Положај присутности руског језика у школству Србије је неприхватљив за једно цивилизовано друштво. Чињеница је да се огромном броју деце и омладине у Србији ускраћује могућност да се упознају са великом руском културом и цивилизацијом.

Душан Батаковић се директно оптужује да покушава да прикрије кључну кривицу Милошевићевог режима за пропаст Титове Југославије. Ко је имао и најповршнији увид у деловање Д. Батаковића зна да се њему никада не може стављати на терет одбрана режима С. Милошевића.

Да ли је том приликом Света са кауча Свети са ормара скренуо пажњу да је помало неприлично да прима награду за “најчитанију”  књигу, иако му књига није најчитанија, или је било обрнуто – или на ту бесмислицу ни један ни други нису имали примедбу – то никада нећемо сазнати.

Просечан Србин, традиционално васпитан, поштен по опредељењу, без неких изузетних талената и великих амбиција, са једноставним жељама и потребама, спреман да целог живота ради, највећа је жртва транзиције на наш начин, али не само на наш.

Остаје нејасно због чега се чл. 36 родитељима намеће обавеза да детету пруже средње образовање, када су према ПЗ родитељи дужни да детету обезбеде само основно образовање, а у погледу даљег школовања имају исту обавезу, али у складу са својим могућностима и способностима.

Језик се лакше може очувати и преживети кроз генерације само у већим колонијама усељеника, које не пате још и од политичких подела, као нпр. српска. У европским земљама се неумитно претапамо, остављајући за собом можда и понеки нејасни траг.

Данас је стање друкчије, па у Уставу постоји одредница о званичној употреби писма, али је многи заборављају. Непоштовање Устава догађа се и државним органима. Уведу  нове аутомобилске таблице са латиничним словима уз два ситна слова ћирилицом, а затим изјављују како су на таблицама коришћена оба писма.

У свом обраћању Добрица Ћосић је следио основни тон своје књиге у којој су постављена многа питања о историјској и људској димензији босанског рата као најсвирепијег међунационалног, верског и грађанског рата на овим просторима.

Јужнословенски историчари, генерално, деле се на две групе – они који верују у масовну сеобу Словена на Балканско полуострво, и они који сматрају да су у питању далеко мање „масе“ Словена.  Наравно, има и оних, попут новоромантичара, који сматрају да никакве сеобе није ни било.