Ambasadori u opancima

Jedina ustanova kulture u Srbiji u oblasti scensko-muzičkih delatnosti koja čuva, neguje i prezentuje našu tradicionalnu umetnost kroz igru, pesmu, muziku i običaje slavila je prethodnih godinu dana na svoj način, za Srbiju redak jubilej - 65 godina postojanja i vrlo uspešnog rada.

Uredbom Vlade Narodne Republike Srbije od 5. maja 1948. godine, osnovan je „Ansambl narodnih igara NR Srbije“. Ansambl počinje sa radom na trogodišnjicu oslobođenja Jugoslavije, 15. maja 1948. godine u muzičkoj školi „Stanković“. Tih poratnih godina, 1948. i 1949, osnivani su ansambli narodnih igara i ostalih republika tadašnje Jugoslavije. Cilj osnivanja srpskog, kao i svih drugih nacionalnih ansambala, bio je da se profesionalnim i studioznim radom neguju, koreografski uobličavaju i umetnički obrađuju narodne igre naroda i narodnosti Jugoslavije, čuvajući njihov koren, stil i osnovni karakter.

Krajem te daleke i informbirovski teške 1948. godine, Ansambl se prvi put pojavljuje 28. novembra, u čast Dana Republike 29. novembra, i proslave petogodišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a, na svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle nepunih mesec dana, 25. i 26. decembra, ansambl je održao i prva dva koncerta u Beogradu izvodeći narodne igre iz Srbije, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske. Više od četiri decenije će ovaj jedan od najboljih jugoslovenskih i sigurno najbolji srpski ansambl širom sveta predstavljati i maestralno prikazivati tradicionalno stvaralaštvo svih jugoslovenskih naroda i narodnosti.

Olga Skovran sa istaknutim igračima "Kola" Bratislavom i Živkom Grbić

Hor Ansambla od 30 članova počinje sa radom 1. aprila, a orkestar 1. jula 1949. godine.

Posle samo godinu dana od osnivanja, 31. decembra 1949. godine, Vlada Federativne Narodne Republike Jugoslavije dodeljuje Ansamblu „Nagradu za umetnički rad“, za uspehe postignute u negovanju i obradi narodnih igara. Istu nagradu za umetničko rukovođenje dobija i prvi direktor i najplodniji koreograf  Ansambla Olga Skovran, koja ga je vodila skoro dvadeset godina (1948 – 1965).

Posle mnogobrojnih koncerata širom Jugoslavije, marta 1950. godine Ansambl odlazi na prvo gostovanje u inostranstvo, u Švajcarsku.

Svetski ugled Ansambl počinje da gradi 1951. godine, osvajajući tri prve nagrade na svetskom takmičenju u Liangolenu u Velikoj Britaniji.

Godine 1953, na inicijativu samih igrača, Ansambl narodnih igara i pesama NR Srbije menja ime u „Kolo“. Srpska reč kolo inače znači krug ili točak, određuje krug sunca i označava sunčevu prekretnicu koja simbolizuje živototvorni, božanski uticaj sunca. Shodno tome, cilj umetnosti kojom se Ansambl „Kolo“ bavio i bavi je brisanje granica i zbližavanje ljudi, prezentovanje i širenje svojevrsnog vida komunikacije među ljudima, koja će biti svima razumljiva i prihvatljiva bez obzira na veru, rasu, jezik i kulturu.

Najbolji srpski koreografi, muzičari, kompozitori i dirigenti su radili i danas rade u „Kolu“. Od preko 140 najboljih jugoslovenskih i srpskih koreografa tu su bili Olga Skovran, Dobrivoje Putnik, Dragomir Vuković, Desanka Đorđević, Mira Sanjina, Branko Marković, Milorad Mišković, Vladimir Logunov, Radojica Kuzmanović, Milorad Lonić, Milica Ilijin, Ivan Ivančan, Iko Otrin, A.Žic, Bora Talevski i drugi.

Muzički deo stvaralaštva u „Kolu“ su svojim delima obeležili  Krešimir Baranović, Josip Slavenski, Stevan Hristić, Nikola Hercigonja, Oskar Danon, Dušan Skovran, Mihovil Logar, Petar Josimović, Borislav Janković, Žarko Milanović, Ljubomir Bošnjaković, Živojin Zdravković, Mihajlo Vukdragović, Borivoje Pašćan, Stanojlo Rajičić, Borivoje Ilić, Zoran Hristić i drugi.

Danas nacionalni ansambl „Kolo“ ima preko 80 zaposlenih, od čega 65 umetnika – izvođača, među kojima se posebno izdvajaju ipak igrači, i to posebno oni najbolji koji imaju status prvaka Ansambla.

Programi Ansambla „Kolo“ su i u Jugoslaviji, a pogotovo danas u Srbiji, a i šire, bili i jesu uzor i model vrhunskog scenskog etnoprikazivanja koje objedinjuje osnovne vrednosti tradicionalne kulture.

Repertoar „Kola“ tako obuhvata tradicionalnu muziku, igre i pesme, starogradske igre i pesme, programe etnoteatra koji prikazuju narodne običaje i namenske scensko – muzičke programe.

Takav repertoar je u ovih 65 godina postojanja i rada „Kola“ obuhvatio preko 160 koreografija. Od rasturanja SFRJ 1991. godine, umesto jugoslovenskog etnoprostora, repertoar Ansambla pokriva etnokoreološke oblasti Srbije i Crne Gore, kao i oblasti iz bivše Jugoslavije u kojima živi ili je živeo srpski živalj sa oko 40 koreografskih dela.

Sledeći generalno ovu ideju, pri Ansamblu je, uz podršku Balkan artista, osnovan Centar za proučavanje narodnih igara i pesama Srbije, koji organizuje edukativne seminare i u zemlji i u inostranstvu.

Pre deset godina, u jubilarnoj pedeset petoj godini postojanja je ustanovljena „Nagrada za životno delo Ansambla Kolo“. Prvi dobitnik te nagrade je bila živa legenda „Kola“ Živka Đurić, koja je u Ansambl došla na početku njegovog osnivanja 1949. godine. Prva Srpkinja sa prostora bivše Jugoslavije koja je pevala na britanskoj televiziji Bi-Bi-Si, ova izuzetna umetnica je bila i igrač – solista i pevač – solista, a u svojoj bogatoj i dugoj karijeri je nastupala na više od 2.500 koncerata. Godine 1968. je odlikovana „Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem“, a Ansambl njenog života „Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom“.

Deset godina kasnije „Kolo“ dobija „Nagradu za najbolje muzičko – scensko ostvarenje u Beogradu“, a 1979. godine, tada prestižnu „Vukovu nagradu“.

Povodom pomenutog jubileja, 55 godina uspešnog rada na negovanju, predstavljanju i širenju narodnog stvaralaštva i kulturnog blaga u zemlji i inostranstvu, 2003. godine je Ansambl „Kolo“ odlikovan jednim od najviših odlikovanja u oblasti kulture, u Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore Ordenom „Vuka Karadžića Prvog stepena“.

Radno proslavljanje za Srbiju retkog jubileja - 65 godina postojanja, trajanja i vrlo uspešnog rada, „Kolo“ je počelo oktobra prošle godine izvođenjem muzičke melodrame Vladimira Lazića „Golgota i vaskrs Srbije“ u Narodnom pozorištu, a povodom obeležavanja stogodišnjice balkanskih ratova i Kumanovske bitke, i 98 godina Kolubarske bitke iz Prvog svetskog rata.

Proslava jubileja se nastavila koncertom u Pljevljima, u Crnoj Gori, povodom obeležavanja 100 godina oslobođenja od Otomanske imperije. Novembra meseca je Ansambl je održao koncert u Skadru, u Albaniji.

Sredinom decembra meseca je „Kolo“ učestvovalo u obeležavanju 34 godina rada Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) u Batajnici, a krajem decembra je održan, povodom jubileja, prvi gala koncert „Čuvari tradicije“ u Sava centru u Beogradu. Marta ove godine Kolarčeva zadužbina je bila domaćin drugog samostalnog gala koncerta našeg nacionalnog ansambla.

Treći gala koncert je održan u Narodnom pozorištu 15. maja, na dan početka rada Ansambla, uz prisustvo državno-političkog vrha Srbije. A onda se dogodio – spektakl.

Dvorana Doma sindikata je 29. maja, kao nekad, bila središte kulturnog života Beograda i Srbije. Koncert dva nacionalna folklorna ansambla, Srbije „Kolo“ iz Beograda, i Makedonije „Tanec“ iz Skoplja, bio je najavljivan kao spektakl, a bio je i više od toga.

 Ideju Zorana DŽorleva, direktora „Taneca“ da deo proslave dragocenog jubileja – 65 godina postojanja i rada folklornog ansambla „Kolo“, bude nastup dva nacionalna ansambla, svakako najbolja i najatraktivnija u SFRJ nekad, a i na Balkanu danas, direktor „Kola“ Dragan Milinković besprekorno je sproveo u delo.

U večeri za pamćenje, igrači, orkestri, solisti (i koreografi) mamili su uzdahe i nestrpljive gromke aplauze i mlađeg i starijeg dela publike za prikazano majstorstvo, koje je bilo na svetskom nivou.

Naizmeničnim nastupom Ansambli su ubedljivo demonstrirali igračku virtuoznost, a nadmetanje orkestara je publiku ostavljalo u nedoumici ko je bolji, ako to i može da se bude kada je reč o ovakvim profesionalcima, ali i zaljubljenicima u svoj posao. Igrači oba ansambla su se maestralno nadigravali jer je i „tema“ koncerta bila „Igraj, zaigraj“.

Poštovanje za prikazano umeće su tokom koncerta upućivali jedni drugima svirači, članovi oba orkestra, spontanim aplauzima koji su bili pratnja svake igre ili kompozicije. I onda se jednostavno na kraju morao desiti prepletaj emocionalne bliskosti svih igrača, njih više od 100, i svirača oba ansambla koji su izmešani i zagrljeni stajali na bini i zajedno sa oduševljenom publikom, koja je bila na nogama, dugo aplaudirali. Bila je tu i poneka suza, ona starija, zbog uspomene na bratstvo i zajedništvo, ali i ona mlađa zbog izuzetnosti ovih umetnika.

Oktobra ove godine se isti spektakl dešavao čak tri puta u Makedoniji - u Kičevu, Bitolju i Skoplju.

Inače „Tanec“ je 1949. godine osnovala Vlada NR Makedonije da čuva i neguje bogato kulturno nasleđe Makedonije. Narodne igre, pesme, muzika i nošnja, kao i visoki profesionalni i autentični nastupi „Taneca“ decenijama su očaravali publiku širom sveta. Čuvajući svoje kulturno blago, Makedonci su uspeli to što Srbi nisu – da najpoznatije makedonsko kolo „Teškoto“ bude pod zaštitom UNESKO, kao makedonski kulturno-folklorni brend. Zašto ne bi takav srpski brend bio „Moravac“, „Čačak“ ili „Užičko“ kolo? Da ne postanu tuđe igre, eto normalnog posla za Ministarstvo kulture i Vladu...

Posle gostovanja u Republici Srpskoj, u novembru je „Kolo“ izvodilo „muzičko poetsko skazanje – Njegoš nebom osijani“ u režiji Ivane Žigon u Narodnom pozorištu u Beogradu, povodom 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša, što je, na žalost, obeležila malo koja kulturna ustanova u Srbiji.

Ansambl „Kolo“ je i svojevrsni pokretni etno-muzej zbog oko 2.000 originalnih kostima neprocenjive vrednosti, od kojih pojedini datiraju iz 19. veka i predstavljaju nacionalno blago. Upravo zbog toga je u Etnografskom muzeju u Beogradu od 13. do 24. decembra ove godine, a u okviru proslave 65 godina rada Ansambla, bila upriličena izložba „Iz kolekcije narodnih nošnji Ansambla Kolo“.

Posle izložbe, 26. decembra je održan završni gala koncert, u  „Sava centru“ u Beogradu, čime se zaokružila proslava 65 godina postojanja folklorne mladosti zaista posebne institucije srpske kulture, Ansambla „Kolo“.

Da li je moglo, kao što do sada nikad nije, da „Kolo“ bude deo proslave novogodišnje „proleterske“ noći u glavnom gradu Srbije? Moglo je, ali nečijom voljom nije. Da li je dovoljno za kulturno preživljavanje Srbije da svetski priznate umetnike pet dana pred novu godinu gleda samo 4.000 ljudi, a svetski nepriznate estradne „umetnice“ Cecu i Natašu za Novu godinu gleda i sluša 100.000 ljudi? Nije. Zato što ovoj, vladajućoj političkoj kvazi-eliti, kao nažalost i mnogim prethodnim, u ovoj zlosrećnoj Srbiji odgovara negovanje doživotnog kulturnog kiča, jer se tako lakše vlada i manipuliše. A i po ličnoj meri je. Kad premijer može kod Cece na slavu, što ne bi pored nje i na binu, pa da nam svima zapeva njegovu čuvenu „Miljacku“, inače staru srpsku pesmu iz Prizrena. O Betovenu i Palmi neću ni reč...

Pošto uz „Kolo“ ne idu litarske flaše rakije i vina i dvolitarske flaše piva, koje ubogi puk vuče sa sobom, pokušavajući uz pomoć alkohola da se na silu proveseli bar za jednu, novogodišnju noć uz „nacionalne estradne dive“ Cecu i Natašu, kad su mu sve ostale noći, a i dani, uglavnom nikakvi, onda „Kolo“ ide u zapećak. Barem u Srbiji.

Sem toga, vizija umetnika Ansambla „Kolo“, koji čine pre svega mladi, okrenuta je upravo mladosti, kulturnom obrazovanju omladine i vraćanju pravim umetničkim vrednostima, između ostalog i tradicionalnoj kulturi. I to se ne uklapa u opšti srpski manipulatorski i „nekulturni trend“. 

Uostalom, ko je čuo za legendarnu Živku Đurić, ili za sadašnju prvakinju Ansambla  Anu Mirković, ili za prvaka Gorana Mitrovića, ili za osam solista „Kola“, najbolje igrače-pevače među najboljima? Malo ko. I onda je „normalno“ da su perjanice srpske kulturne kapitulacije bolje „vrednovane“ među narodom, populistički, nego svetski priznati umetnici. Što bi rekli kafanski filozofi: „Pa to može samo u zemlji Srbiji“.

Da je „Kolo“ danas bolje tretirano izvan granica Srbije, širom sveta, nije ništa novo, već samo još jedna refleksija mnogobrojnih problema posrnule srpske kulture, ali i duha samoporicanja srpskog mentaliteta.

Srećom, u Srbiji neko, i pored svega ovoga, radi svoj posao. Vrhunski, svetski čak, sa ljubavlju i trpeljivo. Kad su onomad raznorazni vredni i nevredni, poznati i nepoznati poslenici kulture štrajkovali i bunili se što država neće više da odvaja pare za njih, folkloraši nisu bili tu. Nisu imali vremena za proteste jer su radili. U skromnim uslovima, tamo gde mogu, u Narodnom univerzitetu „Braća Stamenković“ – ustanovi kulture Palilula.

Iako je „državna institucija“, jedini profesionalni ansambl u Srbiji nema svoju scenu (trenutno „gostuju“ u Narodnom pozorištu), ali su zato sve scene sveta njihove. „Kolo“ je gostovalo na svim kontinentima, priredilo više od 6000 koncerata pred oko 12 miliona gledalaca u najprestižnijim koncertnim dvoranama: Karnegi holu, Metropolitanu, Rojal festival holu, Palati Šajo, Operi u Sidneju, Boljšoj teatru, Nacionalnom centru umetnosti u Pekingu, Operi u Kelnu, Teatru Feniče, Operi u Amsterdamu, Kembridž teatru...

U okviru turneja „Kolo“ ima čak oko 100 nastupa godišnje. Od početnih tridesetak Ansambl danas broji skoro 100 članova. Osobenost „Kola“ je da su vrhunski profesionalni igrači istovremeno i izvanredni pevači i glumci.

Ako pozorišta, dramsku književnost, operu i balet imaju skoro svi na svetu, ovakvo folklorno nasleđe kao iskaz duhovne i materijalne kulture ima malo naroda. Zato ovi ambasadori srpske folklorne tradicije s ponosom nose opanke širom sveta.