Tamo daleko – šta je nama Krf?

Leta 2013. godine imao sam to retko zadovoljstvo da posetim jonsko ostvo Krf, čiji je svaki pedalj neraskidivo vezan za srpsku istoriju. Dugo sam želeo da ga obiđem i osećao sam radosno iščekivanje, izmešano sa velikom zebnjom zbog mesta koja sam nameravao da pohodim.

Preko turističke agencije ugovorio sam dnevni izlet u grad Krf, u toku kojeg je predviđena poseta „Srpskoj kući“ i kasnije odlazak na Vido, zloglasno „ostrvo smrti“ na kojem su ispisivane najbolnije stranice naše istorije. Na taj izlet sam gledao kao na hodočašće. Iako je vreme bilo veoma toplo, odlučio sam da na Vido mogu otići samo u dugim tamnim pantalonama, smatrajući da ću tom malom „žrtvom“ jedino dostojno moći da obiđem mesto stradanja nebrojenih korifeja srpskog duha. Pri polasku grupe sam uvideo da su mnogi ignorisali poziv vodiča da se pristojno obuku, pa je tu bilo muškaraca odevenih skoro kao za plažu,  a o mlađim momcima i devojkama da i ne govorim. Bio sam pomalo ljut na sebe što nisam očekivao takav „opušten“ odnos ljudi prema mestu na koje smo se uputili, ipak smatram sebe realnim čovekom, svesnim sve dubine naše nacionalne apatije, ali činilo se da idealista u meni nije spreman da se pomiri sa tim.

Prvo odredište bila je „Srpska kuća“ u kojoj je smešten muzej posvećen boravku Srba na Krfu 1916-1918 godine i konzulat Republike Srbije. Tek što sam suzbio svoj prezir za sve koji se nisu prikladno odenuli, shvatio sam da razlozi za moju frustraciju tek predstoje. Prva neverovatna informacija koju sam saznao je da „Srpska kuća“ radi isključivo od 7 do 14 časova! Što ne bi bilo toliko štetno da ne postoji ogroman broj organizovanih grupa koje žele da je posete. Radno vreme, u duhu „rajskih“ socijalističkih vremena, tako danas uzrokuje da se svaka grupa zadržava u muzeju tek toliko da „okine“ par fotografija i sasluša veoma kratku priču o dešavanjima na Krfu tih sudobnosnih godina. Stoga sam se vratio sutra ranije i sam ostao 3 sata da detaljno pogledam izložbu.

Unutra nas je dočekao ljubazan kustos, u čiju stručnost nemam razloga da sumnjam, ali njemu ili njegovim pretpostavljenima moram zameriti stisku sa vremenom koje uzrokuje pomenuti kratki interval rada muzeja, a što ima za posledicu da sam duže i iscrpnije slušao na Fruškoj gori o proizvodnji meda, nego o srpskoj golgoti Albanije i oporavku na Krfu, što je poražavajuća činjenica. Ništa što je rečeno u tih manje od deset minuta ne prevazilazi osnovna znanja koja stičemo u školi ili ličnom radoznalošću. Međutim, vodič ne propušta da naglasi da ako želimo da saznamo više, možemo kupiti kustosovu knjigu u „Srpskoj prodavnici“ preko puta muzeja, a da će nam je on rado potpisati. Skučenost prostora i tako srpska potreba da se približimo „važnom čoveku“ nagoni mnoge posetioce u obližnju prodavnicu, a potom u red za potpisivanje. A prodavnica prava „srpska“, preskupa i slabo opremljena. Neka, svakako me je više zanimao muzej.

Izložba je bogata autentičnim predmetima i fotografijama, stručno sastavljena od strane Vojnog muzeja, ali i u ovom segmentu primećujem mnogo nedostataka. Postavka je zarobljena u 70-im godinama! U vremenu kada, primerice, Rusi koriste najmodernije tehnologije da prikažu svoju prošlost, ovde sam zatekao pločice sa opisima predmeta, koje imaju veoma sitna slova, na srpskom i grčkom, a engleskog nigde! Negde i same pločice i nalepnice fale. Pojedini citati su navedeni na jeftinim hartijama, žute boje. Od ekrana osetljivih na dodir, interaktivnosti i digitalne tehnologije ni traga!

A onda primećujem tablu sa spiskom donatora i dobrotvora „Srpske kuće“. Vlada i druge visoke institucije Republike Srbije i veliki broj drugih moćnih i uticajnih prijatelja. Bolje da skinu tu ploču da se ne sramote! U pitanju je spisak odgovornih za jeftin i poluameterski odnos prema sećanju na jednu od najvećih epopeja u istoriji sveta i sigurno najveću tragediju, ali i trijumf u istoriji Srbije.

Ostrvo je u vreme dolaska Srba imalo oko 100.000 stanovnika, a naših izbeglih ljudi je bilo više od 158.000! Taj ogroman broj užasavao je žitelje Krfa, ali su brzo zavoleli došljake, koji, za dve godine boravka, niti jednu maslinu nisu polomili, a kamoli da su nešto gore učinili. Mnoga mesta gde danas borave turisti bila su tada lokacije srpskih tabora, gde su se desetine hiljada ljudi oporavljali i jačali. Na tim istim plažama su se kupali, ulicama istog grada hodili. Nacionalne institucije su bile razmeštene po celom gradskom jezgru, a mene eto niko nije uputio u kojim to zgradama? Gde se one nalaze? Kako da saznam više? Da li postoji neka mapa? Zašto se mnogobrojim strancima koji dolaze na ostrvo u ponudu ne uključuje i saznavanje o tom neverovatnom događaju preseljenja čitavog jednog naroda na Krf? Zašto ne činimo više da saznaju kakvu smo to žrtvu podneli? A najbolnije od svih tih pitanje je gde su srpske ekskurzije? Zašto meni niko tokom 16 godina školovanja nije ponudio odlazak na Krf?!

 "Ostrvo Vido postaće, za buduće naše srećnije naraštaje srpski Jerusalim. Zborište zahvalnih potomaka" rekao je 1918. godine, blaženopočivši mitropolit Mihajlo i pokoj mu duši, pogrešio - na našu opštu sramotu! Daleko su i Vido i Krf od onog što bi trebalo da nam znače. Basnoslovne i besmislene ekskurzije se organizuju maturantima za Pariz, Rim, Prag, koje mogu da posete i sami u svako doba, ali na Krf da odu zajedno i poklone se kao kolektiv onima koji su sve dali da oni danas žive kao slobodni ljudi, to ne mogu...

Moja generacija i ko zna koliko drugih izgubile su tu mogućnost zauvek. Ostaje nam da, svako pojedinačno, sastavljamo slomljene fragmente naše prošlosti i sklapamo mozaik, čiji sjaj kad uvidimo i shvatimo razmere nepravde, nezadrživo nam jedino mogu poći suze pokajanja i besa što smo tako dugo držani podalje od tog blaga, od te odgovornosti.

Rešio sam da razmatranje ovih teških pitanja ostavim za neki drugi dan, kao što je ovaj u kojem pišem tekst na tu temu, a da tada budem usredsređen na slavne podvige i žrtve predaka.

Kupili smo cveće i nastavili ka Vidu. Po samom iskrcavanju na ostvro, dočekuje vas spomenik koji je podigao Kruševac, grad pobratim Krfa. Samo ostrvo je lepo uređeno, čisto i mirno. Grci veoma poštuju uspomenu na događaje koji su se tu zbili i time zauvek osveštali to parče zemlje, koje bi danas moglo da bude još jedna veoma privlačna plaža sa pratećim sadržajima, ali nije, na čemu im dugujemo zahvalnost.

Da nismo samo danas nemarni prema našim herojima svedoči i činjenica da je mauzolej na Vidu izgrađen tek 1938. godine, uz ogromno lično zalaganje srpskih političara Milana Stojadinovića i Aleksandra Cincar-Markovića, koji su obojica boravili na Krfu kao vojnici u vreme Prvog svetskog rata i oženili se na ostrvu. Tako smo i posmrtne ostatke vojvode Radomira Putnika punih devet godina zaboravili u Francuskoj, ali to je druga priča.

Razmišljao sam tako o našim mnogobrojnim sramotama dok smo se laganom uzbrdicom penjali ka mauzoleju okupanom u suncu. Tamo, još jedan poraz, dočekala nas je prijatna mlada devojka, potomak Srbina iz tih dana, ali koja reči srpski ne zna. Opet javašluk, opet amaterizam, pa gde su gardisti? Gde je svečana straža? Šta radi taj konzulat ako nije u stanju da izdejstvuje i organizuje poseban status za spomenik, gde je bratski odnos sa Grčkom kojim se hvalimo i naša spremnost da odvojimo neka sredstva da vojnici borave ovde i svojom svečanom stražom podsećaju stalno posetioce da je to sveto mesto, kao što čine američki gardisti na groblju u Arlingtonu ili ruski kod „večne vatre“ u Moskvi.

Tako je kako je, pomislio sam i nisam dozvolio da mi sva ta frustracija skrene pažnju sa onoga što je stvarno važno, a to je poklonjenje senima mučenika sahranjenih u mauzoleju, njih preko 1200, posle kojih više nije bilo mesta, pa su na hiljade polagane u more. Poželeo sam davno na tom mestu da izrecitujem reči „Plave grobnice“ Milutina Bojića, koje su na mene ostavile neizbrisiv utisak otkad sam ih prvi put čuo. Zamolio sam vodiča i on mi je dozvolio. Dok su najdirljiviji stihovi, ikad napisani na srpskom tekli, i najtvrđe srce shvatilo je smisao dolaska na Vido i mnoge oči ispunile su se suzama.

Neizmerno sam zahvalan na toj prilici da im kažem, kroz reči njihovog saborca Milutina, koliko sam im zahvalan, koliko ih žalim i koliko sam ponosan na njih. Ali to ne menja činjenicu da je ovo bio usamljeni incident, slučajni događaj, kao što to često kod Srba biva. Nekim dobrim ljudima pojačao sam utisak sa hodočašća, ali to su samo retki pojedinci, tu nema sistema, tu nema kulta sećanja i njegovog smislenog, usmerenog razvoja.

Sanjam državu koja će uređeno, sistematski i profesionalno čuvati i jačati identitet svog naroda, nadam se konačnom otvaranju Narodnog muzeja i njegovoj modernizaciji, verujem da možemo na Krfu i drugim mestima u inostranstvu gde su naši preci ostavili kosti, uraditi mnogo više da svet sazna za ogromnu žrtvu koju smo podneli da bismo bili istorijski narod, slobodan narod. Što je posebno važno imajući u vidu revizije istorije koje nam se spremaju iz različitih „kuhinja“.

Za snove se moramo boriti, raskopane temelje moramo ponovo pronaći u zemlji, otkriti i na njima zidati. Skromna recitacija i ovaj tekst su još jedna moja cigla u toj novoj građevini, „domu sjaja na gomili raka“ kako je govorio pesnik Bojić. Ako ne izgradimo naš istinski „dom sjaja“, onda su sve rake naše istorije bile uzalud.

Nadu pre svega vidim u mladim ljudima koje poznajem i novima koje stalno srećem, a koji više znaju o svojoj prošlosti od roditelja, kojima je stalo i koji su spremni nešto da preduzmu. Preci preseljeni u Večnost imaju vremena da sačekaju da ih vrednujemo i da ih se sećamo na pravi način i pošto su bolji od nas, oprostiće nam što su toliko čekali i što ćemo i 100. godišnjicu njihovog velikog stradanja i podviga dočekati nespremni!

Autor je jedan od osnivača Treće Srbije