U kakvu se to Evropsku uniju Srbija zaputila

Posle neviđenog "kilavljenja" određen je i dan za otpočinjanje pregovora o pristupanju Srbije mrzovoljnoj i skoro bankrotiranoj Evropskoj uniji. Onima koji znaju da čitaju diplomatske signale, mrcvarenje u određivanju tog datuma je bilo jasno. Stvarna, a ne izrečena poruka je da EU ne zanima Srbija, čak ni ona snishodljiva. Zemlje EU ne mogu da se slože već godinama gotovo ni oko čega: monetarna i fiskalna politika, bankarske institucije, energetska politika, gas iz škriljaca, zapošljavanje, odnosi sa Rusijom, pitanje Kosova i Metohije, patentno pravo, genetski modifikovana hrana, napad na Libiju, pomoć pobunjenicima u Siriji, proširenje EU... pa se stvari godinama improviziju i rešavaju na parče.

Stvara se utisak u Srbiji da pregovori kreću sa EU i da posle "pregovora" sledi pristupanje. Biće tu nastavak diktata, a malo pregovora. Činjenica koja se vešto sakriva od građana Srbije je da se "pregovara" o 35 poglavlja i da svaka zemlja članica EU sa svoje strane ponaosob može da mrcvari Srbiju ne samo za početak, već i za zaključenje svakog poglavlja. Matematika je surova: 35 poglavlja x 28 zemalja članica x 2 (otpočinjanje i zaključenje pregovora) = 1960. Toliko puta mogu da se blokiraju pregovori sa Srbijom na neodređeno vreme. Ako se tome doda da svaka zemlja EU mora da ratifikuje sporazum o pristupanju Srbije EU, neke i na nacionalnom referendumu, kraja tom putu nema.

U kakvu se to EU zaputila Srbija? Od organizacije koja je služila za ugled, EU se preobrazila u grupu u kojoj niko nije srećan i zadovoljan izuzev male vrhuške, tj. nomenklature u Briselu. Britanija je zemlja koja je na dobrom putu da napusti EU pa dražesno izgledaju objašnjenja Srbiji koja stižu od lejdi Ketrin Ešton (Britanka) i ambasadora EU Majkla Davenporta (dojučerašnjeg ambasadora Britanije u Srbiji) o privlačnosti EU. Da li su oni u stanju da ubede svoju matičnu zemlju da ostane u članstvu EU? Ako Britanija istupi iz EU, to može da podstakne skandinavske zemlje da je slede. Setimo se da je nedavno zapadni i demokratski Island okrenuo leđa pregovorima o pristupanju EU, dok je istočna Ukrajina našla primamljiviji aranžman sa Rusijom. 

Obećanje koje je dato građanima zemalja koje su pristupile evrozoni kao kruni uspeha EU bilo je da će zajednički novac biti čvrst kao nemačka marka, da će postojati disciplina u javnoj potrošnji, da će to ubrzati rast privrede i povećati blagostanje stanovništva, da će se produbiti integracija izmeću zemalja EU i da će one da sarađuju bolje i da sve to neće ići preko pleća nemačkih poreskih obveznika. I šta se ostvarilo od svega toga? Umesto da spaja zemlje, zajednički novac ih razdvaja na sever i uzavreli jug EU. Polovina mladih u Grčkoj i Španiji je bez posla i bez izgleda da ga nađe. Te zemlje su na ivici društvene provalije, a približava im se Italija, a za njom i Francuska. U poređenju sa obećanjima, evrozona je prouzrokovala ekonomsku katastrofu. Izlaz je ili u raspadu evrozone ili u još većoj federalizaciji EU (za to nema apetita) ili u bauljanju kroz postojeću maglu koja povećava cenu raspada u budućnosti.

Srbija od ovakve EU može da očekuje samo pritisak i ucene: još formalnije priznavanje nezavisnosti Kosova, pa prekrajanje ostatka Srbije, zatomljenje Republike Srpske i zaborav na trgovinu ljudskim organima. Šta se dobija zauzvrat od EU? Ako je suditi po iskustvima susednih zemalja, to je još veća nezaposlenost, povećanje uvoza i vrtoglavo zaduženje u inostranstvu i pored izvesne pomoći iz budžeta EU. Bezglavo srljanje u ovakvu EU je kao želja za pristupanjem SFRJ 1988. godine. Najveći dobitnici od takvog srljanja su zvaničnici EU koji mogu da se busaju u prsa i kažu da ima i takvih zemalja koje žele da pristupe i ovakvoj EU. Pristupanje takvoj EU je ulazak u kabinu trećeg razreda na Titaniku. Možda će poneko dobiti i neko inostrano odličje za rasprodaju Srbije, ali glavna nagrada je sud istorije i pesma "Gora ječi". I na kraju ispada da smo se bespotrebno izlagali neželjenom trošku i gužvama i da smo džabe menjali onako lepe tablice na vozilima.