Uvod u bunu protiv dahija

Ovo je tekst čiji je cilj odbrana jednog običnog čoveka koji se pobunio protiv predstavnika vlasti. Iako ne znam ništa konkretno o njemu, odlučio sam se da dam prilog njegovoj odbrani jer on nije poznati pevač, glumac, političar, a koliko se može zaključiti iz snimka, koji pokazuje događaj u kome napada predstavnika vlasti, izgleda da nema moćnih prijatelja. Njegova odbrana ne donosi jeftine političke poene ili bilo kakvu materijalnu korist, ali osetio sam se pozvanim da napišem nešto njemu u prilog jer on možda nema nikoga, osim nas, drugih običnih ljudi. Njemu je učinjena nepravda i u kratkim vestima u medijima predstavljen je samo kao napadač, ali iz onoga što se može videti iz snimka, i iz poznavanja stvarnosti našeg socio-ekonomskog stanja, on je čovek koga su doveli do ivice i više nije mogao da trpi siromaštvo i nepravdu. Neću vam za sada otkriti njegov identitet niti link na kome se ovo može videti.

Pokušaću da izložim ono što imam u njegovu odbranu na osnovu filozofske argumentacije iznošene poslednjih vekova u slučajevima kada je razmatrana pobuna protiv vlasti, i na osnovu emocije empatije koja nas čini Ljudima (ovo veliko slovo nije greška). Takođe ću uzeti u obzir i naš tradicionalan, nacionalni, pristup etičkim pitanjima.

Poslušajte, dragi čitaoci, argumente u prilog odbrane ovog rajina, jer, s obzirom na okolnosti u kojima živimo, i mi se krećemo ka situaciji u kojoj ćemo se, možda, pobuniti kao i on.

Imamo li pravo na pobunu?

Neću vas gnjaviti sa visokoparnim predstavljanjem filozofske argumentacije, već ću pokušati da stvari predstavim veoma jednostavno. Većina ljudi, koji imaju tu sreću da prožive svoj život u uređenim društvima, čije vlasti imaju manje-više dobrohotni stav prema svojim podanicima, nikada ozbiljno ne razmišljaju o legitimitetu vlasti koju prihvataju. Obično se kod ovih ljudi razvije nekritičko, naizgled samorazumljivo, prihvatanje pozitivnog prava. Pozitivno pravo je ono pravo koje donosi vladajuća klasa, u skladu sa svojom ideologijom ili interesima. Legalno i legitimno je prihvatati zakone koje donosi i primenjuje vlast.

Međutim, mnoga društva dolaze u krizne situacije u kojima obični ljudi osećaju da se prema njima postupa nepravedno i da je ugrožena njihova gola egzistencija. Filozofi su, u moderno doba, podstaknuti akutnim problemima vremena u kojima su živeli, odnosno sukobima vlasti i podanika, došli do dva koncepta na kojima počivaju savremene države. Reč je o konceptima društvenog ugovora i prirodnog prava. „Zagovornici teorije društvenog ugovora tvrde da se pojedinci ujedinjuju u političku zajednicu na osnovu uzajamne saglasnosti i pristajanja da se pridržavaju zajedničkih pravila i da prihvate određene obaveze kako bi zaštitili sebe i jedni druge od nasilja i drugih nepravdi.“[1]

Za prirodno pravo nisam našao tako jezgrovitu definiciju, pa ću pokušati ukratko da ga objasnim. Prirodno pravo je nešto apsolutno, antirelativističko i važi za sve ljude. U antici su najveći filozofi (Platon i Aristotel), delom zbog reakcije na relativizam sofista, branili poziciju da postoje univerzalne vrednosti koje ne zavise od mesta, vremena i ljudskih konvencija. Platonovo kapitalno delo „Država“ nastaje kao pokušaj da se odgovori na pitanje šta je to pravednost, i da se stvori idealna ljudska zajednica koja počiva na univerzalnoj pravdi.

U modernoj epohi ove ideje o apsolutnim vrednostima razvijaju u novom obliku mnogi filozofi: Grocijus, Lok, Ruso... Suština ove koncepcije je da ljudi po prirodi imaju određena prava (život, slobodu, imovinu) koju vlast ne sme da ugrožava, a poštovanje ovih prava dovodi do društvene stabilnosti. Na zakone se iz ove perspektive gleda kao nešto što treba da ograniči mogućnost vlasti da ugrozi slobodu običnog čoveka. Vremenom se ovaj koncept razvija sa naglaskom na poštovanje dostojanstva i jednakosti. Savremeni koncepti ljudskih prava, koji se teško zloupotrebljavaju zbog opravdanja agresije zapadnih sila protiv malih zemalja, potiču od ideje prirodnih prava. Za naše potrebe je sasvim dovoljan i najjednostavniji koncept prirodnog prava koji se svodi na minimum. Pravo na život, slobodu, imovinu, dostojanstvo i jednakost. Prema većini velikih filozofa politike, koji su živeli poslednjih nekoliko vekova, ako se vlast ne pridržava društvenog ugovora i ugrožava prirodna prava podanici imaju pravo na pobunu. Vođe srpskog ustanka iz 1804, bili su upoznati sa ovim konceptima, i srpska revolucija se filozofski i pravno može opravdati na bazi ovih ideja. Savremeni ustav države Srbije počiva na ovim konceptima. Za našu temu je bitno sledeće: Ako je vlast prekršila društveni ugovor i ugrožava naša prirodna prava, a pri tome još garantovana ustavom, mi imamo pravo na pobunu.

Naše istorijsko iskustvo i odgovori na ova pitanja

Jedan od zamajaca razvoja starogrčke filozofije, a pogotovo onih pitanja vezanih za uređenje društvenih odnosa je bila kritika grčke pesničke tradicije. Grčka filozofija je nastala u društvu koje je vaspitavano u duhu pesničke tradicije Homera i Hesioda. Relativno nagle društvene promene su učinile pesništvo neadekvatnim u vaspitavanju novih generacija, i ovu ulogu su nastojali da preuzmu filozofi.

Obrnuto se dogodilo u srpskoj istoriji. Posle propasti srpskih srednjovekovnih država i domaće pismene elite, nasuprot Sartrovom mišljenju o tome da pesništvo ne može biti angažovana književnost, srpski epski pesnici se bave problemima vezanim za slobodu i moralnost. Da je srpska epika, oplemenjena hrišćanskim idealima (u koje su se probile mnoge ideje starogrčkih filozofa) predstavljala korak napred u odnosu na grčku, može se videti već iz poređenja dva najveća junaka jedne i druge epike. Ahil, posle pobede nad Hektorom, vuče njegovo telo sa dvokolicama iživljavajući se nad neprijateljem i pored toga što je Hektor pokazao izuzetnu hrabrost izlazeći na megdan skoro nepobedivom božanskom sinu, opremljenom najboljim oružjem. Suprotno Ahilovom postupku, najveći junak srpske epike, često prikazan kao preterano surov čovek sklon opijanju, posle najvećeg dvoboja u životu, pobedivši strašnog neprijatelja, i videvši koliki je junak bio zavapi:

„Jaoh mene od boga miloga,

đe pogubih od sebe boljega!“[2]

Eto, to je pokazatelj visova do kojih se popeo nepismeni srpski pesnik, i u odnosu na koje Ahil deluje kao razmaženi besprizorni deran. No, vratimo se na našu temu. Šta kaže pesnik o pravu na pobunu?

U srpskom epskom pesništvu nalaze se mnoge moralne norme slične univerzalnim vrednostima koje srećemo i kod drugih naroda. Ipak, postoji nešto karakteristično za pesme posle kosovskog ciklusa. Ove pesme podstiču na pobunu protiv pozitivnog prava Osmanlijskog carstva. Ne samo da je Kraljević Marko pozitivno afirmisan upravo u ovakvim delatnostima (Marko Kraljević ukida svadbarinu) već je čitav skup pesama posvećen hajducima, borcima protiv poretka koji ništi prirodna čovekova prava (sloboda, dostojanstvo, jednakost...).

Jedan od poslednjih majstora žanra, čije će ime ostati upamćeno za istoriju, u svom najvećem ostvarenju Početak bune protiv dahija, pobunu protiv nehumanog poretka predstavlja kao dužnost, na koje čak i sveci pozivaju.[3]

Ono što je posebno zanimljivo za našu temu je opis ognjenih čauša iz pesme Uroš i Mrnjavčevići, koja prethodi periodu gubitka državnog suvereniteta. U ovoj pesmi koja daje jedini pravilan pristup vođenju unutardržavne politike, odnosno afirmiše načelo pravde iznad partijskih (u ono vreme velikaških) interesa, prikazuju se partijski apartčici u i danas aktuelnom svetlu. Velikaši i car Uroš šalju glasnike (čauše) protopop Nedeljku, starcu bez prave moći, koji treba da presudi na kome je carstvo. Pred nemoćnim starčićem, bez poštovanja za svetinje, ovi partijski poslušnici ispoljavaju silu. Kada ih starčić upućuje na moćnog Kraljevića Marka, koji je bio pisar cara Dušana (ova pesma je spoj genijalnosti i prostodušne naivnosti) pa je zato upućen u materiju, oni pred Marka izlaze glumeći smernost. Voleo bih, dragi čitaoci, da na njih pomislite kada budete gledali video klip, jer je upravo u ovoj pesmi prikazana psihologija siledžije. Silan pred slabima, predusetljiv i pokoran pred moćnima.

Možda je ovo pravo mesto da zaključimo da je u tradiciji našeg pristupa etičkim i političkim problemima, afirmacija prava na pobunu i upozorenje da je korumpirana, parcijalnim interesima vođena politička elita recept za propast države i gubitak nacionalnog suvereniteta. Državu koja počiva na nepravdi nema ko da brani.

Sa nastupom modernosti srpska epika gubi na popularnosti. Ipak, ako uporedimo norme narodne epike sa stavovima nekih predstavnika savremene „elite“, lako zaključujemo da smo se u civilizacijskom smislu našli na putu degeneracije i propadanja. Tako u Utisku nedelje[4] (4. 12. 2011) Boško Jakšić, doajen domaćeg (svakako ne možemo reći srpskog) novinarstva, deli lekcije predstavnicima Srba sa KiM objašnjavajući im da su preambule ustava obična apstrakcija koja nema nikakvu vrednost, i koja se lako može promeniti. Da, svakako, ustav se može menjati, ali i nagore, odustajući od odbrane „apstraktnih“ principa, postajući pisano opravdanje za primenu gole sile. Verovatno nije svestan da na taj način sam sebi kopa jamu i opravdava potencijalno ukidanje zaštite prirodnih prava i humanih principa, koje taj isti ustav garantuje. Mada, ko zna? Možda misli da je isuviše blizak moćnicima da bi imao razloga da se boji?

Argument empatije

Verovatno je empatija jedno od glavnih svojstava viših tipova inteligencije. Sasvim je sigurno da neke životinje pokazuju ovu osobinu, ali ponekad možemo da se zapitamo da li je neki ljudi poseduju. Empatija nam omogućava da se osećajem i razumom približimo životnoj situaciji u kojoj se pobunjenik, koga branim, makar na planu filozofije, našao. Iz kratkog snimka, čiju ću vam adresu uskoro obznaniti, možemo da zaključimo da se bori za golu egzistenciju. Vidi se to već po njegovom izgledu, skromnoj odeći, asortimanu koji prodaje, automobilu starom 20 godina s kojim dovozi svoju robu i ko zna uz kakve muke ga održava. Verovatno ima malu penzijicu koja mu je dovoljna tek da plati komunalije, a za nešto više mora da zaradi. Ko zna, možda hoće da rastereti decu koja su u strahu od gubitka posla, možda pokušava da zaradi nešto da obraduje unuke? Ništa od ovoga ne znamo zasigurno, ali znamo socijalno-ekonomski kontekst društva u kome živimo i sigurno ga je muka naterala da izađe na trotoar da proba da zaradi neku crkavicu. U trenutku u kome počinje snimak vidimo da se već osetio uvređenim ponašanjem komunalne policije koja ga tera sa mesta na kome prodaje. Negodujući uklanja svoju robu, ali policajci se prema ovom starčiću ponašaju drsko i osiono. Jedan policajac je bez razloga gurnuo starčića, a zatim mu je tražio ličnu kartu.

Starac je hteo da se ukloni sa svog improvizovanog prodajnog mesta, ali kada ga je policajac gurnuo, nešto je puklo u ovom čoveku. Možda je pomislio kako ni tu bedu ne može da zaradi da ne bi kvario pogled gospodi dok se šetaju, ili je možda konkurencija trgovinskim lancima koji, pretpostavljam po ponašanju ovih policajaca, izmiruju sve obaveze državi. Ko zna šta se sve dešavalo u duši ovog jadnog čoveka, imajući na umu sve one umešane u milionski vredne afere, koje vlast štiti, kako je izjavio pomoćnih ministra.[5] Da li je u tom trenutku ovaj starčić pomišljao na sve one koji su izgubili posao u firmama koje su prodate ljudima punih novca, posle perioda devedesetih kada je većina osiromašila?

Možda su sin ili ćerka ovog čoveka izgubili posao u nekoj od tih firmi? Možda nisu izgubili posao, ali im se duguju plate, jer država nije izmirila svoje obaveze? Država koja će ove godine imati veći budžet za policiju nego za vojsku. Zanima me, da li je ovom policajcu kasnila plata? Da li je dobio posao preko konkursa ili kao član partije? A najviše me zanima da li bi tako smeo da gurne nekog moćnog prekršitelja zakona?

Verovatno se štošta od ovog nabrojanog motalo u nesvesnom ovog jadnog čoveka. Onda više nije mogao da izdrži. I siromaštvo, i besperspektivnost - pa hajde - ali da njega gurnu što hoće da preživi, a moćni lopovi su u vlasti i niko im ništa ne može?

Prepuklo je srce ovog čoveka, umesto da izvadi ličnu kartu i da dopusti još ponižavanja i kaznu koju možda ne može da plati izvukao je nožić i plačnim glasom im zapretio da ga ostave. Sirotan sateran u ćošak, dobio je batine pendrekom dok su ga savlađivali.

A onda su mu učinili još jednu nepravdu. Pomenuli su ga tog dana u vestima samo kao napadača.[6] Uz to su prikazali krvavi nož, jer je posekao po ruci policajca. Predstavili su ga kao ludaka. Policajac je ispao hrabar, a sindikat skupštine grada Niša je osudio incident.

Da li je imao pravo?

Moje je mišljenje da se iz izložene filozofske argumentacije, tradicionalnih moralnih vrednosti našeg naroda i ljudske empatije koja nam dočarava egzistencijalnu patnju drugih bića može lako zaključiti da je ovaj nejaki starčić, sateran u egzistencijalni ćošak, imao pravo na pobunu. Društveni ugovor je prekršten, prirodna prava su ugrožena, teško siromaštvo nam svima kuca na vrata i to siromaštvo bi još istrpeli, ali ugrožavanje našeg dostojanstva i osećaja pravde ne možemo da otrpimo. Teška vremena dolaze, možda ćemo svi biti saterani u ćošak, i mislim da ćemo imati pravo na pobunu. Ovo je link[7] pa vi presudite uzimajući u obzir sve što sam izneo a pre svega vaš lični razum i osećaj za pravdu.