„Andor“ – partizanska serija za koju nismo znali da nam je potrebna

Spokoj. Dobrotu. Bliskost. Ljubav. Odbacio sam svaku pomisao na unutrašnji mir. Pretvorio sam svoj um u mesto bez sunca. Svoje snove delim sa duhovima. Budim se svakog jutra uz jednačinu koju sam postavio pre 15 godina, a koja daje samo jedan rezultat: proklet sam za ovo što radim. Moj gnev, moj ego, moja nespremnost da popustim, moja želja da se borim, sve me je to stavilo na stazu sa koje bekstva nema. Žudeo sam da budem spasilac od nepravde ne razmišljajući o posledicama i dok sam se okrenuo – pod mojim nogama više nije bilo tla. Koja je moja žrtva? Osuđen sam da koristim oruđa neprijatelja kako bih ga pobedio. Sagorevam svoju ljudskost zarad tuđe budućnosti. Spaljujem svoj život da bih omogućio zoru za koju znam da je nikada neću videti. A ego koji je započeo ovu borbu neće nikada naći ogledalo, publiku, niti svetlost zahvalnosti. Dakle, šta žrtvujem? Sve.

„Zvezdani ratovi“ na televiziji

„Zvezdani ratovi“ DŽordža Lukasa uvek su bili značajniji kao mitološki okvir, nego kao bilo koji konkretni film koji je pod tim imenom snimljen. Svaki od tih filmova bio je na svoj način nesavršen, detinjast, kičast, ali priča koju su nam ispričali bila je spektakularna. I što je još važnije, uvek je ostavljala utisak da se o svakom, ma i najmanjem liku, o svakoj planeti, o svakom parčetu tehnologije, svakoj vanzemaljskoj vrsti – može ispričati nova priča koja ni po čemu ne zaostaje za onima sa kojima je sve počelo. I takve priče su pričane. Pre nego što se DŽordž Lukas odlučio da snimi svoju drugu trilogiju (koja je, uzgred budi rečeno, nemilosrdno ismevana i omalovažavana samo da bi se ispostavilo da su joj po kultnom značaju u našem vremenu dorasli samo Lukasovi originalni filmovi), i pre nego što je odlučio da prava na svoj izmaštani svet proda „Dizniju“, „Zvezdani ratovi“ su šireni, kićeni, dopričavani i doslikavani u romanima, stripovima, crtanim filmovima, i video-igrama, i neke od tih priča su po snazi, lepoti, i epici ponekad dostizale, a ponekad i prevazilazile originale.

Kada se „Dizni“ prihvatio „Zvezdanih ratova“, njihova prvobitna ideja je bila da od njih naprave franšizu nalik na „Marvel“, koja će biti u stanju da svake godine puni bioskope nekim novim filmom ili pričom. U periodu od 2015. do 2019. godine tako je i bilo, s tim što je ubrzo negativna kampanja koju su pokrenuli tzv. „toksični ljubitelji“ (inače kampanja veoma nalik na onu koja se – bez pomoći društvenih mreža – vodila i protiv Lukasove druge trilogije) dovela do toga da se taj model pokazao neodrživim. I tako je nastupilo vreme da „Zvezdani ratovi“ zakorače tamo gde nijedan džedaj nije nogom kročio – u igrani televizijski program.

Serija nije besomučno reklamirana i nasilno izvikavana kako bi se maksimizovalo ceđenje profita, autori su je (koliko je to uopšte moguće za „Diznijeve“ uslove) najavljivali skromno i sa samopouzdanjem ljudi koji znaju da su napravili vrhunski proizvod

U trenutku preuzimanja „Lukasfilma“, „Zvezdani ratovi“ su iza sebe imali već više komercijalno uspešnih animiranih serija (deca u bivšoj Jugoslaviji volela su Evokse i Droide), kritika je toplo prihvatila animiranu seriju Ratovi klonova (Star Wars: Clone Wars) Gendija Tartakovskog iz 2003., dok je istoimena serija (Star Wars: The Clone Wars, 2008-2014) Dejva Filonija postigla kultni status kao jedan od najozbiljnih programa za decu koje je ikada iznedrila američka televizija (ove godine ga je Filoni proširio mini-serijom Priče o džedajima – Tales of the Jedi – koja je potvrdila mesto Ratova klonova na samom vrhu mitologije „Zvezdanih ratova“). „Dizni“ se odmah uspešno nadovezao na ovaj uspeh sa odličnim (opet Filonijevim) animiranim serijama Pobunjenici (Star Wars: Rebels, 2014-2018) i Škartovi (The Bad Batch, 2021), ali pravi spektakl je nastupio tek kada su počeli da izbacuju svoje igrane serije. Mandalorijanac (The Mandalorian, 2019-2020) podsetio je celu planetu na onaj neodoljivi koktel vesterna, svemirske opere, i „Mapet šoua“ koji su predstavljali originalni Lukasovi filmovi, dok se mini-serije Knjiga Bobe Feta (The Book of Boba Fett, 2021) i Obi-Van Kenobi (Obi-Wan Kenobi, 2022) mogu izučavati kao udžbenički primeri produkcijski besprekornog povlađivanja publici. I mada su neki od novih filmova nesumnjivo bili pripovedački i umetnički vredniji (tu pre svega treba pomenuti genijalni Odmetnik-1 i nepravedno oklevetane, a u stvari izvanredne Poslednje džedaje), ove serije su ponovo vratile franšizu u centar pažnje globalne publike i otvorile prostor za nove, smelije projekte. Projekte kao što je Andor.

Nove dubine poznate mitologije

Ljubitelji i poznavaoci su odmah mogli da naslute da će sa Andorom dobiti nešto izvanredno. Prvo, glavni lik nije bio neko od obožavanih najvećih junaka „Zvezdanih ratova“, već sporedni lik iz pomenutog Osvetnika-1 – cinični i melanholični revolucionar Kasijan Andor, osoba kompleksnog karaktera i očigledno mračne prošlosti. Drugo, serija nije besomučno reklamirana i nasilno izvikavana kako bi se maksimizovalo ceđenje profita, autori su je (koliko je to uopšte moguće za „Diznijeve“ uslove) najavljivali skromno i sa samopouzdanjem ljudi koji znaju da su napravili vrhunski proizvod. Treće, uprkos malo poznatom glavnom liku i temi koja je odvojena od svih glavnih likova i tokova radnje „Zvezdanih ratova“, već u prvoj sezoni snimljeno je 12 epizoda i produžena je za još jednu sezonu i pre nego što je emitovana, što je jednako svedočilo o poverenju producenata. I kada je serija najzad izašla pred publiku – nije razočarala.

Neke od najozloglašenijih scena „loše glume“ i „loše režije“ u Lukasovih šest filmova po pravilu su bile posledica nemarno napisanog, kičastog scenarija, primerenijeg stripu i crtanom filmu, nego kinematografiji 

Ako bi se Andor mogao sažeti u jednu frazu, ta fraza bi bila „Zvezdani ratovi za odrasle“. Franšiza poznata po bajkovitosti i infantilnosti izbacila je prvi put nešto što, ne samo da se obraća potpuno zreloj publici sa formiranim ukusom za ozbiljnu dramu, već istovremeno predstavlja jednu od najkvalitetnijih televizijskih serija našeg vremena. Pritom Andor ne samo da pozajmljuje atmosferu visoke tragike iz Odmetnika-1, koji u raspištoljenom svetu svemirskih kaubojaca izgleda kao sovjetski partizanski film, već mu polazi za rukom da prevaziđe najveću boljku Lukasovog šarenog imaginarijuma – scenario. Kao što je rečeno, Lukasovi filmovi su imali priču koja nam je golicala i okupirala maštu, ali je sam tekst scenarija često bio takav da ga, rečima Harisona Forda, „DŽordž može otkucati na mašini, ali ga niko normalan ne može izgovoriti“. Neke od najozloglašenijih scena „loše glume“ i „loše režije“ u Lukasovih šest filmova po pravilu su bile posledica nemarno napisanog, kičastog scenarija, primerenijeg stripu i crtanom filmu, nego kinematografiji.

Naspram toga, scenario i dramaturgija u Andoru su jednostavno besprekorni. Serija prati rađanje pokreta otpora totalitarnoj Galaktičkoj Imperiji iz perspektive troje pobunjenika – sitnog kriminalca i traženog ubice Kasijana Andora (igra ga Dijego de Luna koji ponavlja ulogu iz Odmetnika-1), revolucionara i zaverenika Lutena Raela (maestralno ga igra Stelan Skarsgord), i imperijalne senatorke i filantropa Mon Motme (Genoveva o'Rajli takođe ponavlja epizodnu ulogu iz Odmetnika-1), kao i dvoje imperijalnih činovnika – nadzornice Imperijalnog biroa bezbednosti Dedre Miro (Denis Gou) i osramoćenog privatnog bezbednjaka Sirila Karna (Kajl Soler). Njima se pridružuje mala vojska sporednih i epizodnih likova u čijim se ulogama smenjuju nepoznata imena i svetske glumačke zvezde poput Endija Serkisa i Foresta Vitakera, ali ono što je svima njima zajedničko jesu besprekorno napisane dramske scene koja prikivaju publiku za sedišta iako se u samoj seriji – pogotovo po standardima serijala poznatog po svemirskim bitkama i mačevanju svetlosnim sabljama – veoma malo toga zapravo događa.

Prikaz Galaktičke Imperije na vrhuncu moći predstavlja jedan od najimpresivnijih primera autoironije i samokritike u novijoj američkoj popularnoj kulturi. Iako je Imperija praktično od ’77. godine dosledno prikazivana kao kombinacija nacističke ikonografije i klasičnog evropskog kolonijalizma, autori serije su sa lakoćom zaobišli sve „podvodne mine“ koje su vrebale u prikazivanju ovakvog jednog totalitarnog režima u jeku „osvešćene“ (tj. „vouk“) epohe u kojoj živimo 

Serija prati nekoliko pripovedačkih lukova – privatnu istragu ubistva dvojice radnika korporativnog obezbeđenja koje je izvršio glavni lik, pljačku kase imperijalnog garnizona, bekstvo iz imperijalne kaznene kolonije, i dijalektiku jačanja stege direktnog kolonijalnog prisustva Imperije i uzdizanja pokreta otpora na planeti Feriks, sve to praćeno stalnim igrama mačke i miša između imperijalnih bezbednosnih službi i pobunjenika, kako među proletarijatom kolonizovanih planeta, tako i među aristokratijom u imperijalnoj prestonici Koruskantu. Ali ono što na produkcijskom nivou objedinjuje sve ove priče jeste brižljivost sa kojom tekst, gluma, i režija dočaravaju opipljivu atmosferu sistemskog terora kojim Imperija davi svoje građane. I ta slika izgleda veoma poznato.

Totalitarno društvo i kultura otpora

Prikaz Galaktičke Imperije na vrhuncu moći predstavlja jedan od najimpresivnijih primera autoironije i samokritike u novijoj američkoj popularnoj kulturi. Iako je Imperija praktično od ’77. godine dosledno prikazivana kao kombinacija nacističke ikonografije i klasičnog evropskog kolonijalizma, autori serije su sa lakoćom zaobišli sve „podvodne mine“ koje su vrebale u prikazivanju ovakvog jednog totalitarnog režima u jeku „osvešćene“ (tj. „vouk“) epohe u kojoj živimo. Ne samo da su izbegnute jeftine paralele sa nacizmom i komunizmom koje bi radikalno zlo Imperije udobno izmeštale u kontekst američkog geopolitičkog Drugog (recimo nekih Nemačke, Rusije, ili Kine), ne samo da je pokazana ona organska veza između kolonijalizma, tehnokratije, i oligarhijskog krupnog kapitala koja je Musolinija navela da svoj fašistički sistem nazove „korporativizmom“, ne samo da se na nivou ikonografije nije bežalo od čačkanja osetljivih američkih tema kao što su masovno nadziranje, zatvorska ekonomija, i policijska brutalnost, već su u svemu tome za divno čudo uspeli da izbegnu izjednačavanje svega toga sa jednom polovinom američkog političkog i ideološkog spektra.

Ono što najviše impresionira jeste beskompromisna spremnost da se u prikazu pobunjenika i imperijalaca izađe iz crno-belih holivudskih okvira, a da se Pobuna istovremeno ne obesmisli relativizacijama 

Rezultat je jedno od intelektualno najpoštenijih prikaza totalitarnog ugnjetavanja i revolucionarnog otpora u istoriji televizije. Dok imperijalci nisu nikakve desničarske karikature opsednute „redom, mirom, oružjem, i zastavama“, ni pobunjenici nisu nikakvi „progresivni levičari“ sa prepoznatljivim frizurama i prezirom prema tradiciji. Autori su strogo vodili računa da se etnička, rasna, i klasna šarolikost zadrži na obe strane konflikta (uz nešto svedenije prisustvo vanzemaljskih vrsta, za koje su autori po svoj prilici smatrali da svojim komičnim izgledom potkopavaju ozbiljnost pripovedanja), a u prikazima stereotipnih momenata čak su bili i neočekivano subverzivni. Tako je dvoje revolucionara stavljeno u (u Holivudu sada već potpuno mandatorni) kontekst (jedva primetne) lezbijske romanse, samo da bi se ispostavilo da oni, zapravo, i nisu nikakvi predstavnici ugnjetenih slojeva galaksije, već upravo privilegovana aristokratija koja je u pobunu ušla iz ideoloških razloga. Sa druge strane, centralna figura i budući vođa Pobune Mon Motma prikazana je kao klasični aristokrata – besprekornog obrazovanja i manira, na političkoj funkciji (i nameštenom dinastičkom braku) od tinejdžerskih godina, i spremna da se koristi svim instrumentima koje njen položaj obezbeđuje, uključujući i korišćenje vlastite ćerke u aristokratskim igrama imperijalnog Koruskanta.

Ipak, to što su svi likovi u seriji prikazani kao ljudi od krvi i mesa koji svojim manama, predrasudama, i idiosinkrazijama iskaču iz šablonskih uloga koje su im dodeljene u njihovim društvima je daleko od najveće vrednosti ove serije. Ono što najviše impresionira jeste beskompromisna spremnost da se u prikazu pobunjenika i imperijalaca izađe iz crno-belih holivudskih okvira, a da se Pobuna istovremeno ne obesmisli relativizacijama. Tako imamo veliki broj imperijalnih činovnika i službenika koji nisu karikaturalne sociopate koje uništavaju planete i dave potčinjene koji ne ispune svoj zadatak, već u svom držanju i radu izvanredno otelovljuju arentovsku paradigmu „banalnosti zla“, istovremeno pleneći svojom požrtvovanošću, inteligencijom, i upornošću. Sa druge strane stoji šarolika ekipa pobunjenika u lepezi između političkih idealista, spretnih oportunista, i kriminalaca, koje možda nikada ništa ne bi stavilo u iste borbene redove da nije sve represivnijeg, sve okrutnijeg, i sve nečovečnijeg imperijalnog režima.

Heroji, ubice, revolucionari

Ali ako su revoluciji potrebni njeni strastveni borci koji su spremni da sagore kako bi razbuktali njen plamen, takođe su joj potrebni njeni besramni i perfidni makijavelisti – manipulatori koji vuku konce iz senki, koji u svim svojim saborcima vide samo pione u velikoj igri i sredstva za dostizanje svog cilja.

Ovaj intelektualno pošteni pogled na revoluciju kao takvu je ono što je istinski revolucionarno u Andoru. Glavni junaci, umesto politički korektnih karikatura na kakve smo navikli iz Holivuda poslednjih decenija, umesto idealizovanih epskih figura kakve su nam do sada davali „Zvezdani ratovi“, predstavljaju ubedljive odraze istorijskih ikona pobune i revolucije poput Gaja Foksa, Robespjera, Trockog, Čea Gevare, ili naših Apisa, Mustafe Golubića, ili Save Kovačevića. To su listom ljudi sa komplikovanim biografijama koji se s pravom mogu posmatrati kao „obične ubice i kriminalci“ iako su – svako u neko vreme – slavljeni kao heroji i emancipatori. Ali ono što je zajedničko za sve njih jeste strastvena predanost borbi protiv političkog sistema u kome su živeli i fanatična odlučnost bez koje, bez sumnje, njihove revolucije nikada ne bi bile ostvarene. Oni su, kako je to u svoje vreme objašnjavao Gevara – istovremeno „vođeni osećanjem ljubavi“ i „hladnokrvne mašine za ubijanje“.

Ali ako su revoluciji potrebni njeni strastveni borci koji su spremni da sagore kako bi razbuktali njen plamen, takođe su joj potrebni njeni besramni i perfidni makijavelisti – manipulatori koji vuku konce iz senki, koji u svim svojim saborcima vide samo pione u velikoj igri i sredstva za dostizanje svog cilja. Iza svakog Kasijana Andora – koji cepti od nagomilanog besa zbog nepravde, nemoći, i beznadežnosti, koji je spreman da svoju mržnju i strast pretoči u borbu – stoji jedan Luten Rael, neprimetni i neugledni manipulator, beskrupulozni kalkulator, i hladnokrvno čudovište koje je samo sebe pretvorilo u sliku u ogledalu neprijatelja protiv koga se bori. Luten predstavlja istinskog protagonistu Andora, upravo zato jer on otelovljuje onu prljavu, krvavu, i nemoralnu srž revolucije koja nikada neće biti opevana u pesmama i nikada okićena herojskim lovorikama, ali koja predstavlja njenu pokretačku snagu i tajnu njenog uspeha. On predstavlja poveznicu između gerilaca na terenu, infiltriranih agenata u Imperijalnom sigurnosnom birou, i „političkog krila“ Pobune u liku Mon Motme. Svaki od ovih boraca na različitim bojištima Pobune – ratnom, obaveštajnom, i političkom – za razliku od Raela ima priliku da bude istinski heroj. I svako od njih je potrošna roba u njegovoj surovoj igri sa imperijalnim bezbednosnim aparatom.

Već je rečeno da je Odmetnik-1, kada se pojavio u bioskopima, „više ličio na sovjetski partizanski film nego na američki svemirski kaubojac. Zaista, priča tog filma – čiji je jedan od protagonista upravo Kasijan Andor – upadljivo iskače iz tradicionalnih američkih ratnih narativa zasnovanih na paradigmi mesijanskog, intervencionističkog ratovanja u tuđim zemljama: „Pobij sve, spasi svet, i vrati se kući.“ Na toj paradigmi je izgrađen osnovni narativ „Zvezdanih ratova“ (Luk Skajvoker i Han Solo u više navrata preživljavaju samoubilačke misije, ostavljajući iza sebe pustoš), i odustajanje od njega jedan je od mogućih razloga razočaranja publike novom serijom filmova. Naspram toga, junaci Odmetnika-1 se – veoma nalik na paradigme sovjetskih partizanskih filmova – listom svi do poslednjeg žrtvuju kako bi omogućili da njihovi saborci dobiju informacije koje će im možda (!) omogućiti da dobiju rat. I mada je njihova žrtva apsolutna, ona je takođe nedvosmisleno herojska. U toj herojskoj žrtvi i Kasijan Andor nalazi iskupljenje za sve one druge, neherojske žrtve koje je prineo na oltar slobode. Žrtve koja nisu lako prepoznatljive, i koja nisu često u fokusu filma ili televizije.

Zbog svega rečenog, jedan od najsnažnijih utisaka koji publika u Srbiji može da ima gledajući Andora jeste da je u pitanju partizanska serija kakva nam je potrebna, ali kakvu nismo u stanju da snimimo. Zaista, paralele sa instrumentima okupacije i kolonijalnog ugnjetavanja su očigledne, i Andor bi lako mogao da bude zamišljen kao priča o mladom Srbinu koji se pridružuje komunistima, i čija se delatnost nalazi na onoj prefinjenoj liniji između terorizma i borbe za slobodu. 

Serija kakva nam je potrebna, ali kakvu ne zaslužujemo

Zbog svega rečenog, jedan od najsnažnijih utisaka koji publika u Srbiji može da ima gledajući Andora jeste da je u pitanju partizanska serija kakva nam je potrebna, ali kakvu nismo u stanju da snimimo. Zaista, paralele sa instrumentima okupacije i kolonijalnog ugnjetavanja su očigledne, i Andor bi lako mogao da bude zamišljen kao priča o mladom Srbinu koji se pridružuje komunistima, i čija se delatnost nalazi na onoj prefinjenoj liniji između terorizma i borbe za slobodu. U pitanju je serija koja ne prećutkuje nijedan ključni aspekt te borbe. Ona niti ignoriše kaskadu nasilja i represalija koju pobunjenici svesno i voljno podstiču kako bi podstakli narod da se podigne na ustanak, niti zanemaruje lično herojstvo ljudi koji su spremni da sebe u potpunosti utope u borbu „za zoru koje će gledati neko drugi“, niti, što je veoma važno, pada u zamku relativizacije i humanizacije neprijatelja koji je u svemu tome jedini nedvosmisleni i apsolutni zlikovac.

Štaviše, ne samo da na vizualnom nivou arhitektura imperijalnog Koruskanta nevrovatno evocira brutalistički Beograd, a atmosfera Feriksa uslovni Bor ili Majdanpek, nego čitav niz scena u seriji deluje kao da su pozajmljene iz Otpisanih ili Balkan Ekspresa. A Srbiji, koja se nalazi u stanju večne neuroze kada je u pitanju njena vlastita antifašistička i antikolonijalna prošlost preko je potrebna takva, intelektualno poštena obrada perioda Drugog svetskog rata. Nažalost, naši umetnici su se do sada pokazali nedoraslima tom zadatku (i najnoviji srpski filma koji se bavi upravo ovom tematikom – Vera – samo potvrđuje taj trend).

Srbi su videli progonjeno pravoslavlje u džedajskom redu, videli su poturištvo u tragediji Anakina Skajvokera i obilićevski prkos u sučeljavanju njegovog sina sa imperatorom Palpatinom. Srbi su videli propast Jugoslavije u degradaciji Galaktičke Republike, videli su eshatologiju pokajanja i oproštenja grehova u poslednjim trenucima života Darta Vejdera, i sa lakoćom su sebe identifikovali sa tehnološki zaostalim, divljim-ali-dobrodušnim, i u borbi nepobedivim Evoksima 

Neko bi mogao reći da je lako biti objektivan i nepristrasan kada govorimo o fiktivnom konfliktu koji se odvija u izmaštanom svetu. Neko drugi bi mogao primetiti da fantastika kao žanr i postoji upravo zato da bismo mogli da govorimo o svemu onome o čemu nam nagomilane emocije i ideološki bagaž ne dozvoljavaju da govorimo u svom vlastitom društvenom i političkom okruženju. A neko treći bi na to mogao dodati da je ta dilema lažna, jer „Zvezdani ratovi“ predstavljaju deo globalne kulturne baštine oko koje se polemička koplja ukrštaju ništa manje strastveno nego kod nas oko nedićevaca, četnika i partizana.

Bilo kako bilo, Andor srpskoj publici može da ponudi kudikamo više nego američkoj, kojoj pitanje otpora okupaciji od strane jednog apsolutno nečovečnog, totalitarnog sistema ugnjetavanja predstavlja u najboljem slučaju samo misaoni eksperiment, jer njih (bar dokle seže njihovo nacionalno pamćenje) imperijalna mašina nikada nije onako direktno egzistencijalno ugrožavala kao Srbe 1914-1918 ili 1941-1945. (ili na Kosmetu od ’98. nadalje). Prostije rečeno, Amerikanci gledaju Andora sa Koruskanta, a Srbi ga gledaju – sa Feriksa. I upravo taj spori i dezorijentisani ustanak na Feriksu, ustanak koji predvode obespravljeni radnici, ali koji započinje simboličkim činom sahrane i rađa se upravo iz tradicije prkosa i ljudskog dostojanstva, ustanak koji deluje potpuno beznadežno pred naizgled neograničenom moći Imperije, ali koji zbog toga ne gubi ni trunku svog zamajca i svireposti („neka bude što biti ne može“), neverovatno precizno rezonira upravo sa položajem u kome se danas nalazi srpski narod. U tom položaju mi smo daleko od najugnjetenijih na svetu, ali smo istovremeno među najsvesnijima da je ta borba neophodna i – neizbežna. Čak i ako je nemoguća.

Šta smo spremni da žrtvujemo za slobodu?

Srbi su uvek imali naročitu ljubav prema „Zvezdanim ratovima“, u čiju su slobodarsku mitologiju sa lakoćom uplitali svoje vlastite konstitutivne mitove i herojske narative. Naš narod je u lako prepoznavao svoje junake i u idealističnom momku sa sela Luku Skajvokeru, i u prevejanom lupežu i crnoberzijancu Hanu Solou, i u nepokolebljivom aristokratizmu Leje Organe. Srbi su videli progonjeno pravoslavlje u džedajskom redu, videli su poturištvo u tragediji Anakina Skajvokera i obilićevski prkos u sučeljavanju njegovog sina sa imperatorom Palpatinom. Srbi su videli propast Jugoslavije u degradaciji Galaktičke Republike, videli su eshatologiju pokajanja i oproštenja grehova u poslednjim trenucima života Darta Vejdera, i sa lakoćom su sebe identifikovali sa tehnološki zaostalim, divljim-ali-dobrodušnim, i u borbi nepobedivim Evoksima.

Sa Andorom, međutim, idemo korak dalje. Andor nam daje „Zvezdane ratove“ koji ne samo da afirmišu našu herojsku epiku, već nam istovremeno daju priliku da se istinski suočimo sa vlastitom revolucionarnom prošlošću i zalečimo rane koje nas sprečavaju da nastavimo da se borimo. U onoj meri u kojoj jedna obična televizijska serija uopšte ima kapaciteta za tako nešto, Andor je katarzičan. On nam prinosi ogledalo i jasno nam stavlja na znanje da do slobode „postoji samo jedan put“, i da se na taj put, kao na pogrebnu povorku na Riks Roudu na Feriksu, ide svečano, dostojanstveno, i sa pesmom. A u tu borbu nas ne zove niko drugi, nego naši mrtvi, koji nam se – poput holograma Marve Andor – obraćaju direktno iz groba.

Bilo kroz potresni Lutenov monolog, bilo kroz zapaljivi Marvin govor koji podiže Feriks na ustanak, Andor nam se obraća direktno, i tera svakog od nas da sebi iskreno postavi pitanje: „Šta sam spreman da žrtvujem za slobodu?“ A to što nam to pitanje postavlja jedan bezdušni korporativni proizvod one iste Imperije koju bi trebalo da rušimo, to se može shvatiti kao istorijska ironija. Ili, ako hoćete, kao Lukavstvo Uma.