Gde se dedoše ti intelektualci?

Ali, čak i očajni pitači znaju da pitanje nema smisla. Niko se ni u snu ne bi mogao setiti neke grupe ili nabrojati „individue od integriteta“ ni za jedan vod, a koji bi mogli da ispune smislom njihov zov. Intelektualac više nije među živima!

Jedino se mogu sresti po antikvarijatima knjiga. Sklonjeni su između požutelih korica i u bibliotekama preminulih izdavača „Sazvežđa“, „Logos“, „Karijatide“, „Reč i misao“, „Suvremena misao“, „Grafos“... I kao u onim scenama kad se Orvelov junak Vinston Smit, u poverenju i sa iskonskim strahom polušapatom raspituje za neke „suvišne stvari ili ljude“, pitam ženu s naočarima: Imate li Dijalektiku prosvetiteljstva? Dok izgovaram ime „Horkhajmer“ krajičkom oka osmatram neobrijanog momka s rancem na leđima u strahu da me ne ispravi: ma, ne zove se on „Horkhajmer“ nego Švajnštajger... Ali, ne, on pita za jedan očuvan primerak kultne knjige dr DŽona Greja „Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere“, za jednu prijateljicu.

Ovo je vreme za praktične stvari. Kriza koja je konačno objavljena u Volstritu u jesen 2008.  „pojela“ je i poslednje ostatke poverenja u „struku i nauku“. Intelektualca nema bez vere u tu njegovu moć. I bez uverenja da iza njihovih reči stoje moralne garancije. Brige za društvo kao celinu. Kad se ispostavilo da se broj onih koji su govorili o slomu finansijske Velike prevare može izbrojati na prste jedne ruke – poslednji ostaci intelektualizma su isčezli. Kad je novinarka „Njujork tajmsa“ pitala ekonomistu DŽejmsa Galbrajta (sina čuvenog DŽona Keneta Galbrajta, ali i brata one zamlate od diplomate u Zagrebu u vreme „Oluje“ Pitera) kako je moguće da je samo dvoje - troje ekonomista govorilo o slomu pre nego što se on desio, on je ironično odgovorio da ih je bilo pet - šest.  Od oko 19.000 ekonomskih stručnjaka koji imaju toliko škole i znanja da bi mogli na vreme prepoznati fatalne razmere ekonomije laži i „derivata“.

Davno je to počelo, ali mi se za ilustraciju, kako je određeno mesto intelektualca u dobu Pax Americana, baš dobrim čini jedan događaj iz 1937. Reč je o čuvenom The Princton Radio Project, velikom istraživanju o ulozi i moći radija kao tada već vrlo rasprostranjenog i potencijalnog medija u društvu. Direktoru projekta (valjda i zbog njegovog austrijskog i životnog i intelektualnog porekla) sociologu Polu Lazarsfeldu palo je na um da na saradnju pozove i Teodora Adorna. Kažu da se Lazarsfeld u jesen 1937. obratio Maksu Horkhajmeru, „direktoru Franfurtske škole u egzilu“, inače Adornovom učitelju i mentoru, da bi on Teodoru „ponudio mesto direktora muzičkog dela (Projekta)“. Adorno je poziv prihvatio.

Kad je započeo direktorisanje poslušao je Lazarsfelda i „pošao od sobe do sobe da porazgovara s kolegama“. Iznenadilo ga je da su se razgovori uglavnom odvijali u kategorijama „da li slušaoci nešto vole ili ne“, te da neki program može „uspeti ili propasti“. Valjda mu se zato, kad je svakodnevno putujući na posao vozom „prolazio kroz tunel ispod Hadsona, činilo kao da je u Kafkinom naturalističkom pozorištu u Oklahomi“. Jer Adorno je, za razliku od „kolega“, verovao da „kroz analizu slušanja radija... može otkriti... skrivene sile društva, posebno mehanizme konformizma“.

Na „prvoj krivini“ saradnja ljudi različitih namera se i okončala. Kad je napisao izveštaje (do 1941.) o onome šta je „pronašao“, Adorno više nije pozvan da nastavi rad na Projektu. (I otišao je u Holivud.) „Muzika na radiju je postala model propagande“, utvrdio je on. Decenijama kasnije priznaće se da je „Adornova analiza plugging– a songova u radio– hitove četrdesetih prorokovala šta će se dogoditi sa američkom komercijalnom televizijom, filmom, brodvejskim teatrom i izdavaštvom u XX veku: beskrajno ponavljanje uspešnih formula“. (Baš podseća na onu optužbu kako je jedan „monstrum“ pronašao formulu da kad se neka laž ponavlja sto puta postaje istina.)

Ali praviti kritičku analizu i prosvećivati čovečanstvo je bilo poslednje što je interesovalo Lazarsfelda na kraju tridesetih. Još manje bi za to imao sluha naručilac ovih istraživanja: američka vlada, koja se spremala za „teška vremena“ i rat. I Vladu jesu interesovale te „skrivene sile“, ali da bi ih ona kao „skriveni ubeđivač“ upotrebila.

Naivnima danas izgleda ironično da su dva istraživača prirode nacističkog radija (Ernst Kris i Hans Spajers) u to vreme došli do sličnih zaključaka „da su pojednostavljivanja i stalno ponavljanje suština propagande na radiju“. Sam Adorno je bio iznenađen koliko je američki komercijalni radio „standardizovanom“ pop - muzikom ličnost pretvarao u Pavlovljevog potrošačkog psa i služio jasno određenoj društvenoj funkciji: da skreće pažnju slušalaca sa političke realnosti.

Danas se u „studijama medija“ Adornov pristup uzima za primer „kritičkog“ akademskog pristupa „prepoznavanja štetnog uticaja medija na njihovu publiku“. Lazarsfeldov pristup on sam je mimikrično označio kao „administrativni“ – gde suština nije „razumevanja publike nego, na primer, konceptualizovanja gledalaca kao robe, podložne trgovini i transformisanju načina na koji publika koristi medije i statističke podatke, koji mogu da služe kao osnova za finansijske transakcije između rukovodilaca medija i oglašivača“. („Uvod u studije medija“, priredili Adam Brigs i Pol Kobli, Clio, Beograd, 2005.)

To sa Adornom i Lazarsfeldom je sukob dve koncepcije o društvenoj ulozi nauke i mestu naučnika (pa i intelektualca) u društvu: kritički, s akcentom na borbi za nezavisnost nauke i naučnika i onaj – uslužni, upotreba znanja na način i za potrebe naručilaca. Priča o nezavisnosti je tu suvišna i neuverljiva. Pol Lazarsfeld se tu ponašao u skladu s „kulturom propagande“ – vizijom koju je Edvard L. Bernejz (takođe pristigao iz Austrije, inače Frojdov sestrić) projektovao u nekoliko knjižica od po stotinjak strana. Nije nevažno pomenuti da je jedna od njih napisana početkom dvadesetih godina prošlog veka „Kristalisanje javnog mnjenja“ („Crystallizing Public Opinion”) bila omiljeno štivo ministra za javne zabave i propagandu dr Jozefa Gebelsa.

U svom kasnijem delu, pošteno i u skladu s vremenom, naslovljenom „Propaganda“, Bernejz koga danas smatraju „ocem PR-a“, konstatovao je: „Nama se upravlja, naše svesti se oblikuju, naši ukusi se formiraju, naše ideje su sugerisane i to uglavnom od ljudi o kojima mi nismo ništa čuli. To je logičan rezultat načina na koji je naše demokratsko društvo organizovano. Veliki broj jedinki mora sarađivati u takvom uređivanju ponašanja kako bi živeli zajedno kao proginjeno funkcionalno društvo.“ I: „Naši nevidljivi vladaoci“, pisao je te 1928. Bernejz, „upravljaju nama svojim prirodno kvalitetnim vođstvom, svojim sposobnošću da nas snabdevaju potrebnim idejama i svojom ključnom pozicijom u društvenoj strukturi.“

Svojim pažljivo izrečenim nepoverenjem u istinsku moć čiste demokratije Bernejz se nenametljivo „nastavlja“ na ne baš slabu tradiciju takve vrste mišljenja koja ide unazad do DŽefersona i “očeva utemeljitelja“ Amerike. „Možda bi bilo bolje da umesto propagande i sistematskog zagovaranja nečega imamo jedan komitet pametnih ljudi koji bi birali naše vladare, diktirali pravila našeg ponašanja, javnog i privatnog, odlučivali koja je odeća najbolja i koja hrana. Ali mi smo izabrali suprotan metod, otvoreno takmičenje. I mi moramo iznaći način da se slobodna konkurencija ostvaruje sa razumnom mekoćom. A da bi se to postiglo društvo pristaje da slobodnu konkurenciju organizuju vođstvo i propaganda.“

U takvom društvu propaganda je i neodvojiv deo obrazovanja. To moraju da shvate i prihvate i profesori– intelektualci, što u praksi i nije tako veliki problem. Oni su u „teškom psihološkom problemu“, jer njih s jedne strane, građani doživljavaju kao baš važne karike američkog društva, a oni su „osrednje ili slabo plaćeni“. A ako niste bogato plaćeni u tom društvu, stalno vam je za vratom težak „osećaj inferiornosti“, jer vi bi trebalo da ste u klasi „s uspešnim biznismenima i uspešnim liderima“.

Čovek je nekad u Evropi mogao da bude „siromašni profesor“, ali da to ne utiče na njegov „intelektualni ugled“. Čak mu je to davalo određenu garanciju nezavisnosti – nije kupljen. Mogao je i da se pohvali time. Takav status je dobro pristajao uz „nezavisnost univerziteta“, kao osnovnog institucionalnog nosioca te ideje. Američka demokratija funkcioniše uglavnom onako kako je to opisao pisac „Propagande“ iz 1928. Tako da se, pojednostavljeno rečeno, Lazarsfeld 1937. ponašao društveno svrsishodno, kao „potrebnjak“ (tako je znalce koji rade po narudžbini i stalno motreći na potrebe publike nazivao Kjerkegor), a Adorno kao – intelektualac. Prvi se posle priključio američkoj državnoj propagandnoj mašini u Drugom svetskom ratu, a drugi je sa svojim učiteljem u egzilu tražio odgovore na pitanja kako je prosvetiteljstvo uticalo da se u našoj civilizaciji načelo razuma preobrati u samodestrukciju.

Posle Drugog rata usledio je „hladni rat“ u kome se „američka sloboda“, sa svim slabostima i manama, doimala kao ispunjenje civilizacijske utopije u odnosu na „sovjetsku slobodu“. Oni treći, koji nisu pristajali da budu „hladnoratovski“ konkvistadori, tzv. „kritički intelektualci“ – od Adorna i Sartra, preko Kamija, Solženjicina, Rasela, Česlava Miloša i Mihaila Markovića do Čomskog, Pintera i Handkea – ostajali su na marginama institucija, izvan utilitarnih propagandističkih interpretacija stvarnosti; za utehu postajali su simboli nade pobunjeničkih pokreta. „Ironično, teoretičari Frankfurtske škole Adorno i Markuze ili Anđela Dejvis profesor Brendis univerziteta postali su kultne figure šezdesetih, mnogo popularnije među američkim studentima nego Lazarsfeld, recimo.“ (Suzan Kejvin, američki sociolog)

Ali bio je to samo mali prekid, trenutak pobune u nezaustavljivom širenju „američkog načina života“ i amerikanizacije sveta. Posle studentskih nemira intelektualci su mogli da se vrate na svoju marginu.  Da tamo odumru, kao dinosaurusi.

Pre otprilike deceniju u jednom razgovoru na Djuk univerzitetu, Severna Karolina, čileanski ili čileansko-američki pisac, zavisi kako se gleda, objašnjavao je položaj „modernog intelektualca“: „Ako vi danas u Americi ne možete da svoj naučni projekat pojednostavite toliko da to možete da objavite u Njujork tajmsu onda nemate nikave šanse da ga realizujete.“ Navodno, nećete moći naći ni finansijsku podršku niti obezbediti društveni interes. Šetajući posle tog „saznanja“ gradićem u američkoj provinciji (Daram) mislio sam kako u tom društvu Hegel ne bi imao nikakvu šansu. Niče možda, zbog stila i načina saopštavanja, ali Kant svakako ne. Mil bi prošao, ali Bergson, Berkli, pa i Aristotel ne bi predstavljali nikavu vrednost u „kulturi propagande“ i najpojednostavljenijeg utilitarizma. Da, ali ta „porazna činjenica“ nije nikakav paradoks – ona je realnost.

Što bi bilo čudno što su u dobu Pax Americana intelektualci proterani u antikvarijate, izvan svetlosti mejnstrima? To su pravila igre tog društva. Tu čak ni slobodno i kompetentno mišljenje jednog od najvećih i najpriznatijih lingvista zapadne istorije Noama Čomskog ne može da postane deo procesa kako se „slobodna konkurencija sprovodi razumnom mekoćom“. (Bernejz) I on, koga će neki časopis sklonjen u zavetrinu intelektualne anonimnosti proglasiti za „najvećeg živog intelektualca“, u ovom svetu obitava kao „poslednji Mohikanac“ čije je nepostojanje u „magistralama javnog mnjenja“ koje uređuju „vođstvo i propaganda“ sasvim izvesno.

Intelektualci su iz zapadne civilizacije proterani na Mars. A kad će se vratiti ne zna se. Ne bi tu pomoglo ni kad bi dr Grej sišao sa svog „puta uspeha“ i pozabavio se ovom društvenom marginalijom. Jedino su ostala, u „riznicama kulture“ koje su i transgranične i transvremenske, njihova dela koja „modernisti“, advertajzing gurui i PR– čarobnjaci mogu ponekad upotrebiti u „projektima“ u kojima bi nekakva ograničena subverzivnost mogla odbaciti kakav profitić. Ali, ne drži se tu do inetelektualnih dela kao do „živih poruka“. Ona su ti više arheološki artefakt. Artefakt nije tu da bi uticao na stvarnost, on je samo „čuđenje na svijetu“: vidi ti te čudake! Bilo je i tu neko zlatno zrnce. Ne da se napuni ćup, ali da se izlije neka šelnica za pirsing na usni neke mega zvezde ili na pupku kakve originalne „misliotkinje“ – naći će se. Taman.