Doba političkog licitiranja i beznačelnosti

Šušnjić sa određenom dozom ironije napominje da naše političare obeležava samo strast, ali je posebno zanimljivo pitanje koja je priroda te strasti i kako se ona manifestuje u političkom i društvenom životu. Iskustvo nas uči tome da nije reč o strasti stvaranja ili građenja poverenja u demokratske institucije, naprotiv, za naše političare karakteristična je strast rušenja, razaranja i poništavanja pretpostavki za uspostavljanje trajnih i stabilnih okvira za funkcionisanje demokratskog poretka.

U našoj javnosti preovlađuje mišljenje da su strast za zastupanje političkih ideja i odanost osnovnim demokratskim načelima suvišni i necelishodni, štetni i nepotrebni, i da samim tim unose nepotrebne emocije i obzire u naš već dovoljno iracionalan i razobručen politički život. Ništa veliko u istoriji i politici nije stvoreno, ni održano bez velike i iskrene strasti. Verovatno u našem savremenom društvu i nema više velikih istorijskih zamaha, prevratničkih ideja i ideala, ali ni znamenitih istorijskih i političkih ličnosti, budući da su na političkoj sceni sve više bezlični pripadnici stranačkih oligarhija. To nije odlika samo našeg političkog života, to je činjenica koja je prisutna već nekoliko decenija u svetu savremene politike.

Zašto je politika izgubila moć da stvara i afirmiše uzvišeniju istoriju i markantne istorijske ličnosti? Odgovor je možda u gubitku mere, nedostatku vrline kao najznačajnijem izrazu političkog ideala jedne zajednice, koji je činio osnovu antičkog shvatanja humanističkog ideala u politici. Iščeznućem mere i osećaja pripadnosti zajednici iz društvenog života iz politike su iščileli i politički ideali slobode i demokratije, a potom i fundamentalna potreba za političkim principima. Zato se sada nalazimo na brisanom prostoru pragmatizma, na političkoj čistini na kojoj se mogu videti samo ogoljeni stranački interesi.

Šušnjić s pravom kaže da ljudi od moći nastoje da se okruže ljudima od struke, ali ne da bi s njima delili moć, nego samo njihovo znanje. Oni se njima služe, ali ih duboko preziru. Političkim moćnicima obično se priklanjaju ljudi neznatnih, ali osrednjih duhovnih moći. Taj duboki prezir prema znanju i kompetentnosti i prenebregavanje čak i zdravog razuma možemo videti svakodnevno u našem političkom životu. Sada su na delu ljudi koji se vode idejama nižeg ili srednjeg reda, ili čak i nemaju ideja osim neutažive želje da dođu do vlasti i na njoj ostanu što duže, bez obzira na rezultate koje ta vladavina ostvaruje.

Tako su u našoj savremenoj politici ljudi koji jednostavno nemaju potrebe za idejama, nemaju ni odblesak stvaralačkog, već su nemušti, poslušni i prosečni glasogovornici stranačkih oligarhija, nesposobni da artikulišu racionalnu političku ideju koja bi bila izvan već utvrđenih i sterilnih zvaničnih stranačkih stavova, izraubovanih floskula za dnevnu medijsku ili izbornu upotrebu.

Jovan Skerlić je u svojim skupštinskim nastupima još početkom 20. veka na veoma ubedljiv način ocrtao osnovne karakteristike našeg političkog života. Tako u Srbiji imamo stranke sa imenima stranaka na Zapadu, ali bez duhovne srodnosti i idejnih veza s njima. Pod ovakvim uslovima stranke se grupišu oko vođa i koterija, a u najboljem slučaju oko mrtvih tradicija koje život gaze. Mesto iskrene i svesne političke stranke, koja pošteno i otvoreno bije boj pod razvijenom zastavom ideja i načela, dolazi gomila koja se valja po prašini, otimajući se za mesta i zarade. Dok se u celom svetu politička borba uređuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaja savesti.

„Ko je malo bolje posmatrao naš politički život, mogao je bez po muke primetiti da se gotovo nigde u političku borbu ne unosi tako u beznačelnost, u grupisanje interesa, prohteva, ambicija, i da na štetu opštega i načelnoga ističe se lično i beznačelno. Nastalo je doba političkog licitiranja, nastalo je doba zadovoljavanja ličnih interesa.“

Sledeći ove jezgrovite Skerlićeve uvide, možemo reći da u našoj savremenoj politici gotovo apsolutno preovlađuju iskusni tehnolozi vlasti, stasali u redovima stranačkih oligarhija, i pri tome uvek spremni da po svaku cenu zastupaju uspostavljeni položaj unutar stranačkih oligarhijskih struktura. Poništena je mogućnost za ispoljavanje kreativnosti, elementarnih vrlina i za zastupanje osnovnih političkih ideala. Kao pogubna posledica ovakvog stanja u našoj politici vlada idejno mrtvilo i jalovost, a na ceni je bespogovorna odanost stranačkom vođi i njegovoj kamarili. Pripadnost nomenklaturi i vodećoj stranačkoj koteriji glavni je i presudni uslov da bi se opstalo u povlašćenom dvorskom krugu, iz kojeg se i regrutuju pripadnici vladajućih državnih i političkih struktura.

„Moćni ljudi nemaju duha, duhovni ljudi nemaju moći, a jedni i drugi sumnjaju u brak između duha i moći. Dok je pokret otvoren i smeo, u njemu će se naći i umnih glava, ali čim se zatvara i uzmiče, u njemu ostaju prosečni i željni moći. U svojoj mladosti pokret je otvoren za maštovite glave, u zrelosti mu one samo smetaju, jer on sam nema više mašte.“ I ove reči Đure Šušnjića još jednom nepogrešivo ukazuju na prirodu naše savremene politike i političara. Stranke i politički pokreti su se zatvorili, postali dovoljni sami sebi, stimulišu i podstiču poltronstvo, nezameranje, nekritičnost i slugeranjstvo, zbog čega nas ne iznenađuje što su na ogoljenom političkom poprištu ostali prosečni i željni moći, koji svoju političku maštovitost i delotvornost pokazuju samo kada se nakon izbora deli politički plen.

Prosečnost i želja za apsolutnom vlašću glavne su odlike naših savremenih političara, kao i potpuna privatizacija u vođenju stranačkih i državnih poslova i samo deklarativno pozivanje na brigu o javnom dobru. Na političkoj sceni su sada marketinški preparirani ešaloni mladih stranačkih lavova, koji su shvatili na koji se način dolazi do primamljivih pozicija. Oni se stoga veoma skladno i bez velikih dilema uklapaju u sveopštu i poželjnu prosečnost, važno je jedino da se ne poremeti jednom već uspostavljeni oligarhijski poredak i neprikosnoveno stranačko jedinstvo, neka vrsta tajnog stranačkog bratstva koje ne oprašta ni najmanje, ni najbezazlenije iskakanje izvan jasno uhodanog hijerarhijskog reda.

Kao najrazornija posledica funkcionisanja ovako uspostavljenih oligarhijskih pravila javlja se pogubni antiintelektualizam, pre svega u političkim strankama, koji se onda nesmetano razliva i osvaja celokupan politički i društveni život. Koliko je istina postala sastavni deo politike, toliko su intelektualci uspeli da se politički angažuju: društveno su angažovani koliko su angažovani za istinu u društvu, naglašava Đuro Šušnjić u svojim raspravama o odnosu intelektualaca i politike. Zato i ne treba da nas mnogo čudi što u našoj politici nema istaknutih intelektualaca jer je istina odavno nepoželjni gost, ona je prognana iz sveta politike i smatra se da je nepotrebni balast koji ometa ostvarivanje sudbonosnih političkih ciljeva. Uplitati još i istinu u svet politike, to danas zvuči tako suvišno i prevaziđeno, spada u prezrenu utopiju na koju se niko više ne poziva i ne obazire.

Fedor Nikić je u tekstu „Naš savremeni političar“ iz 1926. godine veoma precizno ocrtao karakter naše politike i političara. I toliko decenija nakon njegovog teksta teško da bi se nešto moglo dodati njegovim konstatacijama. „Ukratko, to nije po shvatanju naš čovek koji se naročito posvetio radu za opšte državno i narodno dobro, čovek u koga je jače razvijena svest o zajednici od lične svesti i svest o državi od svesti lokalne; koji stvarno u sebi jače oseća za državu i njene potrebe, i koji, najzad, partiju smatra kao jedno od sredstava koje je društvo stvorilo u cilju da se što bolje zadovolje potrebe naroda i države. U nas se, naprotiv, pod pojmom političar podrazumeva čovek koji je ili kakav stranački funkcioner, počev od odbornika, pa do narodnog poslanika, ili čovek koji se sa puno veštine, lukavosti, često i intriga, dovija situaciji, i ukoliko je veći partijac i demagog, utoliko je veći i bolji političar – jedan pojam, dakle isuviše primitivan, jednostran, uzak i izopačen. U nas se u našem građanskom društvu isto od političara ne traži da ima određene i jasne poglede na spoljnu i unutrašnju politiku zemlje. To niko ne traži od njega. Od njega se samo traži da bude odan i dobar član partije, da za nju što više radi i da joj čini što veće usluge – da bude, dakle, dobar partijac; da ume da dejstvuje na masu, da radi s njome i da je sposoban da je privuče i drži u što većem broju – da bude dakle demagog. Dobar partijac i demagog, to su glavni uslovi i kvalifikacije koje se od njega traže.“

Da li se nakon čitanja ovih Nikićevih stavova može govoriti o napredovanju naše politike i razvoju demokratije, ili se krećemo u zatvorenom stranačkom oligarhijskom krugu? Na kojim to političkim, idejnim i moralnim osnovama počiva naša savremena demokratija kada ove ocene date još pre osam decenija verno oslikavaju našeg savremenog političara i našu savremenu politiku? To je temeljno pitanje savremene demokratije i politike, i ono se ne može razmatrati mimo naše političke tradicije, ni izvan realnih političkih, socijalnih, ekonomskih i kulturoloških okolnosti. Jedina svetla tačka je u činjenici da razvoj demokratije u Srbiji ne zavisi i nikada nije ni zavisio samo od stranaka i profesionalnih političara, jer da je tako bilo, još uvek se ne bismo makli iz kaljuge totalitarizma i populizma. Najvažnije je da je demokratija, i pored svih lutanja i odstupanja, postala politički ideal koji sledi većina građana Srbije. Ostaje otvoreno pitanje koliko je demokratija kao prihvaćeni politički ideal zaista delotvorna, koliko je postala i deo svakodnevnog života i koliko je čvrsta i temeljna vera naših građana da je moguća kao efikasan politički sistem koji neće biti okovan stranačkim i oligarhijskim stegama. Nama upravo nedostaje ta preko potrebna vera u politički ideal demokratije jer se on neprestano hrani i obnavlja upravo tom vezanošću za temeljna načela demokratije i humanističke vrline. Zato je vera u demokratiju danas trajnija i delotvornija upravo van stranačkog života i utemeljena je u htenjima i nastojanjima građana i društva. Ona se često razvija i manifestuje nasuprot strankama koje se, bez obzira na to što se deklarišu kao demokratske, upravo javljaju kao stvarna negacija demokratskih ideala.

„Na mesto opšte rasparčanosti treba da se pojave snažne ekonomske, socijalne i kulturne organizacije. U našoj zemlji jedini elemenat reda, jedina solidna ustanova jeste vojska. Nije onda čudno što je njen uticaj na vođenje opštih poslova čest, presudan. Neka se umnože zemljoradničke zadruge, radnički sindikati, i neka naponi svih tih zajednica budu usredsređeni i koordinirani, i videće se da će sve poći bolje. Naše društvo još takoreći ne postoji i ukoliko postoji, ono je razgrađeno, raspušteno, razbijeno. Zato nam i demokratija nije solidno postavljena.“

Ovako je o prirodi demokratije u srpskom društvu pisao Dragoljub Jovanović još 1923. godine u tekstu „Socijalna organizacija demokratije“. I danas je jasno da se na razbijenom i razgrađenom društvenom tlu ne može zasnovati stabilna i delotvorna demokratija. Ona mora biti pre svega solidno utemeljena u strukturama društva, a njeni temelji moraju biti izraz ostvarivanja opšteg i javnog dobra, humanističkih vrlina i ideala, i to tako što će nadrastati postojeći partijski politički pragmatizam i njegovu pogubnu oligarhizaciju. To je jedina realna nada za trajno i efikasno uspostavljanje demokratije, u stvaranju snažnog društva i njegovih institucija, u afirmisanju i podsticanju kritičkog mišljenja i razvoja delatne javnosti i javnog mnjenja, u afirmaciji morala i načelnosti u političkom i društvenom životu, u podsticanju i održavanju vere u demokratske i republikanske ideale i vrline. Bez ostvarivanja najuzornijih ideala humanizma i vrlina demokratija ostaje samo ljuštura i jalovi politički projekat na koji se pozivaju i najautoritarniji sistemi.

17. april 2008. godine