskih ličnosti nakon što se one, poput poslednjeg ruskog cara, proglase za svece. Međutim, ova cela rasprava je deplasirana onog trenutka kada se film pojavio u bioskopima, budući da je on jednostavno toliko loš, da svako insistiranje na „umetničkoj“ slobodi pada u vodu, kao što pada u vodu i bojazan da bi neko mogao biti obmanut tako očiglednom karikaturom cara i carice, koji su ipak koliko-toliko poznate i prepoznatljive istorijske ličnosti.

Nije problem u tome što „Matilda“ naduvava vezu koju je tada još uvek carević Nikolaj imao, ili nije imao sa slavnom balerinom. Problem je što sve „slobode u interpretaciji“ koje Učitelj sebi dopušta ne vode ničemu – priča je slaba, neinteresantna i na momente potpuno nepovezana, uloge su blede, beskrvne i nezanimljive, a njihove motivacije, ako uopšte postoje, infantilne i najčešće prosto glupe. Sve deluje usiljeno, neubedljivo, i što je najvažnije – beskrajno dosadno. U tom kontekstu, svaki sadržaj filma ustupa mesto jedinom što je u filmu jasno i nedvosmisleno – a to su iskarikirani portreti cara i carice, koji s pravom ljute pravoslavce i poznavaoce istorije jer su vulgarno netačni, a tu netačnost ne opravdavaju nikakvim drugim sadržajem u filmu. Matilda Kšesinska nije svetica, pa za nju nije imao ko da se založi – ali ni njenom liku nije nanesena ništa manja šteta. Fatalna dama Sankt-Peterburga, revolucionarni reformator ruskog baleta, udata kasnije za polubrata Nikolaja II, da bi posle Revolucije u Parizu osnovala baletsku školu – dakle osoba neverovatno zanimljive biografije i ogromne harizme – svedena je na puki makgafin za Učiteljevo pripovedanje o carevoj neodlučnosti (i, valjda, uspaljenosti), caričinoj zatucanosti i fanatizmu, opštoj dekadenciji i nesposobnosti ruskog imperijalnog aparata (na nivou crtanog filma), i mentalitetu stada ruskog naroda – sve to bez trunke kritičke oštrine, umetničkog izraza (ili žanrovske snage) i konkretne poente. Pri tome je sasvim moguće da film uopšte nema političku pozadinu – rediteljev prikaz klasičnog baleta, koji bi trebalo da je u centru priče, jednako je banalan i vulgaran koliko i prikaz carske porodice. Radnja i „umetnički izraz“ filma bi možda i bio prihvatljiv publici turskih ili indijskih telenovela, kojoj je ovo delo po svoj prilici i bilo namenjeno, da javni skandal nije naterao ozbiljniju publiku i kritičare da se njime bave.

Bondarčukovo „Pritяženie“ – sovjetska fantastika za XXI vek

Kudikamo bolji i uzbudljiviji film predstavio nam je ove godine Fjodor Bondarčuk, koji je u Srbiji poznat po svom afganistanskom ratnom filmu „Deveta četa“ (Devяtaя rota, 2005), koji je stekao kultni status iako se kod nas uglavnom distribuirao piratski „od ruke do ruke“), kao i po visokobudžetnom spektaklu „Staljingrad“ iz 2013. g., koji je naša publika mogla da gleda i u bioskopima. „Pritяženie“ (doslovno „Teža“, „Privlačenje“) je u Srbiji pomalo nefer predstavljen kao „ruski Dan nezavisnosti“ (po poznatom filmu Rolanda Emeriha iz 1996. god.), iako on kudikamo više podseća na ikonične Spilbergove filmove o uspostavljanju kontakta sa vanzemaljskom civilizacijom kao što su „ΕΤ vanzemaljac“ (1982) i „Bliski susreti treće vrste“ (1977), još više na sjajni „Distrikt 9“ Nila Blomkampa iz 2009. i „Ambis“ DŽejmsa Kamerona iz 1989., a u najvećoj meri se oslanja na raskošnu sovjetsku fantastiku, poput one braće Strugackih (čiji je roman „Naseljeno ostrvo“ Bondarčuk takođe manje-više uspešno ekranizovao u dva bioskopska filma, koji, nažalost, nisu naišli na naročito oduševljenje u Rusiji).

Radnja filma opisuje slučajno obaranje nad Moskvom vanzemaljskog naučno-istraživačkog broda, čiji pad izaziva humanitarnu katastrofu u moskovskom gradskom kvartu Čertanovo (nešto poput novobeogradskih blokova). Nakon uspostavljanja kontakta sa vanzemaljcima, ruske vlasti po dogovoru izoluju kvart i evakuišu stanovništvo, kako bi tehnološki neuporedivo naprednijim došljacima omogućili da poprave brod i napuste zemlju. Ova pasivna taktika izaziva lavinu negodovanja što na javnoj sceni, što u medijima, što u samom Čertanovu, i dalje u šoku od gubitka stotina života u padu broda. Film koji započinje sa standardnom američkom naučnofantastičnom premisom brzo se pretvara u političku dramu u čijem je centru konflikt građana i države koja im agresivno nameće svoju bezbednosnu politiku, da bi se završio u duhu klasika naučnofantastičnog žanra – kroz (pomalo šablonski, ali valjano izveden) zaključak o prirodi čovečnosti i sudbini čovečanstva.

Bondarčukov film u velikoj meri subvertira žanrovske klišee Holivuda kada je u pitanju naučna fantastika. Nalik na Blomkampa, koji je svoje vanzemaljce smestio u logor za nelegalne migrante, Bondarčuk uzima paradigmu „rata svetova“ i ubacuje je u politički kontekst savremene Rusije. I dok slični američki filmovi – poput pomenutog „Dana nezavisnosti“ – slave američku hrabrost i oružje u odbrani od bezličnog stranog neprijatelja (kao alegorije za IDIL, Al-Kaidu, bosanske Srbe, Sovjete, ili koja god je paradigma aktuelna u tom trenutku), Bondarčuk na sličan način slika pohvalu znatno suzdržanijoj spoljnoj politici Rusije, sa njenim akcentom na diplomatiji, pregovorima i deeskalaciji, koja često (baš kao u filmu) nailazi na rezignaciju javnosti i građana. Paralelno s tim, reditelj se hvata u koštac sa gorućim problemom ksenofobije i šovinizma koji u naše vreme predstavlja jednu od najaktuelnijih tema, kako u Rusiji, tako i globalno. I dok Blomkamp u svom „Distriktu 9“ prikazuje pridošlice kao fizički odvratne, socijalno nevidljive i naizgled civilizacijski „inferiorne“, Bondarčuk tu temu okreće naglavačke, i prikazuje nam šovinizam usmeren prema civilizaciji čija dostignuća očigledno prevazilaze naša, a čiji se predstavnici od nas fizički ni po čemu ne razlikuju. Realistična politička drama se tu prepliće sa često holivudski naivnom i klišeiziranom radnjom (ćerka generala ulazi u tajnu laboratoriju sa ukradenom sigurnosnom karticom i sl.), i taj disbalans je uglavnom razlog što film u Rusiji nije bio prihvaćen sa naročitim ushićenjem.

Istovremeno, Bondarčuk rešava akutni problem holivudskog odsustva maštovitosti u prikazivanju vanzemaljaca (praktično od osamdesetih godina nismo imali vanzemaljsko biće koje nije ispunjavalo jedan od dva-tri potpuno generička klišea) u najboljem duhu sovjetske fantastike – vanzemaljci su jednostavno ljudska bića. Zapadnjačka opsesija kosmičkom entropijom i evolutivnim diverzitetom dovela je do ćorsokaka u njihovoj fantastici, u kojoj se potpuno izgubila stara perspektiva svemira kao „proširenog horizonta“, unutar koga važe isti zakoni humanosti kao i na bilo koja dva različita kontinenta na zemlji. Glavna junakinja filma, sledeći stopama Fleša Gordona, kapetana Kirka („Zvezdane staze“), dona Rumate Estorskog (iz romana Teško je biti bog braće Strugackih), ili Pitera Kvila („Čuvari galaksije“), započinje intergalaktičku romansu koja potvrđuje osnovne etičke i estetske vrednosti ljudskog roda, i istovremeno garantuje mesto čovečanstva među zvezdama.

„Pritяženie“ nije naišlo na oduševljenje publike u Rusiji – ocena na ruskoj filmskoj bazi podataka Kinopoisk.ru je slabih 5,8/10, a na međunarodnoj IMDB još lošijih 5,4/10. Kritika je film prihvatila znatno toplije, što ukazuje da je odgovornost za loš rejting po svoj prilici na distributerima, koji su film reklamirali kao nešto što on nije. Pri svemu tome, zarada filma je prebacila njegov budžet, tako da je Bondarčuk već najavio snimanje nastavka. Ono što je, međutim, naročito zanimljivo jeste to što je film sa velikim entuzijazmom primljen u Srbiji, gde je postigao solidnu gledanost u bioskopima, uz pozitivne reakcije publike, i veoma pohvalne kritike. Svakako najupečatljivija bila je kritika Sabolča Popovića sa portala Before After, koji je izjavio da je u pitanju film koji „svaki pravi Srbin mora pogledati tri puta – prvi put da bi uživao u priči, drugi put u efektima i moskovskim lokacijama i treći put samo da bi se divio ruskom naoružanju koje je prikazano u filmu“. Zaista, kombinacija specifično ruske fantastike, raskošnih (i visokoestetizovanih) specijalnih efekata i odlične glume (gde prednjači srpskoj publici dobro poznati Oleg Menjšikov) „potrefili su notu“ srpske publike, i utabali put za redovnije prisustvo ruske fantastike u našim bioskopima.

Kravčukov „Viking“ – srpska škola Holivuda (i pravoslavlja)

Poslednji ruski film koji ćemo ovde pomenuti ima površinsku sličnost sa „Matildom“, utoliko što još jednog ruskog vladara koji je postao svetac prikazuje na kontroverzan način, ali ovog puta bez opšteg pandemonijuma javnosti. „Viking“ Andreja Kravčuka (srpskoj javnosti poznat po romansiranoj biografiji vođe ruskog Belog pokreta Aleksandra Kolčaka u filmu „Admiralъ“ iz 2009. g.) pripoveda o kijevskom knezu Vladimiru Svjatoslaviču, koji je krajem X veka preveo celi ruski narod na hrišćanstvo. Ne skrivajući inspiraciju popularnih „prljavih“ istorijskih (i pseudoistorijskih) drama sa Zapada, poput „Rima“ (2005-2007), „Igre prestola“ (2011-) i „Vìkinga̅“ (2013-), Kravčuk gradi jednu surovu istorijsku dramu u kojoj prikazuje Vladimirov postepeni otklon od krvavih i paganskih običaja svojih predaka Varjaga (vikinško pleme koje je vladalo Kijevskom Rusijom u IX i X veku), potomaka kneza Rjurika, do fascinacije bogatstvom i kulturom Vizantije i konačnog prihvatanja hrišćanstva. Film obiluje izvanredno raskošnom scenografijom i specijalnim efektima, sjajnim borilačkim koregorafijama, i zaista izrazito sumornom i mračnom atmosferom koja plastično dočarava korporalnost predhrišćanske kulture Rusije. Bez pretencioznosti – ove naturalističke scene se, pored pomenutih savremenih uzora sa zapada, takođe snažno oslanjaju na klasična ostvarenja ruske kinematografije – epičnost „Andreja Rubljova“ Tarkovskog (1966), kamernu atmosferu i amoralnost Ejzenštajnovog „Ivana Groznog“ (1944-1946), odnosno represivnu i psihički iznurujuću prljavštinu naučnofantastične drame „Teško je biti bog“ (2013) Alekseja Germana, sa kojom su ga i poredili ruski kritičari.

Ova zaglušujuće prizemna, telesna i materijalistička slika sa naglašenim paganskim ritualima i krvožednim vikinškim običajima (uključujući izrazito mučnu scenu silovanja kneginje Rognede, koju Vladimir uzima za prvu ženu) stoji u oštrom kontrapunktu prema kraju filma, gde se (moralno i fizički) okrvavljeni „Vikinzi“ suočavaju sa blistavom hrišćanskom kulturom vizantijskog grada Hersonesa, gde su došli da uguše pobunu u ime vizantijskog cara. Film se završava sa dve snažne scene – Vladimirov varjaški vojvoda Sveneld pokušava da udavi Vladimira u moru jer se ovaj odrekao vikinškog puta krvne osvete (ova scena zamenjuje scenu krštenja nakon Vladimirove potresne ispovedi pred sveštenikom Anastasom, u njoj Vladimir konačno napušta pagansku religiju krvi), nakon čega gledamo Vladimirovu idealizovanu viziju krštenja Kijeva (samo krštenje Kijeva po svoj prilici je išlo znatno teže i uz fizičku prisilu). Ova naglašena borba između prizemnog i uzvišenog, ili u duhu hrišćanskog diskursa – između Carstva zemaljskog i Carstva nebeskog, predstavlja osnovni narativ filma. Iako su se neki komentatori žalili da je Vladimirovo pokajanje usiljeno i nedovoljno utemeljeno, ono se veoma pažljivo pripovedački gradi, a hrišćanski motivi prodiru u film stidljivo i suptilno, veoma nalik na samo širenje hrišćanstva u paganskoj Rusiji X veka. Priča „Vikinga“ stoga predstavlja jednu naturalističkiju verziju hvaljenog ruskog crtanog filma „Knez Vladimir“ (2006), koji je takođe suptilno preplitao paganske i hrišćanske elemente, gradeći Vladimirov put ka pokajanju. Ono što je srpskoj publici naročito privlačno u oba ova filma, jeste blistavi prikaz vizantijske pravoslavne kulture i civilizacije, koja predstavlja i naše kulturno nasleđe, ali koju nikada nemamo prilike da na tako raskošan način vidimo prikazanu na filmu.

Još jednom, ruska kritika nije bila zadovoljna prenaglašenom „holivudizacijom“ filma i akcentom na nasilju, paganštini i seksu (ocena na Kinopoisk.ru je mizernih 4,6/10), dok je zapadna publika u filmu videla jedan propagandni hrišćanski film za koji jednostavno nema strpljenja (ocena na IMDB – takođe 4,6/10). Ispostavilo se da je upravo srpska publika idealan recipijent za ovaj film, budući da su domaće kritike filma bile najpozitivnije koje se mogu čuti. U varvarstvu Vikinga Srbi su sa lakoćom prepoznali sopstvene balkanske realije, ispunjene ratom, osvetom i „rekama stare krvi“, za koju se kao narod iskupljujemo kroz hrišćansko pokajanje i stremljenje prema neokaljanom i uzvišenom Carstvu Nebeskom. Ako je „Viking“ previše nasilan i paganski za rusku publiku, koja za razliku od Srba nije odgojena na holivudskoj estetici, a ako je njegova duhovnost previše religiozna i previše pravoslavna za zapadnu publiku, onda je srpskoj publici on apsolutno potaman, stavljajući nacionalni Kosovski ep o izboru Carstva nebeskog u nasilni stripovski kontekst „Konana Varvarina“. Svi ovi elementi su ponukali našeg scenaristu Dimitrija Vojnova da film prokomentariše uzvikom „kakva filmčina, kakvo Srpstvo!“. „Srpstvo“ je sasvim primerena i veoma precizna ocena za ovaj film, koji u mnogome može da bude uzor da očekivane srpske projekte o Srednjem veku, od kojih je prva najavljena serija o Nemanjićima.

Šta Rusi i Srbi mogu da ponude jedni drugima?

Šta je zajedničko za ova tri žanrovski, tehnički i estetski toliko različita filma, osim činjenice da je reč o visokobudžetnim produkcijama koje su došle do srpskih bioskopa? Nije reč samo o bioskopima – ovi filmovi su siguran pokazatelj toga da između Rusije i Srbije po prvi put nakon Drugog svetskog rata imamo autentičan kulturni dijalog, koji konačno pomaže da razvejemo stereotipe koje imamo jedni o drugima, sagledamo svoje sličnosti i razlike, i možda nešto jedni druge naučimo. „Matilda“ je pokazala da postoji jaka veza između srpske i ruske pravoslavne zajednice , koja u nekim elementima podstrekuje religijsku isključivost i radikalizam, ali istovremeno upućuje na zajedničke vrednosti, na koje se slično ili identično reaguje. Srpska građanska javnost je, sasvim kao u Rusiji, (s pravom) veoma negativno reagovala na pravoslavne pozive na bojkot filma i anatemu svih koji ga gledaju, ali je takođe bila u prilici da, suočivši se sa njegovim očiglednim nedostacima, sasluša kritiku druge strane i uvidi da je ona (uz isključenje fanatičnih internet komentara, kletvi i sl.) u najvećoj meri bila opravdana i dobro utemeljena.

Druga dva filma su, međutim, znatno zanimljivija iz perspektive rusko-srpskih odnosa. U oba slučaja reč je o pokušajima ruskih autora da naprave visokobudžetne filmove koji proizilaze iz lokalne kulture i specifične ruske ikonografije, a koji će biti dovoljno komercijalni da opravdaju nastojanja da se u produkcijskom i finansijskom smislu teži ka holivudskim standardima. Rezultat su filmovi koji su „ni tamo, ni ovamo“ – nedovoljno holivudski da zadovolje Zapad (koji je, kako nam je ovogodišnji primer Besonovog „Valerijana i carstva hiljadu planeta“ plastično pokazao, nemoguće zadovoljiti), previše holivudski za rusku publiku koja je naviknuta sa svoje ustaljene filmske izraze (ali bez obzir na to sladostrasno konzumira holivudsku produkciju), ali „baš potaman“ za srpsku publiku, čiji su estetski ukusi prirodno na pola puta između holivudske „zemaljske“ estetike i ruske „nebeske“ duhovnosti. Na planu kulture izanđala floskula o Srbima kao „mostu između Rusije i Zapada“ dobija na težini – ne u smislu da mi sada treba da pomognemo Rusima da „potpuno holivudizuju svoju kinematografiju“ (ili da se „odbrane od holivudizacije“), već da im posvedočimo da se u tom kulturnom dijalogu može pronaći „prava mera“ između zabave i žanra na jednoj, i duhovnosti i konstitutivnog mita na drugoj strani.

A šta Srbija dobija od Rusije u ovoj kulturnoj razmeni? Upravo ono što je uvek dobijala od ruskih umetnika – širenje horizonata vlastite kulture, potvrdu lepote i značaja vlastitih mitova i priča, i impuls da se civilizacijska matrica kojoj pripadamo čuva od zaborava, vulgarizacije i profanizacije. Kada Srbi gledaju velike slikarske uzlete Ilje Rjepina, Viktora Vasnjecova ili Ivana Bilibina, kada slušaju istorijsko-mitološke fantazije Čajkovskog, Borodina ili Musorgskog, ili kada se dive raskošnoj arhitekturi Moskve, Petrograda ili Vladimira, oni u tim umetničkim delima prepoznaju obrasce i elemente svoje sopstvene kulture, ali stavljene u jednu visoku umetničku formu koja ih čini potpuno ravnopravnim sa analognim proizvodima samozaljubljenog Zapada. Nisu se slučajno naši veliki umetnici formi učili od zapadnih majstora, ali vraćali suštini srpske kulture kroz kontakt sa umetničkom i kulturnom scenom Rusije. Ono što je nekada bio slučaj sa muzikom, slikarstvom, književnošću i arhitekturom, danas je slučaj sa filmom, i ova zakonomernost još više dolazi do izražaja kada se ima u vidu koliko je naše društvo komparativno osiromašilo u odnosu na stanje pre stotinak godina. Stoga su filmovi poput „Vikinga“, „Privlačenja“, „Turskog gambita“ ili Bekmambetovljeve „Noćne straže“ prilika da u Srbiji vidimo našu vlastitu kulturu i mitologiju na filmu u produkcijskoj obradi kakvu inače sami ne možemo da priuštimo.

U nedostatku vlastite bogate filmske produkcije (i tržišta), srpska publika ne može da vidi Kosovski boj, Prvi srpski ustanak ili Nevesinjsku pušku u produkciji kakvu je navikla da gleda u holivudskim filmovima. U nedostatku takvih kulturnih sadržaja, mi smo primorani da gledamo holivudske filmove i u njima tragamo za onim kulturnim vrednostima i moralnim matricama koje smatramo za „svoje“, često vrednujući ove filmove na način koji je dalek ili stran samim autorima i njihovoj matičnoj kulturi. U ruskim filmskim spektaklima poput navedenih, mi imamo prilike da gledamo, kako sopstvene kulturne vrednosti zapakovane u blisku nam i omiljenu holivudsku formu („Viking“), tako i standardne žanrovske matrice Holivuda prenesene u naš sopstveni kulturni i socijalni kontekst („Pritяženie“). U svakom slučaju – i mi, i Rusi imamo jedni drugima šta da ponudimo na kulturnom planu, i možemo sa optimizmom da očekujemo sve više dobrih ruskih filmova na repertoarima naših bioskopa. I da se nadamo da će naši producenti i filmadžije uskoro krenuti njihovim stopama.