„Legenda o Kori“ – kurs političke filozofije za najmlađe

Crtani film kao konzervativni umetnički pravac

Crtani film predstavlja jednu od najživljih umetnosti našeg vremena. I ne, nije reč samo o tome da je sa usponom kompjuterski generisanih slika (CGI) i takozvanih „zelenih ekrana“ praktično svaki film sa iole većim budžetom postao u određenoj meri „animirani“. Ovde je reč o nečemu drugom. Dovoljno je pogledati mesečne spiskove najgledanijih filmova u okviru usluga „emitovanje na zahtev“ velikih kablovskih operatera i platformi, i videti da na njima po pravilu zapaženo mesto zauzimaju – animirani filmovi. Razlog je jednostavan – crtane filmove vole da gledaju deca, a deca crtane filmove koje vole takođe vole da repriziraju u nedogled. I mada je paradigma o crtanom filmu kao „dečjoj umetnosti“ odavno razvejana, deca i dalje generišu glavni deo pažnje za ovu vrstu programa. A to, između ostalog, povlači i određene estetske i žanrovske osobenosti ove umetnosti.

Ovo se lako može ilustrovati na sledeći način – generacije osamdesetih i devedesetih godina u Srbiji odrasle su u velikoj meri na crtanim filmovima koji nisu nastali u njihovo vreme. I dok su se svakako pratili novi animirani programi, što preko televizije, što preko video-kaseta, paradigmatski crtani filmovi za veliki broj srpskih generacija i dalje su bili „Diznijevi“, „Em-dži-emovi“, i „Vorner brosovi“ kratkometražni klasici o Mikiju i Paji, Dušku i Dači, Tomu i DŽeriju, kao i animirane bajke iz tzv. „Diznijevog kanona“. A neki od najpopularnijih među njima snimani su četrdesetih, pedesetih, neki od njih – poput Popajevih„Priča iz 1001 noći“ – čak i tridesetih godina XX veka. Ovo je samo po sebi svojevrsni fenomen, jer iako među igranim filmovima nedvosmisleno postoje vanvremeni klasici, skoro je nezamislivo da prosečan gledalac rođen sredinom osamdesetih može da gleda „Kazablanku“ ili „Trećeg čoveka“ kao potpuno ravnopravan deo svoje vlastite popularne kulture sa „Terminatorom“ ili „Petparačkim pričama“. Sa crtanim filmom se ovorutinskidešava, pa deca sa potpuno jednakim zadovoljstvom i interesovanjem mogu da gledaju „Diznijeve“ klasike kao što su „Snežana i sedam patuljaka“ (1937), „Mačke iz visokog društva“ (1970), ili „Aladin“ (1992). Da li će kod savremene dece ti klasici biti omiljeniji od savremenih filmova koji su namenski pravljeni za njihovu generaciju u manjoj meri zavisi od mode i kulturološkog konteksta, a u kudikamo većoj meri odestetike i kvaliteta samog filma. I to ne važi samo za zapadnu školu animacije – potpuno identična zakonomernost može se primetiti među publikom u Rusiji, ili u Japanu, gde se savremena animirana ostvarenja potpuno ravnopravno takmiče sa klasicima starim i po pola veka.

Činjenica da crtani film kao forma kudikamo „sporije zastareva“ učinila je ovu umetnost načelno konzervativnijom od igrane kinematografije. Daleko od toga da svaka epoha nema revolucionarne crtane filmove koji zahvataju duh svoga vremena i aktuelne kulturne i političke vrednosti, kao i crtane filmove koji predstavljaju plod potrošačke kulture za jednokratnu upotrebu, ali na nivou opšteg trenda crtani filmovi su skloniji vanvremenim formama, pričama, i vrednostima. To znači da je u globalnoj filmskoj produkciji crtani film često prostor koji umetnicima – pre svega scenaristima i rediteljima – daje više prostora za nostalgične, staromodne, klasične, a u svojoj „zastarelosti“ ponekad čak i politički nekorektne sadržaje. Istovremeno, ideološki i kategorijalni lomovi koji potresaju globalnu kulturu po pravilu se na animiranoj umetnosti odražavaju nežnije, blaže, i konzervativnije nego u drugim filmskim žanrovima.

„Avatar: poslednji vladar vetrova“ – kultni dečji program i vanvremeni klasik

Sjajan primer jednog od ovakvih „modernih klasika“ jeste animirana serija „Avatar: poslednji vladar vetrova“ (kod nas takođe poznata kao „Legenda o Angu“), koju je dečji kanal „Nikelodion“ premijerno emitovao 2005-2008. godine, i koja danas uživa kultni status kao jedan od najboljih animiranih programa svih vremena. Sa ocenom 9,3 na IMDB, „Avatar“ je najbolje rangirani crtani film na spisku najboljih TV programa, gde zauzima visoko 10. mesto (ispred giganata kao što su „Igra prestola“ na dvanaestom, i „Sopranosi“ na trinaestom mestu.) Iako je u pitanju serija koja je stara 15 godina, nakon uvrštavanja u ponudu globalne platforme za emitovanje „Netfliks“ u maju 2020. nekoliko dana je bila najgledaniji program u njihovoj ponudi, a svoje mestomeđu deset najgledanijih zadržala je tokom naredna dva meseca, što je rekord otkako ta lista postoji.

Sve je to inteligentno protkano motivima iz orijentalne, ali i klasične grčke filozofije – pre svega popularnog helenskog učenja o „četiri elementa“ i platonističke podele stvarnosti na telesnu i duhovnu

Ova ogromna popularnost „Avatara“ svakako je posledica činjenice da je u vizualnom smislu reč opredivno animiranoj, a u pripovedačkom smislu predivno ispričanoj modernoj bajci. Međutim, ono što joj je zaista donelo kultni status jeste uspeh sa kojim su njeni autori uplitali čitavu plejadu istorijskih i socioloških tema kao što su rat, genocid, totalitarizam, kolonijalizam, klasna i rasna diskriminacija, etničko čišćenje, rasturanje porodica, politička indoktrinacija itd., kao i izvanrednu psihološku slojevitost likova – u program koji je zvanično predviđen za trinaestogodišnjake. Pritom, nije prosto umetanje ovih „sadržaja za odrasle“ u dečju seriju učinilo „Avatara“ toliko omiljenim, već upravo način na koji je to učinjeno: tako da ozbiljni elementi ne pokvare detinji narativ, a da detinji narativ ne banalizuje „ozbiljne“ elemente. A autorima serije – Majklu Danteu Dimartinu i Brajanu Konijecku –ovo je pošlo za rukom upravo zato što su se držali klasičnih obrazaca iz tradicionalne mitologije, ali i zato što su za te obrasce odabrali najbolju moguću formu.

Deo ovog uspeha svakako se tiče činjenice da je serija rađena u stilu japanskog animea, koji je poznat po svom preplitanju sadržaja za decu i odrasle (najveći deo animacije radio je studio iz Južne Koreje). Ali serija nije samo imitirala likovne forme i izraze animea, autori su je specijalno zamislili da izgleda kao da je ste azijski crtani film rađen po motivima iz azijske mitologije, sa naglašeno orijentalnim simbolima, ikonografijom i mitološkim bićima, koji su vesternizovani taman toliko da ne budu previše egzotični za zapadnu publiku, a da istovremeno rekonstruišu nostalgičnu istočnjačku atmosferu avanturističkih romana i stripova iz prve polovine XXveka. Sve je to inteligentno protkano motivima iz orijentalne, ali i klasične grčke filozofije – pre svega popularnog helenskog učenja o „četiri elementa“ i platonističke podele stvarnosti na telesnu i duhovnu. Koliko je ovaj obrazac bio efektan može se videti i po njegovim brojnim kopiranjima čak i u prvorazrednoj holivudskoj produkciji – noviji „Diznijevi“ bioskopski filmovi kao što su „Zaleđeno kraljevstvo 2“ i „Raja i poslednji zmaj“ obilato su i neprikriveno pozajmljivali motive i (bukvalno)elemente iz „Avatara“.

Nastavak u senci originala (i sopstvene političke korektnosti)

I dok celi svet nepodeljeno hvali „Legendu o Angu“, nastavak serije koji su radili isti autori i isti studio – „Avatar: Legenda o Kori“ (premijerno prikazan na „Nikelodionu“ 2012-2014. god.) nezasluženo je ostao u senci svog velikog prethodnika. Reč je o zrelijem ostvarenju sa manje detinjastih motiva, ali sa pričom koja je do te mere istorijski, sociološki, i psihološki kompleksna, da se s pravom može postaviti pitanje u kojoj meri se uopšte može smatrati „programom za decu“. I mada je „Kora“ toplo prihvaćena kod kritike i omiljena kod publike, stalno poređenje sa originalnim „Avatarom“ stvorilo je atmosferu u kojoj serija – baš kao njena glavna junakinja u priči – mora stalno da se pravda zbog toga što nije u stanju da „ispuni cipele“ svoje prethodne inkarnacije.

Još veći problem od ove potcenjenosti u odnosu na originalnu seriju jeste to što je nekoliko pažljivo probranih politički korektnih detalja ostavilo u senci besprekornu i neverovatno kompleksnu priču i izgradnju likova. Naime, u jeku ideološke borbe za „prevrednovanje svih vrednosti“ Holivuda i globalne industrije zabave, „Kora“ je redukovana na banalnu činjenicu da je glavna junakinja snažan i upečatljiv ženski lik u tradicionalno muškoj ulozi, kao i na činjenicu da se serija završava stidljivo prikazanom (toliko stidljivo, da je deca neće ni primetiti) istopolnom romansom između glavnih junakinja. Ova dva detalja u inače pripovedački izrazito kompleksnoj i slojevitoj priči do te mere su prenaglašena u kritici, da kod čitalaca s pravom izazivaju averziju, budući da serija u medijskim prikazima ispada još jedan primer nepotrebne i nasilne „feminizacije“ i homoseksualnog „žetonizma“ (tokenism), koji predstavljaju sistemski problem kvaliteta zapadne filmske i televizijske produkcije našeg vremena.

U „Legendi o Kori“, međutim, doslovno svi likovi neprekidno prolaze kroz proces sazrevanja i duhovne transformacije, koji nikako nije linearan, niti šablonski, niti je njegova funkcija da gledaocima prenese simplifikatorske i banalne poruke o životu. I junaci i zlikovci u seriji nose ožiljke životnih okolnosti koje su ih oblikovale, istovremeno zadržavajući svoju moralnu autonomiju

Jedan od najsnažnijih elemenata u originalnom „Avataru“ bila je psihološka kompleksnost i duhovni razvoj glavnih likova, koji mahom predstavljaju decu i tinejdžere koji su silom spoljnih istorijskih prilika prinuđeni da rano odrastu. Pa opet, jedini istinski psihološki razvoj vidimo u najzanimljivijem liku u seriju – princu Zukou – koji u unutrašnjoj moralnoj borbi sa samim sobom nadrasta nasleđe nasilja, mržnje, i iščašenog kodeksa časti koji mu je nametnut, i izrasta u istinski čestitu osobu. U „Legendi o Kori“, međutim, doslovno svi likovi neprekidno prolaze kroz proces sazrevanja i duhovne transformacije, koji nikako nije linearan, niti šablonski, niti je njegova funkcija da gledaocima prenese simplifikatorske i banalne poruke o životu. I junaci i zlikovci u seriji nose ožiljke životnih okolnosti koje su ih oblikovale, istovremeno zadržavajući svoju moralnu autonomiju. Ovo se pogotovo tiče upečatljivih negativaca, čije porodične priče i čovečne crte doprinose utisku o ljudskosti i tragizmu njihovih moralnih izbora, a da ih istovremeno ne iskupljuju za zlodela koja su počinili. Niti ih spremnost da sagledaju i isprave svoje greške amnestira od moralne odgovornosti za njih.

Politička filozofija za decu i mlade

Važan razlog omiljenosti originalnog „Avatara“ bio je brižljivo izgrađen svet (worldbuilding)– podeljen na četiri naroda, koji se u „rasnom“ smislu razlikuju po tome što se među njima rađaju pojedinci sposobni da „vladaju“ po jednim od četiri elementa – vazduhom, vatrom, zemljom, odnosno vodom. Svet u kome postoje pojedinci čije ih sposobnosti čine faktičkim perpetuum mobileprirodno se pretvara u okoštala aristokratska društva sa vekovnim nepromenjivim hijerarhijama,ali industrijalizacija i militarizacija društva u jednom od njih – Narodu Vatre –otvara prostor za tehnološko potčinjavanje drugih i ratobornu kolonijalističku politiku.Sve se toprepliće sa mitološko-religijskim ciklusima reinkarnacije „Avatara“ – polu-božanske figure koja u telesnom svetu jedina poseduje sposobnost kontrole sva četiri elementa, dok istovremeno služi kao jedna od retkih veza sa paralelnom, duhovnom stvarnošću. Avatar predstavlja religijsku, ali i političku figuru, i zaplet cele serije prepliće se oko nastojanja Gospodara Vatre da uspostavi svetsku dominaciju tako što će „ubiti boga“ i prekinuti ciklus njegovih reinkarnacija tako što će izvršiti genocid nad celim narodom unutar koga novi Avatar treba da se rodi.

Avatar predstavlja religijsku, ali i političku figuru, i zaplet cele serije prepliće se oko nastojanja Gospodara Vatre da uspostavi svetsku dominaciju tako što će „ubiti boga“ i prekinuti ciklus njegovih reinkarnacija tako što će izvršiti genocid nad celim narodom unutar koga novi Avatar treba da se rodi

Koliko god ova izvorna priča bila upečatljiva, ona se ipak događa unutar jednog statičnog, mitološkog sveta koji je istrgnut iz istorijskih tokova, i zatvoren u bajkovite vremenske cikluse unutar kojih nema napretka i razvoja. Tehnološka revolucija u Narodu Vatre na bukvalan način razbija ciklus i ovaj bajkoviti svet pretvara u istorijski svet, kojim caruju realne političke i ekonomske zakonomernosti. I ako se ova „istorizacija mitologije“ samo nazirala u „Legendi o Angu“, u „Legendi o Kori“ ona je dovedena do savršenstva. Sa radnjom smeštenom 80 godina nakon događaja originalne serije, autori nam prikazuju svet koji je istorijski izmenjen skoro do neprepoznatljivosti – tehnološka revolucija koju je započeo Narod Vatre transformisala je celu planetu u industrijsko društvo sa tehničkim dostignućima kao što su električna energija, železnica i radio, ali i sa modernim političkim problemima kao što su klasna nejednakost, organizovani kriminal, šovinizam, imperijalizam, terorizam i slično. Sve je to vrlo ubedljivo zahvaćeno kroz tranziciju stila cele serije – iz jednog pastoralnog i bajkovitog okruženja sa elementima stimpanka (i ne preterano suptilnim ludističkim implikacijama) preneseni smo u retrofuturističku sliku nalik na naše vlastite dvadesete i tridesete godine XX veka, gde se estetika ar dekoa i međuratnog džeza prepliće sa motivima „dizelpanka“ i čak „atompanka“, u sve u atmosferi koja prepliće socijalne i kulturne realije međuratnih SAD sa imperijalnom estetikom fašističkog Japana i ikonografijom antikolonijalnih pokreta u Indiji i Kini.

Ali nije samo ova „izgradnja kulisa“ naglašeno zrela i kompleksna – glavni junaci „Legende o Kori“ u četiri sezone serije (odnosno četiri „knjige“ Legende) predstavljaju igrače u minuciozno oslikanim političkim i istorijskim procesima koji direktno asociraju na našu vlastitu istoriju, ali su simbolički iz nje iščašeni tako da izbegavaju neugodne revizionističke implikacije. I mada je i originalni „Avatar“ na svakom koraku razbijao simplifikatorsku paradigmu o „zlom narodu protiv dobrih naroda“, u istoričnijoj postavci „Kore“ ova nelinearnost i kompleksnost tek dolazi do izražaja. Tako u prvoj „knjizi“ imamo pseudosocijalistički radikalski pokret „ekvalista“, koji nastoji da razmontira zastareli kastinski sistem sa „vladarima elemenata“ na čelu tako što će fizički eliminisati klasnog neprijatelja, oduzimajući mu magijsku sposobnost u kojoj vide izvor socijalne nejednakosti u društvu u kome žive. U drugoj „knjizi“ imamo grupu tradicionalista koju nastojanje da se vrati duhovnost u industrijalizovani i komercijalizovani svet vodi na put zla i uništenja, u trećoj imamo novu grupu radikala koja pokušava političkim atentatima da izazove narodnu revoluciju protiv aristokratije i koja još jednom pokušava da likvidira Avatara kao „boga AncienRégime“, dok u četvrtoj imamo vrlo inteligentan prikaz pretvaranje borbe za red i ujedinjenje u zemlji razorenoj građanskim ratom u vojnu diktaturu i otvoreni fašizam.

A budući da se sve ovo događa unutar ikonografije „neodređene dalekoistočne civilizacije“, svaka kultura lako može u radnji serije da prepozna događaje i likove iz vlastite istorije, a pritom da ne bude opterećena političkim implikacijama. Tako u Amonovoj „revoluciji ekvalista“ možemo lako prepoznati boljševičku revoluciju u Rusiji (sa likvidacijama aristokratije, ali i sa pritajenom podrškom imperijalističke industrijske oligarhije), Zahirovi teroristi podsećaju na novovekovne evropske nihiliste, Unalakova „duhovna revolucija“ na različite religijsko-fundamentalističke pokrete od libanskih falangista do saudijskog islamskog mesijanizma, dok Kuvirino ujedinjenje bivšeg Kraljevstva Zemlje u modernu imperiju na prvi pogled asocira na Napoleona, ali u detaljima neverovatno podseća na istoriju građanskog rata u Jugoslaviji tokom okupacije ’41–45. (kralj Vu koji živi u egzilu kao marioneta velikih sila, i koji pod pritiskom diktatoru Kuviri da je legitimitet kao „borcu za slobodu i ujedinjenje“ čak i likom podseća na malo preplanulog kralja Petra II Karađorđevića).

Kompleksni odgovori na kompleksna pitanja

Kreatori serije koriste slobodu koje im daje mitološki i izmaštani kulturološki milje, i umesto da priče simplifikuju u smeru crno-belih narativa „za decu“, oni je usložnjavaju do nivoa koji je neuobičajen u modernoj popularnoj kulturi, i koji retko možemo da vidimo u „A“ ostvarenjima Holivuda

Kreatori serije koriste slobodu koje im daje mitološki i izmaštani kulturološki milje, i umesto da priče simplifikuju u smeru crno-belih narativa „za decu“, oni je usložnjavaju do nivoa koji je neuobičajen u modernoj popularnoj kulturi, i koji retko možemo da vidimo u „A“ ostvarenjima Holivuda. Vraćajući se principima antičke helenske filozofije koji predstavljaju kičmu etike serijala ispod maske istočnjačkog misticizma, scenaristi eksplicitno naglašavaju da nijedan od zlikovaca u seriji ne predstavlja karikaturalno „zlo po sebi“, već polazi od socijalnim okolnostima iščašenog osećaja pravde. Njihovi zločini nikada nisu posledica banalne želje da nanose zlo drugima, već uvek izopačene potrebe da se ispravi realno postojeća nepravda, ali bez aristotelovske „prave mere“ koja je neophodna za istinsku vrlinu i moralnost. U tom smislu, ovi negativci su kudikamo zanimljiviji od jednodimenzionalnih sadista i vlastoljubivih megalomana protiv kojih se u prethodnoj inkarnaciji borio avatar Ang, ali i od 99% generičkih zlikovaca koje nam je prethodnih decenija servirao Holivud.

Priča nije ništa manje zanimljiva „sa druge strane rova“. Sam avatar Kora je neuporedivo kompleksniji lik od „feminističke ikone“ i „žeton homoseksualca“ u koju je pretvorena u kritikama. U njenom nasilnom guranju u kalup „heroine novog doba“, zaboravlja se da ona potpuno nedvosmisleno i eksplicitno predstavlja jedan stari, aristokratskiideal. Ona predstavlja svetovnog i duhovnog vođu koji je svoju političku ulogu i odgovornost u društvu nasledio, i koji je od malih nogu vaspitavan i mukotrpno obučavan da je preuzme. Ona predstavlja religijsku figuru koja stoji na putu profanizacije i desakralizacije sveta, i koja uspostavlja most sa transcendnetnim, magijskim svetom čije je ignorisanje bukvalno smisao njene civilizacije. Ona spiritualno transformiše svet vraćajući u njega duhovne sile koje izigravaju uzročno-posledične zakonomernosti tehnologije i progresa. Ona vaskrsava nestali monaški red koji je zbrisan sa lica zemlje u prethodnoj ekonomskoj i tehnološkoj revoluciji. Najzad, kao tradicionalna i mistička figura ona spasava svet od njegovih iskrivljenih predstava o pravičnosti i napretku, vraćajući ga i u moralnom, i u metafizičkom smislu u ravnotežu.

Uz sve to, autori serije veoma plastično i neposredno prikazuju psihofizičku torturu kroz koju glavna junakinja prolazi ostvarujući sve ove plemenite ciljeve. Oni jasno podvlače emotivne i psihičke ožiljke koje uloga heroja ostavlja na duši jedne mlade devojke, pokazujući da hipererogacija, odnosno heroizam, nisu svojstvo koje „poseduju“ junaci, već mogu biti samo delatno žrtvovanje koje izlazi izvan okvira dužnosti i „profesionalnog rizika“. Korina psihološka borba sa patnjom kojoj je podvrgnuta, kao i sa grižom savesti koja je posledica ogromne odgovornosti koja joj je natovarena na pleća, predstavlja potresniji i uzbudljiviji aspekat pripovedanja od vizualno atraktivnih i lepo režiranih bitaka i dvoboja u kojim učestvuje. U tom kontekstu i njene emotivne veze i odnosi sa prijateljima deluju iznenađujuće duboko i nešablonski, pa i famozna lezbijska romansa deluje prirodno i organski – više nalik na likove iz klasične književnosti, nego na generičke homoseksualne junake koji se industrijski proizvode u savremenoj globalnoj industriji zabave. (Uzgred budi rečeno, stripovi kojima se ovaj serijal nastavlja, a koji su objavljivani u periodu 2017-2020. god., predstavljaju sve ono što su autori serije uspešno izbegavali sve vreme, i u njima se Kora od tradicionalne, antičke heroine u velikoj meripomera u smeru slike koju je o njoj pravila politkorektna kritika.)

Pomirenje istorije i mitologije

Tu nije reč o zaštiti i promociji nekakvih konkretnih tradicionalističkih ideologija, nego upravo oupućivanju na tradicionalne mitološke obrasce na kojima se zasniva svaka kultura, pa čak i globalna, a koji stoje u temeljima klasične umetnosti i – klasičnog crtanog filma

„Legenda o Kori“ predstavlja gore pomenuti „konzervativni potencijal“ medijuma crtanog filma u svom punom sjaju. Tu nije reč o zaštiti i promociji nekakvih konkretnih tradicionalističkih ideologija, nego upravo oupućivanju na tradicionalne mitološke obrasce na kojima se zasniva svaka kultura, pa čak i globalna, a koji stoje u temeljima klasične umetnosti i – klasičnog crtanog filma. A ti obrasci podrazumevaju da će čovečanstvu uvek biti potrebni tradicionalni heroji koji su, umesto da – u duhu britke satire iz „Piksarovih“ „Neviđenih“ (2004) – ubeđuju mediokritete da je „svako poseban na svoj način“, spremni na žrtvovanje koje potvrđuje njihovu ljudsku izvanrednost. Oni podrazumevaju ideje porodice i prijateljstva kao nadređene individualizmu i solipsističkomsebičluku moderne civilizacije. Najzad, oni podrazumevaju zaboravljenu ravnotežu između materijalnih i ekonomskih potreba čovečanstva na jednoj, i njegovih duhovnih potreba na drugoj strani.

Prikaz duhovne strane stvarnosti, pritom, predstavlja jedan od snažnijih elemenata ove serije. „Svet duhova“ u seriji je u izvesnom smislu opipljiv i „ovostran“, ali daleko od materijalističkog redukcionizma sa kojom savremena umetnost po pravilu tumači mitologije drevnih naroda. „Duhovna strana“ stvarnosti je svet koji je naglašeno „realan“, ali njegova unutrašnja pravila naglašavaju upravo slobodu uma oslobođenog sprega telesne prirode, ali i mehanicizma linearne uzročno-posledične logike. Ovaj svet deluje organski i prirodno, kao da je zaista izašao iz neke tibetanske ili japanske bajke, a istovremeno ubedljivo potkopava scijentističke redukcije našeg vremena, i podstiče gledaoce da u svom odnosu prema svetu neguju čuđenje, radoznalost, i razigranost mašte.

Na drugom planu, preplitanje ove pseudoreligijske mitologije sa pedantno oslikanim razvojnim procesima društva daje još jedan vredan uvid u prirodu istorije, koja se danas sve češće tumači kao mehanička akumulacije resursa i tehnologije i slepo ukrštanje vektora ekonomskih i demografskih procesa, dok se zanemaruje istorija kao kontinuitet mitoloških narativa jednog naroda o samima sebi. U umetničkom smislu, upravo je prikaz ovog procesa preplitanja „dubinskih“ mitoloških narativa sa „slepim“ istorijskim procesima i njihovog međusobnog uslovljavanja i modifikovanja najvredniji aspekat ove serije, zbog koga je vredi pogledati, ali i reprizirati. Pritom, ova vrsta pripovedačkog postupka, u kome se statična mitološka postavka istorijski dinamizuje, a slepi istorijski procesi mitološki prevrednuju, predstavlja uzbudljiv novi trend u popularnoj kulturi, koji možemo da pratimo u sve većem interesovanju publike za „fiktivne istorije“, pa čak i šarlatansku pseudoistoriju.

Na planu književnosti tako imamo velike i popularne serijale knjiga poput „Pesme leda i vatre“ DŽordža R. R. Martina, „Malaške knjige palih“ Stivena Eriksona, ili „Prostranstva“ DŽejmsa A. S. Korija, u kojim se herojski narativi unutar statične mitološke, odnosno fantastične scenografije menjaju za prikaze istorijskih transformacija društva i junaka uhvaćenih u nevremenu koje ovi tektonski poremećaji proizvode. Dva serijala „Avatara“ pritom najviše podsećaju na izvanredni serijal romana „Red magle“ BrendonaSandersona, u kome se na sličan način pripovedanje premešta iz epohe predindustrijskog u industrijsko društvo. Ovaj trend je potpuno suprotan sklonosti Holivuda da „zamrzava“ uspešne i profitabilne mitološke i fantastične svetove i pretvara ih u generičke „franšize“ koje se svoda na „večno vraćanje istog“ dok publici ne dosadi. Doduše, medij bioskopskog filma i nema dovoljan vremenski raspon da zahvati ovu vrstu klasične epske sage, ali sve uticajniji i umetnički sve kompleksniji medij televizijske serije postaje prostor unutar koga je ovakva vrsta pripovedanja moguća. U tom kontekstu svetska javnost sa nestrpljenjem iščekuje skori izlazaknajavljene „Netfliksove“ igrane adaptacije originalnog „Avatara“, nakon što je filmska verzija koju je režirao M. Najt Šjamalan 2010. godine spektakularno propala na bioskopskim blagajnama. Videćemo da li će nova igrana serija biti dorasla originalu i blizu onoliko koliko mu je bila dorasla „Legenda o Kori“. A ako u nekom trenutku producenti požele da i „Koru“ pretoče u igranu seriju, imaće težak zadatak da proizvedu nešto što će biti inteligentnije, zrelije, i ozbiljnije od animiranog originala.