Jedna tužna novogodišnja priča

Evo šta. Kad dvojica rade isto, to uopšte nije isto. Kovač otprilike naslućuje kako bi trebalo pisati tzv. značajnu prozu, ne zna baš sve reči, ali oseća muziku. Pažljivo osluškuje zahteve dana: čim otkrije neki zgodan manevar, odmah ga upotrebi. Što da ne? Zar nije korisno revitalizovati otpatke, to jest isfolirati neupućene? Ako te sreća posluži, možda te neko pomeša sa Kalvinom. Kovač citira samo autoritete, doduše, ne obavezno mlađe od sto godina, i ne obavezno u originalu – dobra je i prepričana verzija. Uvek imate osećaj da on upamti samo prvu rečenicu, druga ga manje zanima. U našim uslovima, i jedna obavlja posao. Deluje na novinare.

On sam, međutim, piše loše, i to je njegov ogromni peh. Skoro kao oni, ali loše: kad Kovač ne bi bio tako komično samouveren, pomislili biste da je u pitanju definicija mučenika. Skoro kao oni, ali loše – emitujući isključivo surogate, napornu retoričku gestikulaciju čijoj površnosti doprinosi sve, a ništa ne pomaže. Zašto se o tome zaverenički ćuti, ne pitajte mene. Veliki imitator neguje rasprostranjenu klijentelu: žirije, kulturne rubrike, recenzije, na brzu ruku priučeni književni polusvet. Od jednom zavedenih ne treba ni očekivati pomno čitanje, mnogo je prostije aplaudirati naslepo, i tu je priči kraj.

Priča Mirka Kovača, međutim, ovde tek počinje. Na jednom jedinom ali upečatljivom primeru možemo videti o kakvom folirantu je ovde reč (uzgred budi rečeno, „Susret s Valentinom“ je antologijska stvar – „Antologija srpske proze postmodernog doba“, SKZ). Pred nama je tekst zapanjujuće stilsko-jezičke aljkavosti i gotovo neverovatne idejno-tematske trivijalnosti: sve je tu preuzeto iz otrcanog registra turističko-erotsko-disidentskih naklapanja, sve začinjeno vulgarnim psihologiziranjem i socio-političkom naivom, sve podvrgnuto nepodnošljivoj stereotipiji istočnoevropske bajke o ropstvu i slobodi. A sve komponovano tako da ukupnom aluzivnošću – eventualno – može pogoditi horizont očekivanja publike koja se trenutno nalazi na raspustu između drugog i trećeg razreda srednje škole, recimo poljoprivredne. Pa da krenemo.

„Eto, ima svakojakih odnosa među polovima, pa i neobjašnjivih“ – počinje svoje pripovedanje o putu u Rusiju mudri Kovač, nagoveštavajući dramu. Referencijalni okvir je hitro uspostavljen – svakojaki odnosi, pa i neobjašnjivi!

Predstavnica lepšeg pola, privilegovani objekt Kovačeve analize, Ruskinja Maša, na samom startu je apsolvirana serijom preciznih epiteta:

„Sposobna, energična i lepa žena“ – ona je istovremeno, kao što pretpostavljate, jer ste čitali ženske revije: „kapriciozna, maštovita i luckasta“. Iskusnom pripovedačkom oku neće izmaći njeni kvaliteti, a ni čitalac ne sme biti uskraćen. Kako to opisati? Pa ovako: „Putenost i erotske čari, izdašan dar prirode“ – dosetio se Kovač.

Šta bi se tu još moglo poželeti? U tako malo reči, sve na jednom mestu, kao na dlanu. Predosećate li šta se sprema ovoj tipičnoj Ruskinji? Karakterne crte sirote Maše, tako srećno dešifrovane već na prvoj stranici, diskretno stimulišu još uvek intelektualno nastrojenog Kovača: „Potpirivahu moju požudu“ – veli on.

Opasnost na pomolu. Sad treba biti oprezan. Da nas sve zajedno kasniji tok događaja ne bi iznenadio, misteriozna pratilja našeg svetskog putnika iznosi na videlo svoj glavni problem: „dva svoja umeća koja se uzajamno kolju“!

Tako je: „kolju“! Odakle ovo suptilno „kolju“, takođe ne pitajte mene. Što se pripovedača tiče, on je još neodlučan: „Uzdržan na to što je rekla da postaje tiranin kad se zaljubi“.

„Uzdržan na to...“ – malo je čudno, a ni nastavak rečenice („što je sama rekla“) nije baš utešan. Moglo je to i bolje, ali da nakon ovakvog katastrofalnog uvoda ipak razmotrimo suštinu Mašinih nesporazuma sa ruskim društvom u celini – pre Kovačevog dolaska. Šta nju, u stvari, zanima?

„Muškarci koji su izgledali drugačije, neobično, pa čak i ekstravagantno“ – u redu, slaže se sa onim „sposobna, energična i lepa“, pa onda „kapriciozna, maštovita i luckasta“. To je taj čuveni opisni triling. A slaže se, ruku na srce, i sa ulogom koju je sebi namenio naš srećni pripovedač, rizikujući da sa svojim prethodnicima podeli sledeću pronicljivost. Oni, naime, dolaze: „mahom iz umetničkog sveta, a to je svet nepouzdanih i nestalnih ljudi, a takvi su sa ženama uvek drčni“.

Dubok uvid, nema šta! „A“, „pa“, „i“, „čak“ – sve same finese. Sve komplikovani preokreti koji će (lukavo rezonuje Kovač) vazduha željnom čitaocu sugerisati strahoviti duševni razdor njegove junakinje. Ne zaboravimo: reč je o umećima „koja se uzajamno kolju“.

Eh, Maša, Maša, zašto si se odmah „vragolasto nasmejala, zacenivši se slatko“? Zašto si nepoznatom, đavolski načitanom strancu „uzbuđeno šapnula“, a odmah zatim „uzbudljivo prošaptala“ svoju najveću tajnu? Zar samo zato jer je on izgledao „drugačije, neobično, pa čak i ekstravagantno“? Morala si znati, mala naivna Ruskinjo, da ogromna većina skribomana izgleda tačno tako!

Idemo dalje, da upoznamo nove likove. Predstavnik suprotnog pola, naslovni Valentin, inače genijalni ruski ludak i usput obožavalac Kovačeve proze, konstruisan je nizom takođe finih zapažanja.

„Bilo je nečeg smetenjačkog u njegovom držanju“ – namučio se Kovač. „Kao neko strašilo“. A onda dolazi omiljeni triling: „Gledao je tužno, nemoćno, pa čak i dobrodušno“. Valentin, naravno, „sikće kroz stegnute zube, otrovno, haotično i neuhvatljivo.“ Majstor je majstor. Nacrtao čoveka. „Njegov oblik lobanje i izduženo lice davali su mu nešto od isposničke forme“ – toliko o obliku i formi, i o davanju. Najbolje tek dolazi.

„To mi se češće dešava da knjiga koju tražim iščezne“ – vajka se Valentin, a Kovač ga zlobno ne ispravlja. Zašto, pobogu, „to“? Zašto ne jednostavno: često mi se dešava? Valjda zbog tužne simetrije sa onim: „odustao je da traga za onom knjigom“ – umesto da odustane od traganja.

Šta se dalje dešava? „Zagledao se u mene, a donja usna mu se otromboljila u iščekivanju odgovora.“ Donja usna, dakle, strpljivo iščekuje odgovor, što nije sasvim nezanimljivo, ali će lovorike ipak pobrati jedan kosi osmejak:

„Onaj kosi osmejak izvio se iz kuta njegovih usana naviše, a potom je izrazio čuđenje otkuda ja u zvaničnoj delegaciji“!

Kosi osmejak, zamislite taj incident, izvijen naviše – izražava čuđenje otkud disident Kovač u zvaničnoj delegaciji!

Možda je vreme da svi zajedno izrazimo čuđenje: otkud Kovač u antologiji? Otkud mi u ovoj karikaturi od priče? Ovuda demoni „proleću mahajući bešumnim krilima“, nipošto ne „mašući“, a tek stakla – „stakla su bila neprozirna od prljavštine“. Valentin živi „u malom stanu na dvanaestom spratu jednog solitera“, što bi mu teško uspelo da su u pitanju dva, tri ili više solitera, i pita se, vrlo filozofski: „Zašto čovek strada zbog svojih uverenja?“

Zašto zbog? Zbog zašto? Stvarno – zašto? Da bi nas nečemu naučio, jer je načitan. Kad Valentin, ne okolišeći, postavi svom slavnom gostu sledeće izvanredno originalno pitanje: „Šta je za vas književnost?“ – načitanom čoveku ukazuje se sjajna prilika. I Kovač je koristi. Pazite sad:

„Naglo, poput bleska, sinuo mi je jedan citat, ne sećam se tačno čiji; upotrebih ga da mu odgovorim:

Groblje palih, prijatelju. Groblje na kojem leži hiljade ljudi koji nisu uspeli da se ostvare ostajući u sferi bolne nedovoljnosti.“

Eto šta je Kovaču „sinulo“, „naglo“, „poput bleska“! Zanemarimo sitnicu da „hiljade“ ne „leži“, nego eventualno, za potrebe ovog blistavog citata, „leže“, zanemarimo i stupidnu kobinaciju „na kojem“ – „koje“, zanemarimo i nakaradnu logičku strukturu iz koje ne možete zaključiti da li su te ležeće hiljade neostvarene zato što ostadoše „u sferi bolne nedovoljnosti“, ili je baš bilo potrebno da se na tom mesto ostvare („da se ostvare ostajući“) – sve to više nema nikakvog smisla. Kakav rečnik! Iz citata-bleska jasno je samo to da ovo budalasto filozofiranje neopozivo sunovraćuje Kovačevu prozu „u sferu bolne nedovoljnosti“, i to – poslužimo se još jednim njegovim iščašenjem: „bez onog ustručavanja istočnog intelektualca kakvo pokazuje u zatvorenoj prostoriji“!

Ošamućen lekcijom, Valentin postaje žrtva neverovatnih opisnih egzibicija:

„Valentin je živnuo i poskočio načinivši nekoliko sumanutih i nezgrapnih pokreta. A onda je najednom delovao kao ispražnjen.“

Eh, to spasonosno „delovao“! „Delovao kao ispražnjen“! Ranije, Valentin je takođe „delovao“ – „delovao kao sablast“. A tek kad je „poskočio načinivši“, ili „posrnuo udarivši“! Kad je nakon tih akrobacija Kovač pokušao da ga „pridigne hvatajući“, Valentin se „istrnuo odgurnuvši“! Da čovek ne poveruje.

Pri samom kraju ovog remek dela očekuje nas zaista antologijska scena, u Mašinom „malom, prijatnom stanu“. Mašin otac je na vreme umro, pre Kovačevog dolaska, a majka – za potrebe zapleta – otputovala na Krim, „gde provodi najveći deo godine“, „kod brata“ – ne zna se čijeg. Kakva familija! Kako se sve namestilo! Uživancija može da počne.

„U Mašinom stanu osećao sam se ugodno. Seo sam na pod, na meku i prijatnu vunenu tkaninu. Jednu ruku zabacio sam na niski ležaj zastrt krznom neke meni nepoznate životinje; u drugoj sam držao čašu jermenskog konjaka i čekao Mašu da se pojavi iz kupatila, obnažena i mirišljava.“

Srećne ruke! Jedna na krznu „meni nepoznate životinje“ – zašto se nisu upoznali, pre krznene faze? – a druga će uskoro „dodirivati njene grudi“. Šta mislite kako? „Lagano, blago i nežno“. „Poigravajući se s bradavicama“. Zar „s bradavicama“? A „s“ gramatikom?

Nema tu pomoći. Za pisca koji drži do sebe samo jedan takav prekršaj bio bi dovoljan. Ovde, međutim, prestaje svaka logika. Kad ga pripovedač obaspe takvom serijom niskih udaraca, čitalac se povlači. Zbunjen je i nekako postiđen, ne želi više u tome da učestvuje. Jedini fenomen dostojan pažnje sada je neumoljivo dosledni pisac-gnjavator. Zbilja, dokle će on tako? Kome on, apsolutno uveren u efikasnost svoje nastrane metodologije, šalje signale? Zašto je, dođavola, tako ponosan? Ne znam da li je ovde reč o nekoj misterioznoj politici, ali znam da Kovač piše katastrofalno, i da to našu književnu javnost uopšte ne uznemirava. Ona, naime, čita kao što je napisano. I tačka.