Zoran Đinđić – „najveći sin naše demokratije“

Da se iz jednog totalitarističkog političkog sistema ipak ne može preći u demokratski (tj. antitotalitaristički) politički sistem bez klasične revolucije i građanskog rata, koji je prateća pojava svih pravih revolucija, upravo nam ovih dana, kao i svih godina do sada, na još jednu godišnjicu smrti dr Zorana Đinđića (1952−2003), tadašnjeg premijera Republike Srbije i predsednika tzv. „Demokratske“ stranke, potvrđuju njegovi stranački dijadosi i epigoni.

Da se u svim totalitarističko-jednoumnim političkim sistemima mora imati nepogrešivi Firer – „najveći sin svih naših naroda i narodnosti“ – kome se cijela nacija klanja, a koji je naravno pod „zaštitom lika i djela“, uverili smo se takođe ovih dana na promotivno-propagandnim ferijama Đinđićevih stranačkih naslednika o „našem najvećem sinu demokratije“ – naravno, pogodili ste o kome je reč. Međutim, u nekim slučajevima su se ove ferije pretvarale u tragikomične scene kada su npr. Đinđićevi omladinci, „DS - Jugend“, po Brozovoj tradiciji da svet na omladini ostaje, pokušali pre dve godine da izvedu čak i jedan recitalski performans citirajući (napamet) proročanske misli Velikog vođe demokratske revolucije, koja je stožer našeg evropskog puta. Za sada ostaje da iznajme nekog iskusnog Jovu Kapičića da ih stručno uvežba u recitovanju da ne bi pravili i dalje Smehotresnu olimpijadu pred TV kamerama i milionskim auditorijumom na YouTube-u.[1]

Za ovu sezonu, tj. za desetogodišnjicu od atentata na neprikosnovenog Vođu revolucije, Politbiro njegove stranke (koja je trenutno u totalnom raspadu sistema) je već lansirao predlog da se Vođi i „prvom demokratskom premijeru Republike Srbije“[2] podigne spomenik o državnom trošku u prirodnoj veličini (verovatno pozlaćen) koji bi se postavio na nekom vidno-prometnom mestu u glavnom gradu Ostataka Srbije. Povodom ovog predloga neko bi mogao da ima bar dve primedbe:

· u svim normalnim demokratskim zemljama postoji ili pisano ili nepisano pravilo da se spomenici, nazivi ulica, urbanih naselja, itd. mogu davati određenim osobama tek nakon 50 godina od njihove smrti, tj. kad prođe koliko-toliko dovoljno vremena da se hladne glave odredi njegova stvarna povesna uloga, i

· Verovatno bi se i sam Zoran Đinđić protivio zahtevu svog sopstvenog Politbiroa o postavljanju spomenika, bar dok ne prođe prvih 50 godina.

U međuvremenu, dok se jednopartijska i jednoumna mašinerija demonokratske postsloboumne Srbije ne uhoda do savršenstva Brozovog sistema, zarad očuvanja svijetlih demonokratskih petooktobarskih tradicija naše Narodno-oslobodilačke borbe za pretvaranje Srbije u Beogradski pašaluk i lihvarsku koloniju zapadnih finansijskih hohštaplera, predlažemo i nekoliko konkretnih i korisnih mera za očuvanje tekovina demonokratskog NOB-a, a zarad izdržavanja na pravoj europskoj džadi istinske demokratije koji je popločao naš najdemokratskiji sin za samo tri ljeta premijeršipovanja napaćenom Srbijom nakon „Balkanskog kasapina“ koga je uhapsio na kvarno u toku noći pljunuvši na svoju sopstvenu zadatu reč od 6. oktobra 2000. g. da to neće da radi (svedoci su bili general Perišić i Vojislav Koštunica)[3]:

·  Da se dr. Zoran Đinđić od strane Doma Narodne skupštine Ostataka Republike Srbije proglasi za „Našeg najvećeg sina demokratije svih naših naroda i narodnosti“,

· Da se od strane iste skupštine izglasa „Zakon o zaštiti lika i djela dr. Zorana Đinđića“,

· Da se grad Užice preimenuje u Đinđićevo Užice, Kosovska Mitrovica u Đinđićevu Mitrovicu, a Vrbas u Đinđićev Vrbas. U sva ova tri Đinđograda bi se glavni gradski bulevari i skverovi (na švapskom „placevi“) preimenovali u Đinđo-placeve i Đinđo-avenije,

· Da se u svim državnim i javnim ustanovama u glavnim holovima postave Đinđo-poprsja, a u svim državnim kancelarijama i školsko-naobrazbenih institucija obese uramljeni portreti dr Zorana Đinđića (sve fabrike su već rasprodate strancima i domaćim tajkunima tako da nije ostala ni jedna državna da se ponosi portretom i poprsjem velikog Vođe),

· Da se dr Zoran Đinđić promoviše u počasnog maršala „Demokratske Vojske Srbije“ – DVS (to je ona vojska koja je svedena na nivo vatrogasnog društva uz ukinuće obaveznog služenja vojnog roka),

· Da se dan rođenja dr Zorana Đinđića neradno proslavlja kao državni praznik - „Dan demokratije“,

· Da se u rodnom mestu dr Zorana Đinđića, Bosanskom Šamcu, osnuje kadrovska partijska škola „Demokratie über alles“, a za počasnog direktora škole imenuje Joška Fišer – osobni Đinđićev frend iz Frankfurta iz knjižare „Karl Marks“ u koju je Zoran rado svraćao kao student, a u kojoj je radio Joška, a čije je iskreno prijateljstvo zacementirano za vreme demokratske NATO akcije „Milosrdni anđeo“ iz 1999. g.,

· Da se rodna kuća dr Zorana Đinđića u Bosanskom Šamcu rekonstruiše i pretvori u „Muzej demokratije“,

· Da se posmrtni ostaci „Našeg najvećeg sina demokratije svih naših naroda i narodnosti“ svečano prenesu u novoizgrađenu mauzolej - „Kuću demokratije“ negde na Dedinju (može i tik uz „Kuću cvijeća“)[4] i

· Da se uvede institucija „Demokratske štafetne palice“ koja bi se nakon obilaska čitavog Ostatka Republike Srbije svečano uručila na počasnoj bini Stadiona JNA Prijedsedniku Ostataka Republike Srbije.

Nadamo se da će ovi konstruktivni prijedlozi nekako stići i do Politbiroa „Demokratske“ stranke i da će se uzeti u razmatranje na prvom redovnom zasijedanju CK.

Dotle,

„I pošlje Đinđe – Đinđa!“[5]