DŽingiskanije i srpske bahanalije

Ljubljana, 26. maja

„Evrosong je savršen vašar taštine”, mrzovoljno opisuje događaj u Beogradu kolumnista ljubljanskog „Dela” Boris Jež, zgađen nad onim što „polupismen plebs sebi priušti”, jer „toliko infantilnosti, bizarnosti, stupidnosti i maltene dadaizma koje je uspela da nabaca na gomilu neka pevačka priredba, nisu sposobni da ’nastudiraju’ ni u Las Vegasu”. Slovenija, koja sebe vidi kao „kolovođu vrednosti” koje treba usaditi balkanskim narodima, teško je podnela debakl svoje predstavnice u prvom polufinalu, a po sistemu „ko gubi, ima pravo da se ljuti”, Jež pod naslovom „Slovenija, 12 poena. Plus Janković” (Zoran, gradonačelnik Ljubljane srpskog porekla), secira netom završeni „Evrosong”.

„I da bude puna kapa, taj ’spektakl’ se desio u Beogradu koji su još koliko juče bombardovali NATO-vi avioni”, podseća čitaoce u Sloveniji vodeće pero „Dela”, uz napomenu da u Srbiji „penzioneri čeprkaju po kantama za đubre, a humorista Čkalja, kako reče, nije bar deceniju mogao sebi da priušti nove cipele”. (Zlo)upotrebom desetak godina starih izjava pokojnog srpskog glumca, Jež ih stavlja u kontekst aktuelne Srbije. Otkako se pre dvadesetak godina vratio u Ljubljanu iz Beograda, odakle je u vreme socijalizma izveštavao za „Delo”, Jež je jedan od onih koji su se u slovenačkom medijskom prostoru „specijalizovali” za Srbe, koje sa geografske i vremenske distance u svojim tekstovima opisuje mahom kao nazadne, nedostojne i lenje. I eto Evrosonga da sve to potkrepi.

„Sve to (dakle penzionere po kontejnerima, čemer i bedu srpske svakodnevice i prestonice) Srbi, majstori samoprevare, sakriju vatrometima, šarenim kulisama i razuzdanim žurkama kao da je država sam samcat karnevalski festival a la Rio de Žaneiro. U toj bizarnoj predstavi učestvuju države koje su donedavno bile takoreći na kraju sveta, a sad smo saznali da su Evropa. Azerbejdžan, Jermenija… I posvuda tamo navodno se  zabavljaju prema našim, zapadnjačkim običajima, bar tako izgleda na Evrosongu”, ogorčeno zaključuje veteran „Dela”. Sledi zrnce samoironije kojom pravda rezervisanost prema pomenutim zemljama koje krsti zbirnim imenom „DŽingiskanije”, pa tek sad (posle ovog Evrosonga) „shvata skepsu Evropljana kada se Evropskoj uniji pridruživala (2004) neka fantomska Slovenija”.

Ni glasanje putem telefona (na Evrosongu i uopšte) nije po ukusu ovog novinarskog uma, koji tvrdi: „Otkako su mobilni telefoni kao zarazni virusi napali svet, televouting je adut svakog pastira u nepreglednim stepama DŽingiskanije”.

Jež je jedan od nekoliko autora koji po slovenačkim medijima sličnim tonom prikazuju Srbiju, na veselje većine čitalaca koji po internetnim forumima i blogovima čestitaju za napisano. Manjina, međutim, ne ubraja takvo pisanje ni u lucidnost ni u hrabrost, već odgovara da Jež inspiraciju za svoje i po druge narode ponižavajuće pa čak i uvredljive opaske pronalazi „na dnu flaše ’laškog’, aludirajući i na činjenicu da je vlasnica „Dela” i Ježev poslodavac – pivara „Laško”.