Tursko Kosovo - srpski Istanbul?!

Mnogi ne znaju da je čovek koga je vlast u Srbiji primila odmah posle izbora 2010, a koji je u Prizrenu nedavno izjavio da je "Turska Kosovo, a Kosovo Turska", pripadnik "Muslimanske braće", osnovane i oduvek svesrdno instrumentalizovane i pomagane od strane engleskih političkih tajno-javnih službi. Redžep Tajip Erdogan, turski premijer od 2003. godine, bivši gradonačelnik Konstantinopolja ili Carigrada (grad za koga se opet engleska spoljna politika pobrinula da ostane Istanbul), između 1994. i 1998. godine dozvolio je u ovoj prestonici otvaranje tzv. "ambasade Sandžaka" čiji je neformalni ambasador bio Sulejman Ugljanin. Proslavio se i time što je tražio da u turskim avio kompanijama stjuardese lice i telo ponovo pokrivaju maramama, zbog čega je izazvao ogromna nezadovoljstva i štrajkove u sopstvenoj zemlji.

Ali, naravno, upravo islamske zemlje koje su bile protiv fundamentalista, na meti su ovakve nostalgične vizije sveta. Nikada anglosaksonski utilitarizam nije podržavao neagresivni ili "filosofski" islam, nego samo onaj isukanih mačeva. Zato je isti taj Erdogan izdao i napustio pukovnika Gadafija, dok danas diže glas protiv ruskog geopolitičkog saveznika - Sirije, podržava turski deo Kiparskog ostrva, ugnjetava Jermene i Kurde, a na Kosovu, kod Prizrena i Dragaša, zajedno sa Nemačkom, učestvuje u Nato trupama.

Kao veliki borac za panturkizam, tj. "neootomanizam", Erdogan je upamćen po svojoj izjavi datoj 1997. godine: "DŽamije su naše kasarne, minareti naši mačevi i bajoneti, kupole su naši šlemovi, a vernici su-naši vojnici". Ovo, naravno, nije ništa novo u odnosu na drevni poziv islamske "eklezije militans", ali je izgovoreno u velikom nadahnuću dvadest i prvog, "demokratskog" i tolerantnog, evropskog veka.

U istom takvom zanosu, Erdoganov turski politički sabrat Sulejman Demirel imperijalno je izjavio da se "turski svet prostire od jadranskog mora do velikog Kineskog zida".

U tom horskom raspevanom "panturkizmu" na Balkanu, bolje reći u "panturkizmu" koji se budi u samoj Srbiji (a počeo je naivnim televizijskim serijama romantizovanog otomanskog perioda u kojima se srpske glave nabijene na kolje pri osvajanju Beograda nigde nisu videle), današnje vlasti bodre narod da glasa na kosovskim izborima, nesvesne da je to upravo vizija Erdogana, tj. vizija "kosovskih izbora" u okviru "turskih izbora". Koliko nam je poznato, niko se od kosovskih političara nije pobunio zbog ove Erdoganove izjave da je "Turska Kosovo, a Kosovo Turska", a možda su neki od novonastalih "Kosovara" na ovu izjavu bili i ponosni.

Srpski narod je pored jermenskog naroda, najveći mučenik u istorijskim stradanjima u osvajačkim turskim pohodima (dovoljno je samo videti "Ćele kulu " pa da to svima u svetu postane jasno), o kome je pisao još Viktor Igo u svom upozorenju "Ubijaju jedan narod". Naši prijatelji u Jerevanu i u Nagorno Karabahu (jermenski: Arcah) na svojoj jedinoj slavi Sveti Đorđe, uvek bi u zdravici pomenuli i srpske žrtve. Danas će taj srpski narod, doduše bez nabijanja na kolac, ali na jedan mnogo perfidniji način, biti nateran da se vrati pod tu tursku "jurisdikciju", koju opet, po ko zna koji put u istoriji, podržava, licemerna i obezglavljena Evropa. Ni nekadašnja zvona crkve "Notr Dam" više ne zvone za masakriranim i nestalim Srbima sa Kosova i Metohije. Nezavisno (a možda i Erdoganovo tursko) Kosovo podržava današnja Francuska koja nije u stanju da reši probleme sa nabujalim i povampirenim islamistima čak ni u severnom kvartu Pariza, ili u jednom jedinom gradu - Marseju. Samo u periodu od trideset letnjih dana ove godine (2013.leta gospodnjeg) grad Marsej bio je poprište oko osamnaest "incidenata" (koji su rezultirali smrtima ljudi). Ta i takva Francuska, i ostali savez "Briselije" (kako pravi i autentični Evropljani danas zovu diktatorski pro-američki i tehnokratski Brisel koji ugnjetava evropske narode) priznala je "nezavisnost" Albanaca u Srbiji, stvorenu novcem od prodaje droge i izvađenih ljudskih organa, a sada, evo, i - Erdoganovo panturkističko Kosovo.

Zar ovo sve nije najbolji dokaz da današnja okupacija Kosova i Metohije ne predstavlja samo demokratsku i "demografsku" priču (koja kaže: "šta se može , Albanci su, prosto, demografski jači od Srba"), nego da je ona pravi i večno prisutni istorijski "revanš" u cilju balkanskog vremeplova i povratka Kosova u prošle vekove?

Čudno je da vlast u Srbiji nije povezala Erdoganovu izjavu (za koju ispravno uviđa da je direktan napad na Srbiju) sa datumom "3. novembar", te da ona i dalje bodri Srbe sa Kosova da učestvuju u izborima države koju sama nije priznala. Bolje reći, da učestvuju u izborima kojima će izašli birači u daljoj perspektivi potvrditi upravo Erdoganove reči. Nisu li i sami albanski analitičari nedavno objasnili da će tzv. "Zajednica srpskih opština na Kosovu", ukoliko Srbi budu glasali, posle 3. novembra, biti samo jedna nevladina organizacija više, kakvih već ima na demokratskom i "nezavisnom Kosovu" ? Neće srpski narod posle toga imati ni "lepu Oliveru" da je uda za nekog visokog kosovsko-turskog Bajazita.

Da li upravo ovakvo stanje kapitulacije mora da bude "ksmet" (na turskom: sudbina) srpskog naroda na Kosmetu, koji je često (o)pominjao Ivo Andrić? Jer, ako je Turska Kosovo, kako to Erdogan kaže, onda je Istanbul - Konstantinopolj, tj. Carigrad, a veliki deo Turske je - Srbija !

Zato najhrabriji deo srpstva (najhrabriji zato jer je imao i najtežu istoriju, a i danas se bori za opstanak pod pretnjom gušenja u federaciji) koji čini Republika Srpska, treba u ovom trenutku da pruži svu moguću pomoć svojoj srpskoj braći na Kosovu i Metohiji (i u Srbiji u celini) da se odbrani od novog otomanskog osvajanja u elegantnim globalističkim rukavicama. Jedna od te dve lukave rukavice sašivena je u Evro-Americi, a druga u Turskoj. Ukidanje Republike Srpske od koga atlantistički svet nije odustao, a koje će se i dogoditi ukoliko Radovan Karadžić u Hagu bude definitivno osuđen, treba povezati sa događajima na Kosovu, jer su sve to delovi jednog istog geopolitičkog projekta opravdavanja bivšeg rata na Balkanu. Najzad, upravo ono što je dozvolila Albancima na Kosovu, to tzv. "internacionalna zajednica" (koju čini uglavnom angloamerička sila) ne dozvoljava Srbima u Bosni i Hercegovini.

Istorijsko prisustvo Srba u Bosni i istorijsko prisustvo Srba na Kosovu činjenice su koje Srbi moraju da brane bez izuzetka, jer je etničko čišćenje srpskog naroda iz ovih krajeva vršeno na sličan način. I psihološka propaganda u svetu protiv Srba bila je ista. I laži upakovane u velikim centrima moći bile su iste. I "Markale" i "Račak" dokaz su da je "metodologija" optuživanja srpskog naroda imala isti ili sličan oblik.

Na kraju, zar nije Republika Srpska ta koja svojim postojanjem danas sprečava da "unitarna Bosna i Hercegovina" prizna nezavisno Kosovo, odnosno otimanje srpske matične teritorije? Republika Srpska brani danas maticu Srbiju van Srbije, ali Srbi iz Republike Srpske nikada neće biti "rasejanje", budući da za srpski narod granica između Srbije i Republike Srpske, kao ni granica između Srbije i Kosova, ne sme da postoji.

Republika Srpska je jedina zemlja u balkanskom regionu koja putnike dočekuje velikim platnom : "Dobrodošli u zemlju ćirilice". A Kosovo je jedini deo u balkanskom regionu u kome ljudi kojima su vadili organe i kidnapovali majke i očeve, još uvek, arhetipski, brane svoje drvene i kamene barikade. Dok je to tako, dotle preživeli narod u nekadašnjim turskim porobljenim teritorijama, neće biti osuđen na ponovni "tamni vilajet".

Zato su i Srpska i srpsko Kosovo danas - prve linije odbrane.