„Balkanska međa“ – filmska epopeja o događajima koji su prelomili rusku javnost i omogućili dolazak Putina

Kada su mi prijatelji skrenuli pažnju da se sprema premijera domaćeg (a u stvari – rusko-srpskog) filma „Balkanska međa“, posvećenog poznatom forsiranom maršu ruskih desantnih snaga na aerodrom Slatina na Kosovu, negde u dubini duše sam bio zabrinut. Evo, pomislio sam, još jedne herojske teme do sada neviđene na velikom ekranu, koju će pretvoriti u lepezu primitivnih klišea, sastavljenu od stereotipa raznih kalibara. Veliki broj novijih ruskih filmova na istorijske teme (uz izuzetak „T-34“) ubedljivo potvrđuje ovaj obrazac. Zatim, nakon što sam pogledao trejler sa obiljem krvi i mesa, pomislio sam na „Čistilište“ Aleksandra Nevzorova — naši su sad već savladali snimanje treša koji nije lošiji od holivudskog, ali eto vraga — kako se reditelj udubi u kvalitetnu grafiku i specijalne efekte, odmah nekako zaboravi na smisao.

Na kraju sam, zajedno sa svim svojim fobijama sa ruske filmske scene, ostao postiđen — film zaista vredi! Sama priča prati zlehudu sudbinu članova rasformirane grupe specijalaca ruske vojnoobaveštajne službe, čiji je komandant prkosio naređenju NATO oficira za vreme rata u Bosni sredinom devedesetih. Zbog oglušenja o naredbu i samovolje (bacio je iz helikoptera zarobljenog vođu muslimanskih paravojnih snaga koga su Amerikanci nameravali da oslobode), cela grupa je ražalovana i demobilisana, i zabranjen im je povratak u domovinu. I evo, četiri godine kasnije, došlo je vreme naplate — ražalovani oficiri dobili su priliku da se vrate u službu i ispeglaju prethodne propuste ako izvrše tajni zadatak: treba zauzeti aerodrom Slatina i zadržati ga do dolaska ruskih desantnih snaga. Nakon toga se grupa od 8 ljudi (uključujući i jugoslovenske policajce koji su im se pridružili) skoro sat vremena na ekranu sukobljava sa oko sto pedeset albanskih terorista koje predvodi jedan od vođa kosovskih bandita, u čijem liku nije teško prepoznati današnjeg „premijera Kosova“ Ramuša Haradinaja. Dobijamo kvalitetan i lep akcioni film sa ruskim verzijama Stalonea i Švarcenegera, ljubavnom pričom (sa sve hepiendom), i elegantnom Ravšanom Kurkovom u ulozi ruske DŽi Aj DŽejn. Posebno vredi pomenuti slavnoga Gojka Mitića, koji sa svojih sedamdeset osam godina igra šefa policijske stanice na Kosovu, kome potčinjeni iza leđa pričaju kako je „donedavno bio lak na nogama kao Čingačuk“ (Gojko Mitić u više navrata igrao „poslednjeg Mohikanca“, poglavicu Čingačuka, prim. prev.). Tu je i epizodna uloga Emira Kusturice kao beogradskog taksiste u finalu filma. I precizno razrađeni karakteri skoro svih junaka, uz retke izuzetke.

Ni „redov Rajan“ nije postojao u stvarnom svetu, nego su ga izmislili scenaristi. Ali rezultat koji smo dobili jeste jedna zaista uzbudljiva patriotska drama

Politička linija filma se zasniva na hronici onog vremena — Jeljcin koji se pijano cereka, Primakov koji okreće avion nad Atlantikom, obeshrabreni Vesli Klark i Bil Klinton koji krši ruke, kao i još mladi general Ivašov koji sa osmehom govori medijima o „usaglašenosti“ akcije sa NATO. Napomena „zasnovano na istinitim događajima“ na početku filma, kao i višesmisleni govor stvarnog učesnika tih događaja, Heroja Rusije Junus-Beka Jevkurova (komandant ruskog odreda koji je zauzeo Slatinu, današnji predsednik Ingušetije, prim. prev.), koga na filmu igra Goša Kucenko, dozvoljavaju nam da pretpostavimo da je takva jedna priča mogla zaista da se dogodi. Naravno, ni „redov Rajan“ nije postojao u stvarnom svetu, nego su ga izmislili scenaristi. Ali rezultat koji smo dobili jeste jedna zaista uzbudljiva patriotska drama.

Lepo su prikazani međunacionalni odnosi na Kosovu pred rat, kao i zverstva albanskih terorista, pri tome je i jedan od policajaca koji predstavljaju dobre momke — Albanac. Imamo i doktora, švajcarskog Nemca, koji radi u bolnici u Prištini, i za koga se ispostavlja da je povezan sa vođom terorista preko trgovine narkoticima i ubistava Srba. Za vreme zatišja pred bitku, junaci se — razgovarajući preko radija — podsmevaju sopstvenom (inter)nacionalnim sastavom — Tatarin, Inguš, Rus, Uzbečkinja, Srbin, Albanac, i još „ko će ga znati“. Na taj način će zlonamernicima (kojih, siguran sam, neće biti malo) biti teško da autore filma optuže za nacionalne antipatije.

Nekim srpskim rukovodiocima film sigurno neće previše da „legne“

Ponekome od visokih rukovodilaca Srbije film sigurno neće previše da „legne“ — događaji, junaci, i neprijatelji od pre dvadeset godina su prikazani previše verodostojno

Bez obzira na prilično visoke predstavnike najviših državnih organa na moskovskoj premijeri (komandant ruske Nacionalne garde general Viktor Zolotov, ministri privrede, finansija, i kulture Denis Manturov, Anton Siluanov, i Vladimir Medinski, šef korporacije „Rosteh“ — glavnog sponzora filma – Sergej Čemezov, predsednik Ingušetije Junus-Bek Jevkurov), najsnažniji politički efekat filma očekuje se, naravno, u Srbiji. 19. marta u Centru Sava očekuje se, bez preterivanja, cela politička elita zemlje, koja se ovih dana priseća žrtava NATO bombardovanja. Štaviše, ponekome od visokih rukovodilaca Srbije film sigurno neće previše da „legne“ — događaji, junaci, i neprijatelji od pre dvadeset godina su prikazani previše verodostojno.

Ono što je mene lično najviše pogodilo, to je verodostojnost scena sa stelt avionima, koji bacaju bombe nad Beogradom na samom početku filma. Ove scene bez greške uspostavljaju paralelu sa filmovima o počecima Velikog otadžbinskog rata, iz istog rakursa, ali sad već sa primenom najnovije tehnologije, i čine nemogućim da se direktno ne uporedi NATO sa fašističkom Nemačkom, a agresija na Jugoslaviju sa napadom na SSSR. Taj utisak zaokružuju bombe koje padaju na porodilište.

Taj momenat je takođe veoma jasno naglašen u priči — naredba koloni desantnih snaga da se zaustave stiže kada se oni nalaze već nadomak Slatine

Utoliko je neobičnije to što je distributer filma ćerka-firma američke filmske kompanije 20^th Century Fox — „20 vek foks SNG“. Očigledno se strategija naših „strateških partnera“ promenila — sad su prosto odlučili da na ruskom patriotizmu zarade koliko mogu, pa tako svetsku distribuciju filma počinju usred dvadesetogodišnjice bombardovanja, istovremeno sa ruskom (21. marta), a dva dana posle srpske. Možda će ovaj veliki studio „uhvatiti talas“, pa će nam uskoro predstaviti i neke nove filmove — o događajima iz „Ruskog proleća“, opsadi Slavjanska, oslobođenju Debaljceva? Meni se dopada obrazloženje koje je ponudio Jegor Holmogorov — da kompanija koja je ideološki bliska republikancima želi na taj način da malo „istroluje“ demokrate, koje predstavlja onovremena Klintonova administracija. Neka se oni slobodno međusobno prepucavaju, ukazujući na tuđe vojne pobede! Makar i one koje je izdala politička elita Jeljcinove Rusije. Taj momenat je takođe veoma jasno naglašen u priči — naredba koloni desantnih snaga da se zaustave stiže kada se oni nalaze već nadomak Slatine.

Ali ono što je svima poznato jeste da avioni sa desantnicima tada nisu poleteli – zahvaljujući žestokom presingu američke administracije na pijanog Jeljcina, a formalno zato što su Mađarska, Bugarska, i Rumunija „zatvorile svoj vazdušni prostor“ 

Kap koja je prelila čašu

Pažljiva analiza i upoređivanje različitih činjenica iz kosovskog rata mi je nedavno skrenula pažnju na nešto o čemu nisam razmišljao od 1999. godine — junsko zauzimanje Slatine koje je trebalo da bude priprema za dolazak već postrojenih desantnih snaga iz Rusije moglo bi biti u vezi sa avgustovskim napadom čečenskih terorista na Dagestan, i početkom „Drugog čečenskog rata“. Teorija zavere? Moguće. Ali ono što je svima poznato jeste da avioni sa desantnicima tada nisu poleteli – zahvaljujući žestokom presingu američke administracije na pijanog Jeljcina, a formalno zato što su Mađarska, Bugarska, i Rumunija „zatvorile svoj vazdušni prostor“. Takođe je dobro poznato da je agresija razbojnika iz Ičkerije 9. avgusta imala svoje prekookeanske pokrovitelje. Ako se pri tome setimo da je uspon Vladimira Putina počeo upravo preko otpora „međunarodnom terorizmu“ u Čečeniji, dobija se veoma zanimljiva slika.

Sociologija je već pokazala da je agresija NATO protiv civilnog stanovništva Jugoslavije bila poslednja kap, sa kojom se završila epoha masovnog poklonstva Rusije Zapadu i zapadnim vrednostima. Već tada je u društvu počeo da se formuliše zahtev da se formira novi – sopstveni – pol sile. I na kraju se to i dogodilo. Istina, među elitom to zapadnjaštvo nismo uspeli da pobedimo ni posle ujedinjenja sa Krimom, ali bez obzira — teško bih mogao da zamislim da se ovakav jedan film sa državom podrškom (budžet je iznosio 230 miliona rubalja) pojavi 2009. godine, na desetogodišnjicu tragedije. Znači da se u eliti ipak nešto menja. Mogli bi malo i da požure.

Oleg Bondarenko je direktor ruskog Fonda progresivne politike, osnivač i rukovodilac portala Balkanist.ru, na kome je i objavljen original ovog teksta.

(Preveo sa ruskog Nikola Tanasić)