Kulturna politika na ničijoj zemlji

Sažetak: U ovom tekstu je problematizovano pitanje protivrečnog odnosa kulture i politike i njihovo prožimanje. Osnovno opredeljenje izneto u ovom tekstu sadržano je u tvrdnji da mi u našem društvenom i političkom životu nemamo jasno određenu i na bazičnim civilizacijskim i vrednosnim prioritetima zasnovanu i održivu kulturnu politiku. Neophodnost izgradnje kulturne politike postavlja se pred naše društvo kao jedan od značajnijih zahteva i neophodnosti. Samo politika koja je prožeta i oplemenjena kulturom može obezbediti poštovanje i sprovođenje demokratskih standarda u razvoju društva. Kultura se u našem društvu nalazi u velikom dezintegracionom procepu, s jedne strane je nadiruća i sve prisutnija komercijalizacija, a sa druge strane potreba da se država i društvo odrede prema zahtevima da vode kulturnu politiku koja neće biti samo izraz slobodnog tržišta i dnevne konjukture .

Ključne reči: Kulturni obrazac, kulturna politika, tranzicija i kultura, politika i kultura, dezintegracija kulture, obrazac kulture, pinkoidiotizacija, komercijalizacija, demokratija i kultura .

„Otkad sam prešao ovde, nijedna Geografija nije se prodala, niti se onde za knjige mare. Ne tužim se, no kažem što jeste. “

Dositej Obradović, 30. januar 1810. godine

Nakon uspešnog emitovanja naučnopopularne emisije „Zapadna civilizacija“, propraćene komentarima čuvenog britanskog istoričara umetnosti Keneta Klarka, Televizija Beograd je krajem šeste ili početkom sedme decenije ovog veka odlučila da, po istom obrascu, interpretira i kulturnoistorijsku baštinu jugoslovenskih naroda. Kako prvi pokušaj sa Borom Ćosićem nije uspeo, među urednicima kulturnog programa rodila se ideja da narednu temu – srpsko srednjovekovno fresko slikarstvo – ponude Milanu Kašaninu. Kašanin je ponudu prihvatio i u predviđenom roku svoja buduća predavanja predao redakciji u pismenoj formi, očekujući dan kada će se serija emitovati. U međuvremenu, Kašaninu izlazi iz štampe knjiga koja biva podvrgnuta žestokim političkim napadima (što je sa njegovim knjigama inače bio čest slučaj), te oprezni TV urednici odlučuju da snimanje serije o srpskim srednjovekovnim manastirima skinu s programa ukoliko se ne nađe pogodnija ličnost. I nalaze je, to je – Kenet Klark.

Pismena ponuda putuje u London i, ubrzo, stiže uljudan odgovor sa zahvalnošću na pažnji, uz pravdanje da zbog prezauzetosti i nedovoljnog poznavanja osobenosti vizantijskog slikarstva nije u mogućnosti da se odazove pozivu kojim je počastvovan. Na kraju, on pismo završava čuđenjem što se jugoslovenski komunistički medijum obraća njemu, Kenetu Klarku, kad u Beogradu živi najveći svetski stručnjak za Vizantiju i srednjovekovnu pravoslavnu umetnost, njegov lični prijatelj, Milan Kašanin.

Iz ove čudesne i inspirativne priče Živojina Pavlovića, koju prenosimo iz njegove knjige Balkanski JAZZ, možemo izvući jednu od najznačajnijih i svakako najpogubnijih konstanti naše politike i kulture. Nesposobnost, nespremnost, ideološko podaništvo i nedoraslost da se u okrilju naše kulture prepozna i učvrsti stabilan politički i kulturni obrazac, ali i sistem kulturnih i civilizacijskih vrednosti, koji neće zavisiti od voluntarističke i često površne i efemerne političke prakse. Političke ideologije i politički režimi neumitno prolaze i nestaju u crnoj rupi okrutnog i pravednog istorijskog zaborava, ali ostaje kultura jednog doba kao jedino validno i otporno utočište duha i temeljnih civilizacijskih vrednosti.

Osnovno je pitanje zašto mi ne možemo da u našim savremenim kulturnim i političkim okolnostima prepoznamo i afirmišemo našeg Keneta Klarka. Ako to i ponekad uspemo, on se izgubi u našem političkom metežu i ideološkoj isključivosti, koja je često nesklona velikim i istinskim stvaraocima. To je bilo i ostalo sudbonosno pitanje naše ne samo kulturne politike.

Odnos politike i kulture obeležen je velikim društvenim protivrečnostima i ideološkim iskušenjima. Ako politika u sebe ne ugradi i kulturni kod, ona lako sklizne u razne oblike političkog totalitarizma. Negiranje kulture je najkraća prečica do negiranja i poništavanja i same politike kao racionalne i na razumu zasnovane delatnosti. T. S. Eliot je u knjizi Ka definiciji kulture veoma dobro ocrtao taj protivrečni i izazovni odnos kulture i politike. „Danas primećujemo da 'kultura' privlači pažnju političara: to ne znači da su političari uvek 'kulturni ljudi', već da se kultura priznaje kao instrument politike i kao nešto poželjno u društvu što Država treba da unapređuje. Jedinstvo kulture, za razliku od jedinstva političke organizacije, ne zahteva od nas da budemo lojalni samo jednom: ono znači da možemo biti lojalni različitim stvarima. Pogrešno je smatrati da vrhovna dužnost pojedinca treba da bude prema Državi: hirovito je smatrati da vrhovna dužnost svakog pojedinca treba da bude prema Superdržavi. Možemo imati veoma različite političke poglede: naša zajednička odgovornost jeste da sačuvamo svoju zajedničku kulturu od zagađivanja političkim uticajima.“

Naše istorijsko iskustvo neposredno nam pokazuje kako je izgledalo i kako i danas izgleda zagađivanje kulture politikom i politikantstvom. Kultura baš zato što je duboko ukotvljena u neposredni sistem vrednosti, koji i sama stvara, oblikuje i obogaćuje, trajnija je i vrednosno delotvornija od često efemernih i površnih političkih ideologija i političkih režima.

Osnovna ocena u našoj javnosti sadržana je u opštem uverenju da je kultura u društvu marginalizovana, o tome dovoljno govori smanjenje budžeta predviđenog za kulturu u tekućoj fiskalnoj godini. Ona je i politički instrumentalizovana, a služi kao deo dominirajuće političke prakse, u kojoj pre svega vodeću i odlučujuću ulogu imaju stranački partikularni interesi. Dominacija politike ogleda se i u tome što kultura služi samo i uglavnom za tekuća postizborna i politikantska namirivanja. Ona nije nikada shvatana i politički oblikovana kao jedan od važnijih i uticajnijih državnih, nacionalnih i civilizacijskih prioriteta. Kultura je tako u našim prilikama tretirana kao nužno i jedva trpljeno zlo, služeći pri tome da glamurozno proprati prigodne političke manifestacije, i to posebno u vreme izbora i izbornih kampanja. Jedino se tada političari sete da u ovoj zemlji postoji i kultura.

Jasno je svima koji ozbiljnije i pomnije prate naš politički život da kultura u svom sveobuhvatnom civilizacijskom smislu nema iole značajniji uticaj na kreiranje našeg političkog prostora i aktuelnih političkih odnosa. O tome sasvim jasno govori i izuzetno nizak nivo ukupne političke kulture kao očigledna posledica ovako već tradicionalno nepovoljnog i ignorantskog odnosa naše politike i tzv. političke elite prema stvaralaštvu i celokupnoj kulturi. Kultura je danas veoma prožeta politikom i često je ona njen nemušti derivat, ali, i pored toga, naša kultura je uspela da sačuva svoj autentični stvaralački smisao i da se održi i pored izuzetno teških materijalnih i socijalnih uslova.

Posebno je pitanje kakva je uloga kulture u našim tranzicionim procesima i sve većoj komercijalizaciji svakodnevnog života i delovanja. O tome je nedavno pisala profesorka Zaga Golubović, smatrajući da je kultura u ovim turbulentnim procesima tranzicije i divljeg kapitalizma gurnuta na margine i prepuštena delovanju slobodnog tržišta i razorne komercijalizacije. „Zbog čega je kultura ostala potpuno izvan tranzicionih procesa (ma šta to značilo) u Srbiji posle 2000. godine, kao 'ničija zemlja' kojom se ne bave čak ni zaduženi ministri za kulturu, a da i ne govorimo o globalnom projektu reformi u postoktobarskoj Srbiji. Kada dalje tragamo za razlozima nedopustive marginalizacije kulture u Srbiji danas, treba se zapitati kako nosioci vlasti, koji kroje sudbinu postoktobarske Srbije, razumeju kulturu. I da li shvataju suštinsku ulogu koju bi kultura morala da igra u vremenima raskršća između bivših autokratskih režima i demokratske prakse. Ako političke elite i dalje budu išle putem 'tranzicije' izvan kulture, Srbija neće imati još dugi niz godina realne šanse da postane 'normalan svet', tj. moderno građansko demokratsko društvo, jer neće biti u stanju da se izvuče iz mutljaga prošlovekovnog nasleđa, koje će je sve dublje uvlačiti u zamke prošlosti.“

Ovo upozorenje i bojazan profesorke Golubović rezultat je njenog uvida u tokove tranzicije našeg postsocijalističkog društva, ali i njenog dubokog uverenja da politička marginalizacija kulture može biti pogubna za naš ukupni društveni i politički život. Zato se, sa puno osnova, može postaviti pitanje da li mi imamo i obrise savremene i racionalne kulturne politike koja će pratiti duh modernog sveta i biti izraz naše nacionalne tradicije, ali i jasno izražene težnje da budemo deo evropskih integracija. Kultura, pored svega, za razliku od naše politike, može biti ona toliko neophodna zaloga naše budućnosti, jer jedino kultura može oplemeniti politiku i vratiti u centar pažnje već zaboravljene demokratske vrednosti i moralne vrline.

U preispitivanju aktuelne situacije i stanja u našoj kulturi neizbežno se nameće pitanje ko kreira i na kakav način se sprovodi realna kulturna politika. Više se ne radi o tome da određena stranka sprovodi svoju zacrtanu koncepciju kulturne politike koju je prezentovala i predlagala u toku izborne kampanje, jer se otišlo korak dalje, i sada imamo čudnu situaciju u kojoj niko pouzdano (pa ni predstavnici vladajućih stranaka) ne zna kako se i na koji način i na osnovu koje procedure uopšte kreira određena kulturna politika i strategija.

Svedoci smo toga da je često, i po pravilu, reč o stihijskoj improvizaciji i nedostatku osećaja za realni kulturni i društveni život. I, što je još važnije, na koji način ta takva krnja kulturna politika stiče legitimitet i obezbeđuje kadrovsku i programsku kompetentnost. Kada se čitaju izjave zvaničnika ministarstva kulture, teško se i sa velikom mukom mogu prepoznati i uočiti osnovni prioriteti i strateški pravci u vođenju aktuelne kulturne politike. A suština kulturne politike se i ogleda u utvrđivanju osnovnih civilizacijskih prioriteta i sistema kulturnih i stvaralačkih i estetskih vrednosti. Ministarstvo za kulturu je nakon sto dana vlade krenulo u širu akciju kreiranja strategije kulturnog razvoja i utvrđivanja prioriteta neophodnih za vođenje ozbiljne i delotvorne kulturne politike. I Nacrt zakona o kulturi, koji je sada u javnoj raspravi, može se posmatrati kao okvir stvaranja pretpostavki za izgradnju kulturne politike koja neće biti prepuštena stihiji političkih improvizacija. To će biti moguće samo ako se u društvu stvore uslovi za permanentni i obuhvatan dijalog i raspravu o svim aspektima kulturne politike i njenog sprovođenja u realnom političkom i društvenom životu.

Često se u našoj javnosti može čuti da nemamo jasno koncipiranu kulturnu politiku. I u tome se slažu predstavnici svih političkih, umetničkih i društvenih grupa. Ali osnovno je onda pitanje ko zaista obrazuje koncept aktuelne kulturne politike ako smo svesni toga da ne postoji gotovo nikakav stvarni i delatni uticaj umetničkih udruženja, nacionalnih kulturnih institucija, najistaknutijih stvaralaca, teoretičara kulture, predstavnika novih umetničkih i stvaralačkih inicijativa i javnog mnjenja. Ovako mrežno i široko postavljeni način formiranja kulturne politike ne postoji, zato je ona sada pretežno u rukama uskih klijentelističkih grupa i klanova koji se zdušno i vernički zaklanjaju iza stranačkih interesa, i to onda kada to njima odgovara. Najbolji primer je način kako se već godinama vodi kulturna politika u našem glavnom gradu, koji pokazuje da se u vođenju kulturne politike izgubio javni i opšti interes.

Resorni odbor Demokratske stranke za kulturu sačinio je veoma ozbiljan i kompetentan koncept kulturne politike i utvrdio osnovne prioritete u stvaranju i obnavljanju kulturnog obrasca kao izraza određenih opšteusvojenih i prihvaćenih civilizacijskih i estetskih vrednosti. To i jeste cilj sprovođenja određene kulturne politike – u zasnivanju i promovisanju opšteprihvaćenog kulturnog i političkog obrasca. Međutim, nakon ulaska Demokratske stranke u novu vladu i formiranja ministarstva kulture, niko gotovo i ne pominje program i strategiju razvoja kulturne politike koji je sačinjen u okviru resornog odbora i verifikovan na glavnom odboru stranke. Važno je reći da u ovom resornom odboru deluje i veliki broj stvaralaca i kulturnih pregalaca koji nisu članovi Demokratske stranke. Novi ministar kulture Vojislav Brajović nedavno je izjavio: „Kada bih, iz ne znam kojih surovih razloga, morao da se rukovodim bilo kojim drugim kriterijumima sem stručnosti i kreativnosti, onda bi to pre bila boja očiju ili glasa, nego stranačka pripadnost.“

Ministar je izgleda zaboravio da je upravo on u izbornoj kampanji podržavao Demokratsku stranku, koja mu je nakon pobede na izborima posredno i poverila ministarski mandat, imajući u vidu verovatno i njegovu političku opredeljenost, a ne boju očiju.

Ne plediram ovde i ne zalažem se za nekakvu davno napuštenu partijnost i strančarenje u vođenju kulturne politike, jer je to i nespojivo sa suštinom kulturnog i umetničkog stvaralaštva. Reč je o tome da pitanje kulturne politike ne može biti samo i isključivo stvar vladajuće stranke, još manje može biti monopol i stvar nekoliko ljudi koji su se iznenada setili da su nezavisni intelektualci i da ne podnose stranački diktat. Uloga Demokratske stranke je i bila u tome da u okviru svog resornog odbora stvori uslove da se upravo kultura oslobodi stranačkih interesa, otvarajući dijalog o mnogim pitanjima i angažujući veliki broj stvaralaca i kulturnih radnika. Zato ostaje otvoreno osnovno pitanje ko kreira i sprovodi kulturnu politiku, kako se koncipira i troši budžet za kulturu, ko i na koji način određuje prioritete u kulturi, ko inicira i oblikuje zakonske predloge i koliko će oni biti stvarni izraz naših interesa i potreba u kulturi, kako se vodi kadrovska politika u kulturi.

Nedavno su stvorene pretpostavke da resorni odbor DS-a za kulturu, poslanici DS-a u odboru za kulturu Skupštine Srbije i Ministarstvo za kulturu zajednički deluju na stvaranju političke i društvene klime kako bi se obrazovala, u najširem društvenom dijalogu i raspravi, ozbiljna i delotvorna kulturna politika. Ali to je tek početni korak i biće potrebno mnogo vremena i iskrene političke volje da se u našem društvu prvenstveno reafirmiše sâm pojam kulturne politike kako bi ona dobila toliko potrebni društveni i civilizacijski legitimitet. Da bi naš život oplemenjen kulturom zaista bio vredan življenja.

Jasno je da kultura ne može postojati mimo i izvan uticaja politike i stranaka, ali osnovna odrednica zasnivanja kulturne politike sadržana je u težnji da se ona stvara kao izraz svih stvaralačkih i društvenih inicijativa, da u taj proces budu uključene i političke stranke, kako bi se formiranje i sprovođenje kulturne politike istrglo iz ruku dobro organizovanih kulturnjačko-politikantskih lobija, koji su vođenje svoje u suštini privatizovane kulturne politike pretvorile u neprikosnoveni lični zabran.

O tome je zapravo reč, o razbijanju monopola samozvanih političko- kulturnjačkih funkcionera, koji su sebi izgradili poziciju večitih arbitara i mecena, koji bez ikakve stvarne kontrole i uvida raspolažu parama poreskih obveznika. Zato se mora reći da kulturna politika koju sprovodi Ministarstvo kulture mora biti, pored ostalog, vezana i za osnovne programske ideje Demokratske stranke u ovoj oblasti, jer nije ni bilo prave prilike da one budu afirmisane i realizovane. Reč je o kulturnoj politici koja će se verovatno tek oglasiti, ali ne samo i kao izraz stranačkih nastojanja, već se nadam da ćemo uspeti da prepoznamo njena šira kulturološka i civilizacijska izvorišta i prioritete. Sada je jasno da se još radikalnije ne menja način kako se u našem društvu vodi i kreira kulturna politika, i dalje se to čini mimo najšire kulturne i političke javnosti, koja je i dalje nemi i nemoćni posmatrač.

Ako bismo sa nekoliko karakterističnih reči pokušali da najplastičnije opišemo trenutno stanje u našoj kulturi, mogao bi nam poslužiti pojam dezintegracije kulture već citiranog T. S. Eliota. On se u pomenutoj knjizi bavio različitim aspektima i pitanjima odnosa kulture i politike. „Dezintegracija kulture se može pojaviti nakon kulturne specijalizacije: a to je najradikalnija dezintegracija koju društvo može podneti. To nije jedina vrsta niti jedino stanovište sa kojeg se može proučavati dezintegracija; ali bilo šta da je uzrok ili posledica, dezintegracija kulture je najozbiljnija i najteže se ispravlja. Kultura se čak može jednostavno opisati kao ono što život čini vrednim življenja. Naginjem verovanju da se nijedna prava demokratija ne može održati ako ne sadrži različite nivoe kulture.“

Osnovno obeležje naše savremene kulture i jeste sadržano u njenom dubokom rascepu i procesu razorne dezintegracije i nemogućnosti da se stvori kulturni obrazac i kulturna politika (kao njen ne samo politički izraz), koja će biti u stanju da premosti i prevlada ovaj duboki jaz dezintegrisane kulture i politike. Kao da ne primećujemo da se na talasu ogoljene komercijalizacije i pinkoidiotizacije stvara stabilan i prihvaćen obrazac kulture, čiji je glavni izraz sadržan u neobuzdanoj trivijalizaciji i banalizaciji našeg političkog, kulturnog i svakodnevnog života.

O ovoj pojavi najbolje svedoče reči velikog postoktobarskog medijskog preduzetnika Željka Mitrovića iz intervjua „Težak sam milijardu dolara“. „To je potpuno iskrivljena teza, jer postoje javni podaci koji dokazuju da postojimo već 12 godina i da smo 95 posto Pinkovog kapitala stvorili u poslednjih šest godina, posle demokratskih promena u Srbiji. Pet posto kapitala nastalo je u prvih šest godina. To dokazuje da kompanija koja je porasla na stubovima tržišne ekonomije nije mogla da dobije ništa profitabilnije od demokratskih promena.“

Ove neverovatne reči, koje su više izraz bahatosti i posebne vrste ruganja i cinizma, samo svedoče o tome koliko će biti teško menjati strategiju kulturne politike u Srbiji i stvoriti trajan i racionalan kulturni obrazac. Očigledno je da ćemo u našem društvu morati konačno da vodimo dijalog o prioritetima u razvoju naše kulture i stvaranju širokog konsenzusa o sistemu vrednosti, na kome mora počivati demokratsko društvo, oslonjeno pre svega na razne nivoe kulture. Jedino tako ćemo stvoriti uslove da kroz dijalog i stvaralačko sučeljavanje mišljenja stvorimo preduslove i za ozbiljnu raspravu o kulturnoj politici i kulturnom obrascu. Kultura i živi i raste jedino kroz stvaralački dijalog i različitost. Ne smemo dozvoliti da politika i politikantstvo dalje zagađuju našu kulturu, proces se mora radikalno u društvu preokrenuti i dovesti do toga da kultura bude ugrađena u politiku kao njen pre svega jasno profilisan i utemeljen demokratski i civilizacijski oblikovan sistem vrednosti. Bez tako postavljene kulturne politike i stabilnog kulturnog i političkog obrasca i dalje ćemo ostati na ničijoj zemlji i brisanom prostoru komercijalizacije, banalnosti, trivijalizacije i estradizacije politike i našeg svakodnevnog života.