Kultura i tržište

Neoliberali su pronašli univerzalno rešenje za sve društvene probleme – tržište. Sve delatnosti treba privatizovati i prepustiti tržištima na kojima neumoljivi zakoni ponude i tražnje svakome dodeljuju pravedan udeo u dobiti. Državu treba onemogućiti da svojim intervencijama umanjuje efikasnost tržišta i svi društveni potencijali biće ostvareni. Za razliku od Srbije u svetu je ova doktrina gotovo odbačena i sve su brojniji autori koji ukazuju na ograničenosti i neuspehe tržišta. Oni tvrde da tržište nije spontani nego organizovani poredak; tržišta su neefikasna ukoliko ne postoje pravila i regulacija koji uvode ekstratržišne institucije.

Prepuštena sama sebi tržišta podrivaju temelje na kojima počivaju društva. Iz istorije je poznato da tržišni automatizam ne dovodi do ekonomskog blagostanja i društvene harmonije nego do ozbiljnih kriza, podela i sukoba. Zbog očiglednih nedostaka tržišta neophodna je intervencija države. Država i tržište se ne isključuju nego dopunjuju, kako kaže ekonomista sa Harvarda Dani Rodrik.

Posebni problemi postoje u odnosu kulture i tržišta. Van Gog je za života prodao samo jednu sliku, savremenici su smatrali da njegova umetnost ne vredi ništa. Na aukciji održanoj 1990 godine Van Gogov Portret doktora Gašeta prodat je za 82,5 miliona američkih dolara. Ovakvih primera ima bezbroj i oni ukazuju na to da tržišta ne raspolažu mehanizmima i kriterijumima za ocenu vrednosti kulturnih dobara. Ne postoji univerzalna obračunska jedinica za merenje estetskih vrednosti, primećuje holandski ekonomista kulture Arjo Klamer.

Prema liberalima vrednost imaju samo ona dobra kojima se može odrediti tržišna cena. Da parafraziram Oskara Vajlda: tržišni fundamentalisti znaju cenu svemu i vrednost ničemu. Mereno tržišnim učinkom u Srbiji je uspešniji turbofolk nego Bah; Rokfeler je zaradio više novca nego Ajnštajn, a potonji je značajniji za razvoj civilizacije. Dohoci koje generišu tržišta često ne odgovaraju doprinosima koje pojedinci daju društvu, tvrdi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju DŽozef Štiglic.

Jedan od razloga zbog kojih se kultura ne može prepustiti tržištu je i činjenica da je tržište kulturnih i umetničkih dobara veoma malo. U Holandiji, jednoj od najbogatijih i kulturno najrazvijenijih država, ukupna potrošnja na kulturu čini jednu trećinu jednog procenta od vrednosti svih ekonomskih aktivnosti. U još težem položaju su male kulture gde je obim tržišta još uži. Kulture malih naroda mogu da opstanu samo ukoliko su predmet javne brige.

Zašto je kultura važna? Narodi se međusobno razlikuju na osnovu osobenih kultura. Identitet neke zajednice čini njena kulturna baština koja svedoči o vrednosti, originalnosti i neponovljivosti neke grupe ljudi. Društvo ne počiva samo na racionalnoj kalkulaciji sebičnih individua nego i na sposobnosti njegovih pripadnika da stvaraju vrednosti. Nijedan čovek nije ostrvo, kaže DŽon Don. Za opstanak neke zajednice važno je ne samo materijalno bogatstvo nego i kulturni kapital. Kultura daje smisao i značenje ljudskoj egzistenciji. Simbolični značaj kulturnih dobara ne može se meriti novcem.

Ulaganje u kulturu nije trošak, ono ima pozitivne ekonomske efekte. U savremenim privredama velike zarade ne ostvaruju se u proizvodnji obične robe, nego u proizvodnji znanja, informacija, koncepata, imidža, afekata... Populacije koje nemaju značajan kulturni kapital postaju nekonkurentne na svetskom tržištu, obavljaju slabo plaćene manuelne poslove i osuđene su na podređeni položaj i večito siromaštvo.

Kulturna politika neke države odličan je pokazatelj njene razvojne strategije. Ukoliko neka država budućnost svog naroda vidi u razvijanju najnaprednijih sektora ekonomije, ona ulaže u obrazovanje, nauku i kulturu. Ukoliko pak neki režim svom stanovništvu namenjuje kolonijalni položaj, onda forsira neznanje i prostakluk. Kulturni razvoj ne može se oslanjati isključivo na privatnu inicijativu i tržišne podsticaje, neophodna je kolektivna akcija. Ulaganje u kulturu je ulaganje u najdragoceniji ekonomski resurs koji neko društvo ima - u stvaralačke sposobnosti i talente svog stanovništva.

Mali narodi oduvek su bili izloženi kulturnom imperijalizmu. Kulturne metropole nastoje da nametnu svoje koncepte, slike sveta, značenja. U neslavnoj kolonijalnoj i imperijalnoj istoriji velikih sila njihove kulture nisu bile neutralne, već su i te kako služile porobljivačkim poduhvatima. Nema nacionalne nezavisnosti bez sposobnosti neke zajednice da autonomno proizvodi znanje i strukture smisla. Slobodan je onaj narod koji je u stanju da stvara društvene vrednosti, da određuje značenja, da živi načinom života koji njegovi pripadnici smatraju vrednim. A to je kultura. Ona znači otvorenost prema dostignućima drugih i sposobnost da se uči od drugih. Ko nije u stanju da prepoznaje vrednosti koje stvaraju drugi, vlastitu egzistenciju dovodi u pitanje.

Nema političke demokratije bez razvijene političke i opšte kulture. Da bi aktivno učestvovali u javnom životu građani moraju biti sposobni da razlikuju političke koncepte kako bi se samostalno opredeljivali.

Kakva kulturna politika treba Srbiji. Kod nas kultura ne može da opstane na tržištu, neophodna je državna podrška kulturnom razvoju. Javne ustanove iz oblasti kulture treba i dalje da budu osnovni pokretači kulturnih aktivnosti- pozorišta, muzeji, biblioteke, arhivi, kulturni centri...

Nažalost, ove institucije u sve većoj meri postaju partijske prćije, deo postizbornog plena, rezervoari privilegija za članove političkih stranaka. Neophodno je da institucije kulture budu oslobođene od političkih zloupotreba i da budu profesionalizovane. Treba, takođe, pružati maksimalnu podršku autonomnim inicijativama građana u ovim oblastima. Cilj kulturne politike mora biti podsticanje stvaralaštva i omogućavanje što širem krugu građana da pod povoljnim uslovima imaju pristup kulturnim dobrima. Država kroz demokratski postupak treba da odredi prioritete i raspodelu budžetskih sredstava. Finansiranje iz inostranstva je dobrodošlo samo ako je bezuslovno.

Uvek postoji opasnost da se aktivno učestvovanje države i drugih nivoa javne vlasti u kulturnom razvoju pretvori u političko tutorstvo. Obaveza stvaralaca i radnika u kulturi je da se takvim tendencijama odupru. Iskustva autoritarnih režima pokazuju da su stvaralačke sposobnosti ljudi veće od kapaciteta države da ih kontrolišu.

Autor je urednik u Kulturnom centru Zrenjanina