Bezobalno novo prostaštvo

"Medij u svojoj transparentnosti po definiciji nužno sadrži drskost", napisao je posvećeni teoretičar komunikacije Rolan Bart u svojoj studiji “Nesagledive granice skandala”. Suptilni Bart nije mogao predvideti bezobalni prostakluk medijske scene sa kojom su suočeni njegovi potomci, ali ga je anticipirao. Ko bi za Barta uopšte i pomislio da je bio “medijski analitičar”?! Citat je možda izmišljen radi utehe. No ipak postoji kao zapis. Kulturološki i komunikacijski konačan.

Oglašavam se povodom (ne)zapamćenog skandala koji se nedavno dogodio na jednom srpskom elektronskom mediju ("Ćirilica" na TV Hepi). Događaj je promovisan ličnim i dičnim pokličima bezrezervnog prostaštva. Onih koji drže do sebe i sebi jednakih. U podzemnoj kloaki javne reči.

Mrviti do poslednjeg atoma inače oprostačeni publikum ravno je prestupu protiv ekološke tolerancije zagađenja. Da li čitalac primećuje odsustvo imena i podataka? Autorska emisija popularnog i arbitrarnog novinara pod provokativnim naslovom u studio poziva protagoniste čiji diskurs podseća na najmarkantniji rijaliti šou! Neotuđivi deo kolokvijalnog prostaštva sa pogledom na kriminogeno, obiluje nadimcima! Nadimak je draž – znak uslovnog refleksa na mrak! Ali nadimak je i zaštitni znak pomenutog prostaštva u njegovom proširenom familijarnom izdanju. Prostakluk same koncepcije ovakvog medijskog događaja niti je manji, niti zanemarljiviji od samog nastupa. Produkt oprostačenosti bazalnog metabolizma zove se fekalija, a proizvod prostačkog medijskog metabolizma podrazumeva prevod na domaću reč.

Koliko god medij kao prezentacija zaluđivanja publikuma mora biti atraktivan, toliko god ne sme vređati ukus manjinske populacije od ukusa koja u svojoj kućnoj apoteci ne poseduje uvek tabletu protiv mučnine.

Dokle seže bezobalna granica skandala? Sa slobodom govora ona stoji u nemogućoj vezi kao šprah-feler sa dobrom dikcijom...

Skandal je relikvija o kojem je najbolje i najsadržajnije pisao Luis Bunjuel u svojim memoarima o drugarima nadrealistima, opričavajući dotične kalambure kao osmišljenu pobunu protiv malograđanštine, diktature i zauzdavanja slobode duhovnog bunta, konstatovao je levičar Žan Pol Sartr.

Da li u našoj medijskoj, sledstveno kulturnoj javnosti, ikoga, pa i tzv. običnog čoveka, zanima toliko prljavog veša? Mada je žeđ za istim neutaživa. U vremenima žestokih rijaliti programa svakako da uzrasta tolerancija spram uštogljenosti i malograđanske pristojnosti, ali skandal, barem po malenkostima Bunjuela, Rolana Barta, Aragona i Anre Malroa, može biti samo osmišljeni arogantni performans. Mentalne iznutrice, keš, kupleraji, džipovi, satovi – čisti su simboli prostačkih javnih medija. Atraktivnost, govorila je Isidora Sekulić, može biti i kad se plaziš svakom prolazniku usput, ali ona je varljiva, jer je ništavna.

Skandal je koncept, skandal je civilizacijska borilačka veština, skandal je zapis epohe. Skandal mogu napraviti samo oni koji su mu dostojni u žanru. A takvi su takođe od Rolana Barta preuzeli rečenicu: “O novcu je nepristojno razgovarati, sve dok se ne dokaže da ga nije ni bilo”.

Srpsko novo prostaštvo ne konkuriše ničem prethodnom, već isključivo samom sebi! Nažalost, za sada se čini kao neiskorenjivo.