„Balkanska međa“ — film kakav smo dugo čekali (ali nismo smeli i umeli da ga snimimo)

Povratak Rusa na Kosovo

Srbija je dočekala dvadesetogodišnjicu NATO agresije na SR Jugoslaviju u trenutku u kome se na njene vlasti istovremeno vrši ogroman diplomatski pritisak da „do kraja godine“ potpiše sporazum sa kosovskim Albancima koji će konačno „normalizovati“ situaciju na Kosovu, ali i uveliko raspravlja o mogućim „novim formatima“ unutar kojih bi se vodila ta „konačna etapa pregovora“. U tom kontekstu, u javnosti se sve češće pominje mogućnost povratka predstavnika Rusije za pregovarački sto, kao neke vrste geopolitičke garancije da predviđeni sporazum neće biti na srpsku štetu. Ovaj povratak Rusa na političku scenu Srbije i Balkana nije ništa novo, i o njemu već godinama jadikuje regionalni prozapadni NVO sektor, kao i politička javnost u Prištini. Rusija je danas sasvim druga zemlja od one koja je 2003. godine smatrala da „nije u stanju da ostvari bilo kakve interese na Kosovu“, i koja je bila spremna da pusti Srbiju niz evroatlantskumaticu,a sebi skreše troškove jedne „skupe, a beskorisne“ mirovne operacije. Danas Rusija ne smatra gubljenjem vremena i resursa da svoje interese brani u Siriji, pa čak ni u Venecueli, i samo je pitanje koliko će se relevantnom u toj priči pokazati Srbija, i u kolikoj meri će biti spremni da se direktno umešaju u inače zapetljanu balkansku politiku.

Da se, međutim, pitanje Srbije i Kosova iskristalisalo kao prvorazredna tema ruskog političkog mejnstrima ubedljivo svedoči film „Balkanska međa“ — rusko-srpska koprodukcija koja ovih nedelja puni bioskope i u Srbiji, i u Rusiji. Film je nastao uz jaku političku podršku u obe zemlje, ruski sponzori su mu obezbedili finansiranje o kakvom naša kinematografija može samo da sanja, a njegova osnovna svrha bilo je upravo obeležavanje dvadesetogodišnjice agresije i povlačenja srpske vojske sa Kosmeta. Ovde treba naglasiti da ova godišnjica ne nosi samo snažan simbolički značaj za Srbe.Živo sećanje na nezakonito bombardovanje SRJ, praćeno metodičnim uništavanjem infrastrukture i ekonomije, i pažljivo doziranim ubistvima civila (dovoljno brojnim da se Srbi demorališu, i dovoljno malobrojnim da zapadna javnost ostane uspavana), ali pre svega sećanje na nemoć Rusije da učini bilo šta konkretno da na Balkanu zaštiti svoje elementarne interese, i na poniženja kroz koja je Moskva prošla pasivno-agresivno maendrirajući između vojnih pretnji i moljakanja zapadne pomoći, očigledno je zauzelo važno mesto u ruskomistorijskom pamćenju. I „Balkanska međa“ upravo predstavlja jedan ideološki predložak po kome danas, dvadeset godina kasnije, ruska javnost treba da se postavi prema ovim nemilim događajima. Srpsko učešće u filmu, značajne uloge naših glumaca i tehničara, ravnopravno prisustvo srpskog jezika u filmu, kao i niz detalja na koje su autorima mogli da skrenu pažnju samo članovi srpske ekipe, pre svedoče o značaju ove teme za Rusiju, nego o spremnosti srpske strane da se nametne kao neko ko će diktirati ton i izvedbu ovog filma.

Tako se i dogodilo da je Srbija dočekala da prvi igrani film koji je snimila na temu Kosovskog rata i užasnog etničkog čišćenja koje je usledilo na njegovom kraju (sjajna „Enklava“ Gorana Radovanovića bavi se sudbinom preostalih Srba na Kosmetu nakon Martovskog pogroma) bude posvećen temi koja je sa stanovišta srpskog nacionalnog sećanja marginalna, ali koja zauzima centralno mesto u ruskom odnosu prema ovom ratu. Reč je, naravno, o ruskom zauzimanju aerodroma „Slatina“, koje je usledilo nakon briljantno koordinirane diplomatske igre i veoma napornog usiljenog marša ruskih mirotvoraca iz BiH,koje je izazvalo pravu pometnju, kako u odnosima velikih sila u svetu, tako i među centrima moći u samom Kremlju, ali koje se, kako je dobro poznato, završilo sramnim otkazivanjem već pripremljenog ruskog desanta na Kosmet, zvanično opravdanog „zatvaranjem vazdušnog prostora Mađarske, Rumunije, i Bugarske“ za ruske vojne transportere, ali faktički plaćenog novom kreditnom linijom za u to vreme ekonomski devastiranu Rusiju.

Sadržinski i formalno malo drugačiji „Holivud“

Za čitaoce koji film (još uvek) nisu gledali — bez ikakve sumnje reč je o izvanrednom ostvarenju, zanatski besprekornom blokbasteru koji vizualno sa lakoćom parira neuporedivo skupljim ostvarenjima Holivuda. Pri tome, bez obzira na sve sličnosti, nije reč ni o kakvom „holivudskom plagijatu“.Film u svojoj srži zaista sadrži skoro klišeiziranu priču o „nekolicini dobrih ljudi“ — po modelu „Sedam samuraja“, ili, ako hoćete „Sedam veličanstvenih“ — koja ulazi u neravnopravan sukob sa zlikovačkom bandom kojoj niko drugi nije spreman (ili nije voljan) da stane na put. Ova izmišljena ruska specijalna jedinica (uz podršku dvojice srpskih policajaca koji su odbili na napuste Kosovo sa srpskim bezbednjacima) učestvuje u izmišljenom sukobu sa izmišljenom terorističkom grupom OVK predvođenom izmišljenim albanskim razbojnikom Smukom, a sve u cilju obezbeđivanja mostobrana za istorijski marš ruskih mirotvoraca na Slatinu. Ali ova jednostavna, i veoma ubedljivo i kanonski realizovana ratna priča sadrži u sebi brojne elemente koji i sadržinski i formalno iskaču iz okvira tradicionalnog holivudskog pripovedanja, i daju ovom filmu istovremeno specifično ruski, i specifično srpski ukus.

Što se tiče sadržinskih elemenata — na njih je najlakše ukazati. Iako se sama priča događa u vakuumu između potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska međunarodnih mirotvoraca u pokrajinu, film prikazuje veoma opširnu scenu NATO bombardovanja porodilišta u Beogradu, uz mučne i krvave scene smrti i razaranje koje ne dopuštaju čak ni površnoj publici da stradanje otpiše kao „kolateralnu štetu“. Uvodna sekvenca, u kojoj eskadrila B-2 bombardera baca bombe po Beogradu snimljena je tako da nedvosmisleno asocira na arhivske snimke nacističkog bombardovanja Beograda i drugih gradova Evrope u Drugom svetskom ratu. Najzad, prikaz zlodela albanskih terorista (kao i onog jednog islamiste iz Bosne na početku) je toliko nedvosmisleno negativan da bi se mogao proglasiti karikaturalnim, da samo nije zasnovan na stvarnim zločinima koje je OVK činila po Kosmetu. Sa druge strane, srpski policajci na Kosmetu prikazani su kao tragični heroji koji očajnički pokušavaju da zaštite narod od zuluma bez ikakve logistike i podrške. Ovo ne da su elementi koje nikada nećemo videti u nekom holivudskom filmu koji se bavi kosovskim ratom, nego oni čak namerno, direktno, i planski potkopavaju i subvertiraju ova opšta sadržinska mesta zapadne filmske produkcije.

Formalni elementi su, međutim, ono što ovaj film stvarno izdvaja iz mora sličnih ostvarenja Holivuda, i oni su verovatno ono što će biti najveća prepreka prihvatanju i razumevanju filma kod zapadne publike. Naime, svi ovi „istorijski“ i „kulturološki ukrasi“ koji su dodati na osnovnu priču za publiku naviklu na čvrsta žanrovska ostvarenja predstavljaju samo smetnju i digresiju. Ovoj publici nije potrebno pola sata da se pokažu razmere terora OVK — dovoljno je da glavni negativac u prolazu „šutne neko kuče“, ili ubije jednog civila, i njegovo mesto u žanrovskoj matrici biće zacementirano. Duge i mučne scene zločina, praćene naturalizmom koji je skoro, mada ne baš sasvim, na nivou Zafranovićeve „Okupacije u 26 slika“, za stranu publiku predstavljaju nepotrebno mrcvarenje i digresiju, ali za Srbe možda i najvažnije elemente filma.

Prava katarza - o kakvoj se kod nas retko govori

Nije reč samo o tome da srpska javnost praktično dvadeset godina čeka filmsku obradu zločina albanskih terorista na KiM. Nije stvar ni u tome da našoj publici, previše naviknutoj na paradigmu međunacionalnog dijaloga u kojoj „biti objektivan podrazumeva preći na stranu neprijatelja“, treba malo više podsticaja da u pokolju koji glavni junaci prirede teroristima mogu da uživaju sa estetskim osećanjem zadovoljene pravde. Ne, stvar je u nečemu drugom. Mučni prikazi civilnih žrtava bombardovanja, ubistava i maltretiranja kosovskih Srba, i psihofizičke torture zarobljenika OVK za srpsku publiku predstavljaju pitanje katarze. Ne one „katarze“ na koju nas stalno pozivaju NVO „dekontaminatori“ i „denacionalizatori“, a koja podrazumeva se Srbi — kao „duhovni naslednici nemačkih nacista“ — moraju ritualno podvrgavati prikazima vlastitih „zločina protiv čovečnosti“, kako bi se „očistili od greha“ prema drugim jugoslovenskim narodima iz devedesetih godina.

Ne, ovo je prava katarza, onakva, kakvom ju je opisao Aristotel u svojoj Poetici. Katarza koja podrazumeva podsećanje celog jednog naroda na otvorene i nezarasle emotivne rane koje vuče već dvadeset godina, koja podrazumeva otvaranje i džaranje tih rana usijanim žaračem, i davanje prilike ljudima da u bioskopskoj sali osete – pojačan i neobuzdan – onaj bol, jed, i gnev koji sobom nose decenijama. Da osete mržnju i nemoć. Da se isplaču. I da izađu iz bioskopske sale bar donekle olakšani. To je bila jedna od osnovnih socijalnih i političkih funkcija pozorišne tragedije otkako je izmišljena. A srpska filmska scena se predugo time uopšte nije bavila, bilo zato što je direktno servisirala neke sasvim druge političke agende, bilo zato što iz konformizma i kukavičluka nije bila spremna da im se suprotstavi.

Zašto baš sad i baš ovakav jedan akcioni film?

Mnogi naši sunarodnici su aprioribili razočarani što su producenti filma odlučili da, umesto istorijske i političke drame, sa „Balkanskom međom“ snime jedan „glupi akcioni film, poput američkih“. Smatrali su da priča o izmišljenim junacima izmišljene bitke (pa još Rusima!) na neki način nipodaštava junačke podvige istinskih heroja Kosovskog rata, i relativizuje faktografiju o zločinima protiv srpske države i naroda. Međutim, kada film krene, i kada se gledalac suoči sa mučnim scenama smrti, mučenja, i nečovečnosti, on prirodno oseća potrebu da pobegne u udobnu čistoću žanra, i da u estetskom zadovoljstvu nad scenama izvršavanja revolveraške pravde pronađe utočište od naturalizma koji im je prethodio, a u kome prelako prepoznaje fotografije i snimke iz TV hronika onog vremena, koje većini i dalje stojeneizbrisivo urezane u sećanje. Potresnost ovih scena za nas, koji se bombardovanja sećamo, jasno pokazuje opravdanost ovakvog žanrovskog rešenja. Film koji bi imao više naturalističke faktografije od ovoga bio bi nepodnošljiv za gledanje (što je nauk za buduće autore najavljenog filma o Jasenovcu), on bi bio previše mučan čak i kada bi akciona priča bila zamenjena istorijskom ili političkom dramom. „Besmislena akcija“ na ovaj način predstavlja preko potrebnu protivtežu naturalizmu, i reditelju Andreju Volginu se mora odati priznanje da je majstorski i zanatski ove međusobno toliko različite elemente spojio u jednu celinu.

A ako je izlaganje ovim nemilim scenama bilo toliko duhovno iscrpljujuće za srpsku publiku, koja je ipak emotivno investirana u ove događaje, možemo samo zamisliti koliko bi one bile odbojne za stranu publiku, da nije uzbudljivog akcionog filma koji gledaoce drži napetim, da nije šablonskih likova sa kojima se lako identifikovati, i da nije priče koja se može ispričati tako da manje zainteresovanu publiku ne opterećuje previše jednom od najvećih tragedija jednog naroda u njegovoj celoj istoriji. Pri tome vredi napomenuti da uloga koju u ovom čisto akcionom narativu igraju srpski likovi znatno odudara od žanrovskih paradigmi, i kudikamo više odgovara tradicionalnim motivima srpske narodne poezije (i donekle partizanskog filma). Nema sumnje da ovi naročiti elementi predstavljaju doprinos srpskog dela filmske ekipe, i svakako treba naglasiti da je taj kreativni upliv ne samo opravdao odluku da se film snima kao rusko-srpska koprodukcija, već je samom filmu dodao jednu autentično srpsku crtu koja prevazilazi okvire našeg kulturnog konteksta, i dodaje delu jednu univerzalnu vrednost, pa čak i originalnost.

Crvena beretka na velikom platnu

Ovaj srpski upliv u stvaranje filma predstavlja jednu od dve najzanimljivije (političke) teme vezane za „Balkansku među“. Naime, u filmu se nalazi niz elemenata koji za (pro)zapadno javno mnjenje i medije, koji neosnovano dominiraju kulturnim životom Srbije i regiona, u najmanju ruku predstavljaju prvorazredne skandale. I to se čak ne odnosi na činjenicu da su autori filma povukli jasne paralele između albanskih terorista na Kosmetu i glavoseča „Islamske države“, odnosno između NATO bombardera i nacističke Luftvafe – što su činjenice koje čak i na zapadu mnogi ne mogu da ignorišu. Ne, ovde je reč o čisto lokalnim detaljima, koji u našoj javnosti već decenijama predstavljaju takav tabu, da nikome na mejnstrim kulturnoj sceni ne bi palo na pamet da ih stave u jedan filmski blokbaster za masovnu publiku, da nije bilo ruskog faktora koji je tim motivima nedvosmisleno naklonjen.

Najočigledniji primer: srpskog policajca Vuka (Miloš Biković) glavni junak filma Andrej (Anton Pampušnji) predstavlja svojim ruskim kolegama kao „bivšeg srpskog specijalca“, da bismo nedugo zatim saznali da sve vreme nosi sa sobom crvenu beretku, dobro prepoznatljivi simbol rasformirane JSO, koja u zemljama regiona predstavlja sinonim za „srpske ratne zločine“, dok se na unutrašnjem planu ona dodatno ostrakizuje zbog uloge koje je igrala u ubistvu Zorana Đinđića. U trenutku konačnog suočavanja sa vođom terorista, Vuk — inače već teško ranjen — stavlja na glavu beretku kao simbol prkosa albanskim uzurpatorima srpske zemlje, ali i kao nečuven gest inata prema delu srpske javnosti koji je od „Crvenih beretki“ bezmalo napravio nekakve „srpskeWaffenSS“. Ovakvi gestovi poštovanja prema Legijinoj JSO su u Srbiji do sada bili rezervisani samo za relativno opskurne patriotske internet stranice, a njihovo umetanje u ovakav jedan mejnstrim film, kako smo videli, nije izazvalo neko naročito negodovanje kod publike.

Dobar policajac, loš policajac, dobar Srbin, još bolji Albanac

Manje napadan, ali za regionalnu i „slučajnosrpsku“ javnost možda još skandalozniji detalj predstavlja uloga drugog srpskog policajca u priči — kosovskog Albanca Fadilja, koga sjajno igra Aleksandar Radojičić. Fadilj jedan je od najpozitivnijih likova u celom filmu, i predstavlja snažan kontrapunkt potpuno dehumanizovanoj, neljudskoj bandi koju predvodi komandant Smuk (Aleksandar Srećković je u slikanju ovog lika ostvario ulogu koje se ne bi postideli neki od najikoničnihnegativaca Holivuda u izvođenju Garija Oldmana, Kevina Spejsija, ili Roberta de Nira, a o kakvoj poslovični holivudski renta-balkanski-mafijaš Rade Šerbedžija može samo da sanja). Ako Vuk predstavlja odjek srpske junačke paradigme Lazara i Karađorđa u akcionom filmu — fokusiran, prek, i spreman na najveću žrtvu, Fadilj je poput nekog lika iz „Primjera čojstva i junaštva“ Marka Miljanova, ili poput Lucija Vorena iz serije „Rim“ — nepokolebljivo odan svojoj dužnosti i zakletvi, svojim prijateljima i kolegama, ali i svom albanskom narodu, gde god vidi da je ugrožen.

Odnos Fadilja prema Vuku je naročito dubok, on ne samo da daje sve od sebe da sačuva glavu svom ishitrenom i plahom prijatelju, nego je spreman i da se lično žrtvuje kako ne bi dozvolio da se Vuk pretvori u ono protiv čega se bori — ubicu i zlikovca. Na kraju, on preuzima na sebe Vukovo breme, i služi kao ruka njegove osvete. Pri tome u njegovom liku nema ni trunke karikaturalnosti, niti afektacija koje karakterišu praktično sve ostale Albance u filmu — on govori besprekoran srpski, šali se sa svojim kolegama, i opšte uzev je stvarno dobar momak, koga je lako voleti. Istovremeno, on i ruski Tatarin Girej služe namaz na položaju, i tako jasno ukazuju publici na razlike između stvarnog Islama, i mudžahedinskog geopolitičko-ideološkog čudovišta kojim se manipulisalo na ratištima od Afganistana i Iraka do Bosne i Kosova, a koje je savremenoj publici najlakše prepoznatljivo preko ikonografije „Islamske države“.

Ova slika „dobrog Albanca“ — kolege, komšije, i „mladog jelena“sa „tople prizrenske kaldrme“ — šalje jasnu sliku o Kosmetu kakav jedino može da postoji, i jednako odbacuje floskule o „srpskom genocidu na Albancima“, ali i danas u Srbiji sve popularniju mantru da „Srbiji ne treba 30% Albanaca u Narodnoj skupštini“. Radojičićevih Fadilja bi u srpskoj Skupštini moglo da bude i 100%, tolika je njegova vernost prema svojoj državi i uniformi, odanost prema prijateljima, ali i njegova nedvosmislena naklonost prema srpskoj kulturi i nacionalnim vrednostima. Pored Vuka i Fadilja, ruski deo ekipe ovu istu priču o „bratskim narodnostima“, ovaj put Ruske Federacije, priča za svoju publiku: u bici za Slatinu od šest „Rusa“, Rus je samo jedan — dok su ostali članovi jedinice Belorus, Inguš, Uzbečkinja, Tatarin i jedan „ko će ga znati odakle“. Ovo izaziva naročito zabavne momente u komunikaciji „Rusa“ i „Srba“, gde se za „Rusa“ ispostavlja da je „Tatarin“, a za „Srbina“ da je Albanac. Na taj način autori vrlo efektno izvlače osnovni narativ filma iz konteksta uskogrudog plemenskog sukoba, i stavljaju ga na plan borbe dobra i zla. Ovo je, još jednom, potpuno neprihvatljivo za čitav jedan kulturni sloj zapadne i regionalne „elite“, koja prezire svako ispoljavanje nacionalnih osobenosti („svi su ljudi“), osim kada su u pitanju srpski zločini nad drugim nevinim jugoslovenskim narodima i narodnostima.

Rupa u pripovedanju, ili zamagljivanje politički neugodnih pitanja

To nas dovodi do druge političke teme koju zahvata ovaj film, a koja istovremeno u čisto tehničkom smislu predstavlja njegov najveći kamen spoticanja i rupu u pripovedanju. Reč je o osnovnom pitanju koje je vezano za rusko zauzimanje Slatine, koje ovaj film očigledno podrazumeva, ali nigde eksplicitno ne otvara, jer ono otvara neke od najbolnijih tema rusko-srpskih odnosa i sećanja oba naroda na agresiju NATO. Pitanje glasi: zašto su Rusi uopšte zauzimali Slatinu? U filmu se ta tema ni na jedan trenutak ne razmatra. Glavni junaci dobijaju naređenje da zauzmu aerodrom i zadrže ga dok ne stigne konvoj iz Bosne, jer je aerodrom „strateški važan“. Film ne prećutkuje da je deo ove operacije sproveden mimo volje Kremlja, ali taj zanimljivi detalj ostaje nerazvijen u pozadini. Na kraju uopšte nije jasno ni ko je naredio zauzimanje aerodroma, ni ko je zaustavio kolonu transportera neposredno pred ciljem, niti se i u jednom trenutku objašnjava ko joj je na kraju naredio da ipak zauzme aerodrom, i spreči sletanje britanskih helikoptera.

Ono što je manje-više poznato o ovim događajima jeste da je vojna operacija zauzimanja Slatine u velikoj meri bila improvizacija dela vojnog i obaveštajnog vrha Rusije, bez znanja i blagoslova korumpirane političke elite, koja je uveliko vodila pregovore kako da predaju Kosmeta Amerikancima maksimalno unovči. Takođe je poznato da je strateški značaj Slatine bio i u tome što je taj aerodrom trebalo da posluži kao mostobran za iskrcavanje velikog ruskog desanta, čiji je cilj bio da se zauzme čitav jedan sektor KiM, i tako spreči veliki deo etničkog čišćenja Srba koje je usledelo. Najzad, srpska javnost se sa ogorčenjem, a ruska sa osećanjem sramote seća otkazivanja tog već pripremljenog desanta „zato što Bugarska, Rumunija, i Mađarska nisu dozvolile prelet ruskim avionima“. Rusi su tako umesto sektora zadržali samo Slatinu, i četiri godine kasnije su i nju napustili, što je takođe izvor gorčine i u Srbiji i u Rusiji, i što film takođe pominje, ali ni na koji način ne obrazlaže. Glavni junaci filma se tako fanatično bore za stratešku tačku čiji strateški značaj niko ne objašnjava, a zatim ih — u skladu sa najboljim paradigmama žanra — njihova vlastita zemlja izdaje i prepušta same sebi, a da razlozi i razmere te izdaje uopšte nisu jasni.

Usiljeni marš ruskih mirotvoraca na Slatinu mogao bi se snimiti kao fenomenalna politička drama, koja kulminira sa ulaskom ruskih oklopnih transportera u Prištinu, a zatim se završava tragično sa zaustavljanjem aviona, i konačnim povlačenjem Rusa sa Kosmeta. Umesto toga, autori „Balkanske međe“ su izmestili priču, i dodali joj još jedan nivo — „tajna bitka za Slatinu“ priprema dolazak mirotvoraca na isti način na koji su mirotvorci pripremali dolazak ozbiljnijeg kontingenta snaga iz Rusije, i na taj način se dolazak konvoja oklopnih transportera u očima publike koja manje obraća pažnju pokazuje kao — pomalo isforsirani — srećan završetak. Izdaja i političke igre su i dalje tu, ali sklonjene daleko u zadnji plan, iako one predstavljaju centralno mesto rusko-srpskih odnosa u Kosovskom ratu, mesto srpskih izneverenih očekivanja, i mesto ruske političke sramote, koju su kasnije sladostrasno kapitalizovali zapadni mediji. Ove činjenice nisu nepoznate publici ni u Srbiji, ni u Rusiji. Zašto je onda njihovim izostavljanjem propuštena prilika da se ovom filmu doda jedan još dublji sloj istorijske verodostojnosti?

Ovo nije film samo za rusku i srpsku publiku

Jedan moguć odgovor na ovo pitanje bio bi da su autori uzeli u obzir i zapadnu publiku, kojoj je ovaj film takođe namenjen. Distributer ovog filma je američki gigant 20^thCenturyFox, i koliko je on ozbiljno računao na plasman filma na zapadu, a pogotovo među konzervativnom publikom u SAD, pokazuje ne samo činjenica da je film solidno reklamiran među proruskim krugovima u američkoj javnosti i da se praktično preko noći pojavila piratska kopija sa integrisanim engleskim titlovima, već i čitav niz estetskih elemenata filma koji su očigledno imali u vidu horizont očekivanja zapadnih konzervativaca. Tu se podrazumeva ikonografija OVK gde se jasno naglašavaju sličnosti i veze sa ekstremistima „Islamske države“, stavljanje vojnog sukoba VJ i NATO u potpuno drugi plan (osim bombardovanja porodilišta u Beogradu, sumnjivog švajcarskog doktora u Prištini, i britanskih mirotvoraca na kraju filma, NATO snage se u filmu ne pojavljuju, već isključivo ustupaju mesto paravojsci kosovskih Albanaca). I ne samo to, radnja filma — pa samim tim i užasne scene zločina — se događa u periodu pre dolaska zapadnih mirotvoraca na Kosmet, čime se u očima zapadne publike izbegava odgovornost „naših momaka pod oružjem“ za zločine albanskih ekstremista.

Dok će konezrvativna zapadna publika sa zadovoljstvom gledati kako „beli hrišćani“ (i par „dobrih muslimana“) brane plavokosu i plavooku nejač od paradigmatskih negativaca današnjice — radikalnih islamista, i dok ih ni najmanje ne pogađaju implikacije o vezama njihovog establišmenta iz Vašingtona, Londona i Berlina sa islamistima, mafijašima, i teroristima (to je čak opšte mesto u ovakvim filmovima!), oni sigurno ne bi hteli da gledaju nešto što bi blatilo ugled njihovih momaka u uniformi. Niti bi lako mogli da navijaju za rusku „neočekivanugrupu neprilagođenih“ koja se umesto zaštite civila od islamista bavi pripremomvojnog desanta Rusije na teritoriju koju treba da kontroliše NATO. Tako smo, umesto filma koji se bavi maršem ruskih mirotvoraca na Slatinu dobili film o odbačenim ruskim dobrovoljcima koji su ratovali na srpskoj strani na Kosmetu (kao što danas slično odbačeni srpski dobrovoljci ratuju na ruskoj strani u Donbasu), i koji su uprkos žanrovskim klišeima prikazani veoma verno i autentično.

Dometi i ograničenja rusko-srpske kulturne saradnje

Ovo pokazuje da su odnosi Srba i Rusa u kulturi i dalje u velikoj meri isposredovani time kako i jedne i druge vide Amerikanci u svojoj globalnoj filmskoj produkciji. Ovo je činjenica koja je veoma dugo otežavala međusobno razumevanje i kulturni dijalog, i tek u poslednje vreme imamo značajan prodor ruske popularne kulture u Srbiju, i to upravo kroz one njene elemente koji su najviše „amerikanizovani“. Autorima „Balkanske međe“ je ovo očigledno bilo potpuno jasno — niz detalja u filmu (od uniformi, manira, pa do srpskog jezika kojim se cela ruska ekipa koristi) pokazuje da je ruska strana bila izuzetno zainteresovana za potpuno autentično prikazivanje „srpskog elementa“ u filmu, i da je na tom planu ostvarila vrlo plodan dijalog sa svojim srpskim kolegama. Pri tome je film odmah montiran u dve verzije — „srpsku“ i (20 minuta dužu) „rusku“. Još nije sasvim izvesno u čemu se tačno ove verzije razlikuju, ali je po svoj prilici reč upravo o elementima popularne kulture jednog naroda koji su neprepoznatljivi, pa samim tim i neprozirni za drugi.

Jedan od tih detalja je pojavljivanje u filmu legende istočnoevropskih vesterna Gojka Mitića, koji predstavlja svojevrsni kulturni fenomen u zemljama Istočnog bloka, ali koga u Srbiji najveći deo publike nije ni prepoznao (Mitić je u 78. godini života u „Balkanskoj međi“ prvi put zaigrao u jednom srpskom filmu, odigravši ostarelog policijskog komandira Milića u toliko ikoničnoj izvedbi, da je se Klint Istvud ne bi postideo). U ruskoj verziji „Međe“ postoji scena u kojoj se aludira na Mitićeve uloge indijanaca u istočnonemačkim vesternima, koja bi srpskoj publici bila jednostvno nerazumljiva. Druga scena koja je ostala u srpskoj verziji filma, ali je bila toliko neprozirna da prevodioci sa ruskog nisu znali šta sa njom da rade, jeste momenat kada ruski inženjerac Barmin demontira francusku bombu u stambenoj zgradi, i onda otkrije da je bomba bila sabotirana pre bacanja. On tada poviče „Slava 'Normandiji-Neman'“ — čuvenom francuskom dobrovoljačkom odredu koji je u Drugom svetskom ratu leteo za ratnu avijaciju SSSR — što su prevodioci pretočili u pomalo nejasno „živela Francuska“. Da je inženjerac bio Srbin, i da je povikao „volimo Francusku kao što je ona volela nas“, to bi jednako bilo potpuno nerazumljivo za rusku publiku.

Ali bez obzira na ove finese i sitna nerazumevanja, „Balkanska međa“ ne samo da predstavlja do sada najambiciozniji i najuspešniji projekat rusko-srpske kulturne saradnje, već u Srbiji ona — pogotovo kada se ima u vidu godišnjica Agresije — s pravom pretenduje na titulu kulturnog događaja godine. Pri tome treba naglasiti da ovaj uspešni kulturni sinhronicitet nije politički oktroisan, niti iznesen „na mišiće“ — kroz očigledno pedantan i predan rad, bez trunke ozloglašenog srpskog/ruskog javašluka, naše dve kulture su proizvele hibridni proizvod koji se, doduše, temelji na globalno prepoznatljivoj američkoj filmskoj ikonografiji, ali u svemu ostalom predstavlja nešto što je razumljivo, privlačno, i relevantno za obe strane. Ovo je događaj koji je istovremeno postao tema o kojoj je brujala kulturna javnost u svim srpskim i ruskim zemljama, i to ne zato što ga je kao konzumerističku kosku u obe zemlje ubaio Holivud. Pri tome treba još jednom naglasiti da je srpski doprinos ovom filmu daleko od simboličnog. Za razliku od sličnih filmova o američkim psima rata, u kojim po pravilu svi govore engleski, ovde praktično cela ruska ekipa predstavlja naturalizovane Ruse, kojima je Srbija postala druga otadžbina, i koji sa svim neruskim likovima komuniciraju na vrlo solidnom srpskom jeziku. Dakle, iako je u fokusu filma jedan mali segment rata koji se naročito tiče Rusa i Rusije, ovo nije jedan od onih filmova gde lokalni kolorit i istorijske okolnosti služe samo kao scenografija. Ovo je priča koju su zajednički pričale dve strane, i u koju je svakog dodao ono što je smatrao da treba. I rezultat nije izostao.

Nervoza u londonskom „Tajmsu“ kao najbolji kompliment

A gde ćemo boljeg i ubedljivijeg rezultata, od sikantskogradakcijskog uvodnika londonskog „Tajmsa“, koji je uvređenim tonom brže-bolje potrčao da objasni svojim čitaocima kako „Putin izvrće istorijske činjenice kako bi balkanske zemlje okrenuo protiv NATO“, da bi zatim u najboljem maniru devedesetih nanizao standardne ideološke fraze o „bombardovanju Miloševićevog režima“, „srpskoj genocidnoj politici“ i, naravno, „pravim herojima rata“ — pilotima koji su 78 dana štitili ljudska prava i civilizacijske vrednosti zapada. Naravno, britanski mejnstrim tekst o Srbima ne može se ni zamisliti bez „srebreničkog genocida“ i „8000 ubijenih muslimana“ kojima se ovaj uvodnik završava, uz napomenu da su „bar Radovan Karadžić i Ratko Mladić dobili kazne kakvoj je Milošević umakao“, i da označe Milorada Dodika kao novog balkanskog enfantterriblekoga treba držati na oku.

Ovako izrazito agresivna i neprijateljska reakcija, uz povampirenje svih onih antisrpskih stereotipa iz prošlosti u koju nas britanske diplomate inače ubeđuju da ne treba da gledamo, samo pokazuje u kolikoj meri je srpskom narodu potrebno da svoje istorijsko pamćenje i nacionalne vrednosti artikuliše i na ovakav način, kroz popularnu kulturu. I koliko je bila pogrešna ideja da bi kulturna politika Srbije koja bi stimulisala i subvencionisala proizvodnju kulturnih sadržaja po ukusu naših zapadnih partnera mogla da dovede do kategorijalne promene odnosa zapadnog establišmenta prema srpskom narodu, a pogotovo prema jugoslovenskim ratovima.

Kultura po aršinima neprijatelja

Još jednom, poziv da Srbi u svojoj kulturnoj i filmskoj proizvodnji budu „objektivni“ manifestovao se kao poziv da pređu na stranu neprijatelja. I mi smo do sada zaista imali nekoliko domaćih filmskih ostvarenja koja su nedvomisleno služila perpetuiranju ove propagandne i neprijateljske slike Srba i Srbije u našem sopstvenom društvu, i još neuporedivo veći broj njih koji su sa tom negativnom slikom – najčešće iz čisto lukrativnih ili oportunih razloga — koketirali. Mantra koja se pri tome uporno ponavljala bila je da snimanjem filmova koji afirmišu viđenje jugoslovenskih ratova koje su osmislili, razradili, i širili zapadni mediji „način da se promeni zapadna slika o Srbima“. Skoro dve decenije takve kulturne politike nisu promenile zapadni stav o nama ni za jotu, ali je bila dovoljna jedna „Balkanska međa“ da cela redakcija „Tajmsa“ zabrinuta poskače da zaštiti svoje naivne i nezaštićene čitaoce od „laži i Putinove propagande“. Dakle, takvi filmovi očigledno imaju efekta, i treba ih snimati što više, i što češće.

U svom prikazu „Balkanske međe“, Oleg Bondarenko je na sličan način kritikovao rusku kulturnu scenu, primetivši da je na kulturnoj sceni Rusije, na kojoj je takođe prisutan veliki upliv zapadne ideologije, ipak došlo do određenih kategorijalnih lomova, o čemu svedoči činjenica da bi „bilo nezamislivo da se ovakav jedan film snimi 2009. godine“. Nažalost, u Srbiji je to i dalje nezamislivo, i da nije bilo ruskih finansijera, Srbija do dvadesetogodišnjnice Agresije ne bi još snimila ni svoj prvi film koji direktno tematizuje borbu sa teroristima na Kosmetu. Štaviše, Filmski centar Srbije je prošle godine odbio da dodeli sredstva za snimanje filma „2020“ po scenariju Dimitrija Vojnova, koji u sličnom akcionom ključu prati grupu otpadnika iz srpskih službi bezbednosti koji predvode oružani ustanak protiv NATO, koji Srbiju u bliskoj budućosti drži pod (ne tako) mekom okupacijom. Iako je film prijavljen na konkurs za „žanrovski film sa komercijalnim potencijalom“, žiri FCS nije procenio da komercijalni potencijal ovakve jedne teme zavređuje njihovu podršku. Nadajmo se da će ih komercijalni uspeh „Balkanske međe“ navesti da preispitaju ovaj stav, jer ako smo se 1999. godine branili bez ruske pomoći, onda je zaista sramota da dvadeset godina kasnije nismo u stanju ni film o tome da snimimo bez ruske pomoći.

Pri tome treba naglasiti da „Balkanska međa“ ne predstavlja nikakve ekstremne stavove „srpske desnice“ i radikalnih zastupnika „rusko-srpskog pravoslavnog jedinstva“. To je film čije vrednosti i estetiku sa lakoćom prepoznaje najšira srpska publika, koja iz večeri u veče puni bioskopske sale, i tamo strepi, besni, i plače nad junacima i žrtvama koje smo previše dugo gurali pod tepih, prilagođavajući vlastitu kulturu aršinima naših neprijatelja. Ova publika je željna svojih heroja, svoje istorije, i svojih nacionalnih vrednosti, i dosta joj je politički korektnih ostvarenja koja po diktatu moraju da „uvaže argumente druge strane“. Akcioni film nije univerzitetski debatni klub. Kada ljudi čitaju ili gledaju ostvarenja fikcije, oni ne traže nešto što „uvažava stav druge strane jednako kao moj“, pogotovo kada je „stav druge strane“ — sto puta dokazana i izlizana propaganda i laž. Ne, oni traže od svojih umetnika da im omoguće da vide svoje viđenje istorijskih događaja i nacionalnih vrednosti, a ne viđenje nekog drugog, ko nam — poput uvodničara iz „Tajmsa“ — očigledno ne želi nikakvo dobro. „Ali šta će na to reći“, pitaće neko, „kosovski Albanci i bosanski muslimani“, „šta će reći Zagreb i Sarajevo“, šta će reći NATO lobisti, kulturni dekontaminatori, i ostali „Slučajni Srbi“? Krajnje je vreme da se na ovo pitanje, koje papagajski ponavljamo već dvadeset i više godina, odgovori jednom za svagda na jedini mogući način: koga briga šta će da kažu?!