KontraBas ili izvrnuti rasizam laureata NIN-ove nagrade

Nesporno je da svako ima pravo da sladostrasno uživa sa jednomišljenicima u razmeni najopskurnijih kafanskih priča i neobuzdanoj mašti predimenzioniranog ega koji sebe vidi kao svevidećeg sudiju i jedinog superiornog tragaoca za najprljavijim „istinama" jednog društva. Sporno postaje kada se takve vizije pretočene u knjigu nagrade jednim od najvažnijih književnih priznanja u srpskoj književnoj tradiciji, bez obzira na činjenicu da je NIN-ova nagrada (pre)daleko odmakla  u nezaustavljivom procesu srozavanja nekadašnjeg ugleda i kredibiliteta.

Po dugogodišnjoj inerciji, dobitnik ove nagrade i dalje dobija najveći publicitet (pozitivan ili negativan, nije bitno) i prepoznatljivost u široj čitalačkoj publici i celokupnoj srpskoj književnoj javnosti. Da nije ovogodišnjeg dobitnika Basare i nagrađenog romana Kontraendorfin da nas prosvetle, mi bismo i dalje mislili da smo narod kao i svi drugi narodi i da imamo pravo da se ponosimo onim što smo stvorili kroz vekove i što smatramo najvrednijim.

A možda je baš taj izvrnuti rasizam politički najkorektnija stvar u celoj priči, jer narod sa takvom genetskom greškom koja je jel'te fikcija i mnogo je duhovita, opet i opet biva označen kao poseban narod, ovoga puta u grotesknom izvrnutom ogledalu

Ako se malo poigramo, pa na ceo ovogodišnji „ninovski“ slučaj pogledamo kroz politički korektne naočare, tako drage savremenim političkim komesarima, čudi da niko od njih nije primetio rasističku tezu od koje se polazi u romanu? Ili možda jeste, s obzirom da se u obrazloženju žirija navodi da „uvodeći simbol kontraendorfina, kao ključnog biološkog obeležja južnoslovenskih naroda, Basara taj svet postavlja na jezički ringišpil, koji u vrtoglavoj jurnjavi sve i svakoga izvodi iz zone komfora i postavlja pred svevideće ogledalo“. A možda je baš taj izvrnuti rasizam politički najkorektnija stvar u celoj priči, jer narod sa takvom genetskom greškom koja je jel'te fikcija i mnogo je duhovita, opet i opet biva označen kao poseban narod, ovoga puta u grotesknom izvrnutom ogledalu.

Problem satire kao književne vrste je u tome da retko doseže do univerzalnog značaja, samom prirodom svog diskursa koji često kreće od ideologije kao polazišta i samim tim sebe ograničava u vremenu ili prostoru ideologije koja se demontira u satiričnom ključu. Mada ovogodišnji žiri navodi da je „Basarin roman sačinjen od nemogućih scena i nedopustivih zaključaka kojima se pretresaju temelji ne samo Srbije, nego i savremenog sveta“ Kontraendorfin se ne bavi univerzalnim ljudskim pitanjima, čak ni  južnoslovenskim narodima. koliko god na momente može tako da deluje. Ovaj roman se ipak u prvom redu bavi srpskom tradicijom, tačnije njenom demitologizacijom i  detronizacijom u satiričnom i ironijskom ključu, ali ostaje jedno lokalno.delo, razumljivo prvenstveno nama, a za sve ostale pripadnike čovečanstva koji nemaju urođeni fiktivni hormon nesreće može poslužiti kao odlično pokriće za dalje rasisitčko označavanje jednog naroda, samo ako se hoće. Načini percepcije nekog dela su nepredvidljivi, pa je moguće i takvo čitanje, što da ne.

Da je Basara netalentovan ili osrednji pisac, da  nije napisao Famu o biciklistima, sve ovo i ne bi bilo vredno da se zabeleži. Ali nije! On je talentovan pisac i utoliko je cela stvar oko Kontraendorfina zanimljivija . On je napisao roman koji između ostalog može biti polazna tačka jedne nove poetike u srpskoj književnosti. Brojni epigoni željni slave i priznanja mogu lako nastaviti u sličnom ključu da izlivaju svoje lične frustracije na papir, kriveći usud što su se rodili kao Srbi, i da se tako, na primer, preporučuju „naprednom modernom“ svetu da ih prihvati. Kada u jednom društvu ne postoje neupitne vrednosti, ili se provlače kroz blato uz urlike mase, to može biti uvodni čan razaranja svih vrednosti.

Brojni epigoni željni slave i priznanja mogu lako nastaviti u sličnom ključu da izlivaju svoje lične frustracije na papir, kriveći usud što su se rodili kao Srbi, i da se tako, na primer, preporučuju „naprednom modernom“ svetu da ih prihvati

 No, nema potrebe za apokaliptičnim zaključcima i predviđanjima, u pravu je Bas kada kaže da će sve ovo biti čudo od petnaest dana. Nema potrebe zapravo ni za burnim emotivnim rekacijama na pojedine odlomke, sračunato napisane da ih izazovu, dovoljno je čitati ih sa zanimanjem nepristrasnog sudije, kao sliku unutrašnjeg sveta jednog talentovanog srpskog pisca. To nije lako u prvi mah, ali uz malo odmicanja sve postaje jasno i vidljivo. Ipak je to samo njegovo viđenje (i NIN-ovog žirija), i naravno svih onih koji se pronađu u svetu kontraendorfina. Samo opušteno, jer ništa zapravo nije onako kako izgleda u Kontraendorfinu. Ova krajnje „hiperbolizovana, satirično urnebesna, groteskna slika“ je samo slika u ogledalu svih onih koji se zaista osećaju kao da im mozak luči taj čuveni fitkivni hormon dok oko sebe gledaju „najgori od mogućih svetova“. I takva perspektiva ima pravo na svoje postojanje i umetnički izraz, a ko će to bolje oslikati nego Basara. Možete se i nasmejati, pod uslovom da se ne poistovetite ili uzmete za ozbiljno „podatke" iz romana kao istinu. Basara se igrao sa svojim demonima i lepo se zabavio.

Pošto je Basara već ušao u srpsku književnu tradiciju i izgradio mit o svojoj duhovitosti, hrabrosti da uvalja u blato sve što se smatra vrednim, da izgovori i zapiše svaku pakosnu kafansku paškvilu bez dlake na jeziku, njegov sledeći roman za het-trik NIN-ove nagrade mogao bi da se zove KontraBas

S obzirom na opis romana koji čitaocu pruža izdavač romana Kontraendorfin, opisujući ga kao „ Vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova. Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, kod njega je uvek u službi izvrgavanja ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire“, postavlja se pitanje koji je sledeći logičan korak u ovom poetičkom ključu? Pa svakako detronizacija sopstvenog mita. Pošto je Basara već ušao u srpsku književnu tradiciju i izgradio mit o svojoj duhovitosti, hrabrosti da uvalja u blato sve što se smatra vrednim, da izgovori i zapiše svaku pakosnu kafansku paškvilu bez dlake na jeziku, njegov sledeći roman za het-trik NIN-ove nagrade mogao bi da se zove KontraBas. Ova ispovest čoveka preplavljenog kontraendorfinom bila bi konačna detronizacija i demontiranje poslednjeg književnog mita u Srbalja, mita da je poigravanje sa sopstvenim demonima i izlivanje sopstvene tame na papir velika literatura.