Tri primera "evropske Srbije"

Nama bez Evrope, to jest Evropske unije nema života. Privredna saradnja Srbije sa zemljama EU je i u praksi dokazana kao nezamenljiva i neizbežna. Preko 50% trgovinske razmene Srbije se obavlja sa zemljama EU. Skoro 20% trgovinske razmene Srbije se obavi sa CEFTA zemljama, a koje su sve takođe na putu učlanjenja u EU. Sve ostale zemlje sveta zajedno učestvuju u ukupnoj trgovinskoj razmeni Srbije tek sa 30%, a među kojima su pojedinačno i naša dva stuba spoljne politike - Rusija i Kina. Pojedinačno, Italija ima veću trgovinsku razmenu sa Srbijom nego Rusija. Srbija svoju ukupnu trgovinsku razmenu sa zemljama EU, to jest svoj uvoz iz EU, pokriva svojim izvozom u zemlje EU oko 60%. Više izvozimo u neke zemlje EU, kao što su Nemačka ili Italija, nego u Kinu, Rusiju i SAD zajedno.

Koliko puta ste ovo čuli? Koliko puta su ove argumente, logoreični eurofiličari, nabili na nos svakom slobodnomislećem čoveku u Srbiji? Eurofiličari su već odavno izgubljene duše, do čijeg izlečenja više ne može doći, čak ni kada presađivanje mozga bude tehnički moguće izvesti. Oni su svojevrsni jezuiti i franjevci slobodnog tržišta, oni su ekstremistička verska frakcija poput Opusa dei, koja ponavlja svoje mantre, ne uključujući mozak ni za sekund. Podrazumeva se da ni vi, budući eurofiličari, nemate potrebe za uključivanjem mozga ni za sekund. I da niko nikada više u Srbiji neće ni imati potrebe za mozgom. Šta će vam mozak, ako već imate hipermarket u kome se snabdevate? Šta će vam mozak, ako imate sredstva javnog informisanja, štampanih i elektronskih, koji su u vlasništvu istih ljudi koji plaćaju eurofiličare, da se preznajaju u evropskoj ekstazi!? Eurofilija, kao i malarija, eksplozivno izbija, zahvatajući čitave populacije stanovništva, koje i pored povremenih i prividnih poboljšanja, polako, i sve jače lomi obolelog, dok ga na kraju sasvim ne slomi. Samo smrt je izvesna, i uz nju Evropska unija! Ostalo je sve pod znakom pitanja! Uključujući i sam znak pitanja!

Ali, mene je pregazilo vreme, ja sam zastareo model ljudi, jer ja lično ne mogu da funkcionišem bez uključivanja mozga. Ja u stvari nikada i ne isključujem mozak, sem onda kada razgovaram sa eurofiličarima! E jedino tada mogu da bez ikakve opasnosti po život sopstveni isključim mozak u potpunosti.

Dakle, da krenemo, u prostu lekciju!

Primer 1. Uzmimo proizvođača automobila, stranog i privatnog, „Fijata“u Srbiji! U tu privatnu italijansku firmu, naša država je uložila stotine miliona evra, a koliko tačno, nikada se neće saznati, jer je to predmet još uvek tajnog ugovora, koji niko ne sme da objavi, jer ugovor štiti privatne interese italijanskog privatnog vlasnika. Interes Srbije i srpske javnosti je da ugovor bude javan! Naravno, između interesa siromašnih naslednika Anjelija, i siromašnih stanovnika Srbije, zna se čija je starija u Srbiji. A država naša zna da veliča važnost trasnparentnosti i javnosti u svome radu, a sve radi suzbijanja korupcije!

Ta ista država koja bez tendera i javnosti dogovori i proda nacionalnog avioprevoznika, traži u isto vreme da svaka opština javno kupuje spajalice i municiju za heftalice da ne bi došlo do zloupotrebe i korupcije! Ta ista država Srbija dogovara direktno, bez ikakvog javnog nadmetanja, sa arapskim partnerima, lokaciju „Beograda na vodi“, gde će se graditi stotine hiljada, to jest milioni kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora, a da niko ne zna, zašto baš sa njima, dok ta ista država traži da se javim nabavkama, u otvorenom postupuku bira čak i snabdevač toalet papira ili sapuna za neki zdravstveni centar ili opštinu ili dečje odmaralište!

Ta ista država traži od „Pošta Srbija“ ili od „Telekoma“, ili od nekog dečijeg vrtića, sve državnih ili javnih preduzeća, da objasni zašto kupuje ve-ce sanitar i tečni sapun od tog i tog dobavljača i kako ga je izabrao, ali to ne traži od onog koji bira izvođača radova od nekoliko milijardi evra! Jer on je on, samoproklamovani bog poštenja i njemu se, kao i Titu nekada, mora verovati, u njegovo se poštenje sumnjati ne sme i ne može! A ja pitam gde to, draga moja gospodo, piše? U kom to zakonu ili ustavu piše da je on Bog poštenja, i da on može da radi kako god želi ili poželi? Kada je i ko doneo tu odluku? Taj isti proda hotel na Kopaoniku svom omiljenom šeiku milion evra jeftinije, nego što ga je sama država pre samo par nedelja kupila! Objašnjenje- pa da bi više odobrovoljili i obradovali našeg voljenog investitora velikog! Na kojoj javnoj nabavci i u trasnparentnom postupku je država izabrala tog investitora kao svog „omiljenog i glavnog investitora“?! Ko je to odlučio i kada i u kom postupku?!

Ali da se vratimo na „Fijat“. Da bi „privukla stranu investiciju“ zvanu „Fijat“, naša država oslobodi tog stranca privatnika, plaćanja naknada na građevinsko zemljište i svih naknada lokalnoj samoupravi, to jest gradu Kragujevcu! U isto vreme mu skinu i sve ekološke takse, a po potrebi mu se umanji i cena struje i svih ostalih komunalnih usluga (voda, kanalizacija), taksi lokalne samouprave itd! Zatim tom stranom privatniku naprave svu traženu i njemu vitalno potrebnu infrastrukturu (putevi, autoputevi, pruge) kako bi mu to omogućilo lakši rad i uštede! Znači država, to jest mi, ulažemo i u to, a sve zarad interesa našeg „partnera“ stranog privatnika! Zatim mu omoguće da uvozi sav potrebni materijal iz inostranstva, to jest delove za svoje automobile, bez ikakvog poreza i carina. Ujedno mu se iz budžeta (naše pare!), daju naknade za svako otvoreno radno mesto, u proseku oko 10.000 evra po radniku! Potom on izvozi svoje automobile, opet naravno bez plaćanja poreza i ikakvih taksi, jer i ne idu na domaće tržište. Uz to mu država pomaže nastup na domaćem tržištu, u kaciji „staro za novo“, dajući opet novac iz budžeta. I sada ja vas pitam kakve koristi ima država od ovog privatnika i njegove (ili naše!) investicije, sem što je zaposlio par hiljada radnika, pri čemu smo mi dali iz budžeta po svakom zapošljenom radniku toliko novca da ima da im isplaćuje plate pet narednih godina!? A vrednost izvezenih automobila se meri stotinama miliona, pa i milijardama evra godišnje!

I onda se pojavi ta stavka od milijardu evra izvoza iz Srbije u zemlje EU, iako mi od te cifre, realno, kao država Srbija, nemamo baš nikakve dodatne koristi, sem što par hiljada ljudi radi i prima nekakve mizerne plate! Sve smo platili krvavo! I onda nam kažu da bez ovakvih stranih investicija nama nema života kao državi! Kakva laž i opsena! Na papiru se izvoze milijarde, a u praksi mi ih samo gledamo i beležimo, a od njih nemamo ništa. Kad privatniku iz „Fijata“ bude interes i ćeif, zatvoriće fabriku i otići, isto kao i američki gazda „Sartida“.

Primer 2: Seljak iz Srbije, koji je iz sopstvenih prihoda i štednje proširio zasade voća, na primer jabuka, na čitavih 20 hektara. Uz to je i investirao sa mesnom zajednicom po pola i napravio dobar asfaltni put do tog zasada. Kupio je sadnice od domaćeg kalemara ili državnog instituta za voćarstvo u Čačku. Zapošljava sve svoje ukućane i plus plaća berače jabuka za pomoć u sezoni branja. Izgradio je i sopstvenu hladnjaču radi čuvanja tog i komšijskog voća. Plaća struju po punoj ceni. Još i redovno. Plaća domaću prevozničku kompaniju da mu vozi jabuke za Rusiju! Rusija plaća devizama tu njegovu robu, odmah u dvorištu njegovom. On taj novac ulaže u daje širenje poseda i zemljišta. Kroz tu izvezenu jabuku, on je plasirao svoj rad, svoju zemlju, svoju vodu, svoje đubre organsko ili veštačko, svoju sadnicu, svog prevoznika, svoje hemijske i mikrobiološke analize koje je uradio da bi dobio sertifikat izvozni za Rusiju. Koliko direktne i indirektne koristi od tog izvoza ima i sam proizvođač i još koliko ljudi oko njega, to jest cela Srbija!? A ništa nije tražio niti dobio od njegove Srbije za to.

Država ne pravi ekskluzivne ugovore sa njima o zajedničkom ulaganju, kao sa potomcima Anjelija na primer. Osim toga, princip slobodnog tržišta kaže da država ne sme i ne treba da se meša u poslovanje kompanija. Ali to samo važi za domaće kompanije, a kada se radi o stranim privatnicima, držćava mora da uradi sve, da im da sve, i na kraju obavezno da skine i sosptvene gaće da bi zadovoljila stranog investitora. Doduše, najčešće su te gaće za skidanje naše, a članovi vlade Srbije nam ih samo odvežu i skinu. Za naše dobro, naravno.

Uporedite sada ovog našeg „seljačinu sa jabukama“ i posao sa „Fijatom“! Više vredi Srbiji 10 miliona evra zarađenih na ovaj način od jabuka nego milijarda evra od automobila! A cifre iz izvozne statistike Srbije govore drugačije, potpuno suprotno! I još se kaže kako taj izvoz voća i hrane iz Srbije i nije nešto! A pogledajte samo istoriju privrednih aktivnosti Srbije krajem 19. veka - Srbija je i do 15% od svog ukupnog izvoza zarađivala na suvim šljivama i pekmezu, koji je prodavan širom Evrope! Obožavaoci Evrope i naši političari ne žele da razmišljaju i govore drugačije, sem da nam bez Evrope nema života. Mada možda njima i nema tako slatkog života bez evropskih laži, ali bi nama život bez ovakve Evrope i te kako bio sladak!

Primer 3: „Sartid“! Strana investicija da se smrzneš i naježiš! Neću ulaziti u detalje privatizacije, to je već napisana i poznata priča. Ali jedan aspekt nije. Američka kompanija, navrat-nanos (u vreme vanrednog stanja, uvedenog odmah nakon ubistva premijera Srbije), kupuje „Satrid“ odmah na početku procesa privatizacije! I to tako što država preuzima dug od preko milijardu i po dolara ili evra (svejedno čega, nisam siguran).

Nakon samo nekoliko godina, na sva usta, tadašnji predsednik objašnjava kako je „Sartid“ najbolji primer uspešne strane investicije, koja zapošljava 5000 radnika, a kako kompanija izvozi milijarde evra svojih proizvoda svake godine. To je, kaže, primer uspešne privatizacije! Aha! Hoće to tako! A u pozadini su u stvari sledeće činjenice. Železara plaćena ispod svake tržišne cene, čak niže nekoliko desetina puta od realne procenjene. Kompanija odmah oslobođena plaćanja svih ekoloških taksi, snižavanjem istih za čak nekoliko desetina puta. Šta nas briga za našu životnu sredinu kad tu ionako neće nikada živeti neki bogati stranci, već naša srpska sirotinja!

Kompanija je odmah krenula da proda samo nekoliko objekata u vlasništvu svom i odmah izvadi celu investiciju (na primer stadion fudbalski u Smederevu). Kompanija je dobila povlašćenu cenu domaće struje (koju troši u enormnim količinama), i koja je išla nekoliko puta niže od cene koju plaćaju ostale domaće kompanije, pa čak niže nego što je plaćaju i fizička lica u Srbiji! Uz to, kompanija nije ni to što je trebalo da plaća državi, nego je nagomilala sve te dugove, proglasila da nema interesa finansijskih i tržišnih više za investicije ovde, vratila železaru državi i otišla! I ostavila radnike državi Srbiji, sa kompletnim dugovanjima, čak i za plate.

Ali, nisam to hteo da kažem o „Sartidu“, jer to je lepši deo priče po meni! Pa zašto su ljudi iz američke kompanije uopšte dolazili u Srbiju? Pa zato da na licu mesta, lično, prebroje i pretope sve naše tenkove koji su proglašeni viškom, svi naši topovi, sve naše puške, avioni, vozila, oklopna vozila, minobacači, rezervni delovi, ratne zalihe! Uz to, zna se, da je čelik i staro gvožđe tog kvaliteta, vrhunska sirovina za dobijanje novog vrhunskog čelika. Sve dok je takvih sirovina bilo, američki „Sartid“ je radio odlično, i sve to izvozio po profitabilnim cenama. Kada su iscrpljene takve „sirovine“ (tenkovi, topovi, i slično), i kada više mi kao država ne možemo, jer nemamo od čega, da napravimo, svoju novu „namensku industriju“, Amerikanci odmah odoše. Tako je prosto zar ne? Ostali su nam ogromni minusi „Sartida“, kao sećanje na pljačku neviđenih razmera! Američku pljačku. Američki oficiri nam još sede u vojsci i sravnjavaju spiskove uništenog oruđa, širom otvorenih ušiju, ne bi li još negde našli tenkova i topova, zbog kojih će nekome iz vlasti, najčešće onim najmoćnijim, izvukli uši. Ako nađu, ne brinite se, platićemo mi opet sve. Opet, ko i uvek!

Kad izdaš partiju koja te stvorila, kad izdaš ideologiju, kad izdaš poginule, kad izdaš one koje si poslao da ginu za ideje u koje si verovao, kad izdaš kuma i njegovu decu, kad izdaš kumstvo i porodicu, zašto ne bi izdao mene, vas, Srbiju! Ko sme da garantuje da ovaj isti čovek neće za nekoliko godina da promeni opet sve što govori, i kaže kako je mnogo grešio, kao što nam sada, ovih dana, priča da je prethodnih 15 godina baš puno izgrešio!