Sve naše "pobede"

Čitam danas tekst Branka Raduna na sajtu NSPM u kome se ispituje fenomen „Obamista" u Srbiji i kako se magla koju mediji prodaju o navodnoj promeni američkog kursa na Balkanu (koje nema i neće biti) koristi za prikrivanje katastrofe koja pristiže pod plaštom Euleksa.

Ta misija EU, čiji je zadatak bio i ostao da sprovede u stvarnost Nezavisnu Državu Kosovo, sada se predstavlja kao nešto dobro i poželjno, a tih nekakvih šest tačaka zbog kojih Šiptari dižu dreku navodno su „pobeda srpske diplomatije". Pa ko je ovde lud? Može EU svašta nešto da potpiše i obeća, ali kad jednom ima na papiru da je Srbija prihvatila Euleks, onda ima odrešene ruke da gradi NDK. Na papiru je i Kumanovski sporazum bio pobeda u odnosu na Rambuje, ali nikada nije primenjen, jer je NATO jednostavno rekao „to se nas ne tiče, mi smo tu i imamo vojsku". Oni isti koji su sipali drvlje i kamenje po Miloševiću zbog „predaje" u Kumanovu sada se hvale sopstvenom predajom Euleksu!

Sa ovakvim pobedama, kome trebaju porazi?

Baš me to nateralo na razmišljanje. Novija srpska istorija puna je "pobeda" tipa Euleksa i Kumanova. Pre par meseci se desila još jedna blistava pobeda diplomatije, kada je u UN podržana molba Srbije da uputi zahtev za mišljenje međunarodnom sudu pravde o tzv. nezavisnosti Kosova. To je onaj isti sud koji proglašava da Srbija nema status da podnosi tužbu protiv NATO, ali zato ima status kada je tuže Hrvatska ili jedna politička struja u BiH (ilegalno, u ime cele države). Taj isti sud glavni sponzor separatista na Kosovu, SAD ne priznaju i odbijaju da mu se povinuju. Šta ih se onda tiče što su u UN dobile podršku samo pet džepnih državica, kad sve ostale svejedno postupaju po naređenju?

Za zemlje koje su kumovale NDK važnija od tog glasanja je bila činjenica da je Beograd vratio sve ambasadore povučene u februaru. Drugim rečima, malo ćemo da se ljutimo za domaću upotrebu, a čim budemo mogli nastavićemo da ližemo čizmu.

Priznavanje EUleksa, farsično glasanje u UN, nekakva „saradnja“ sa Imperijom koja Srbiju bespoštedno ponižava na način bez presedana u novijoj svetskoj istoriji (ali koji, zahvaljujući odsustvu srpskog otpora, postaje presedan za ostatak sveta), sve su to „pobede“ proistekle iz Petooktobarske revolucije. Proslavljani kao trijumf demokratije, događaji od 5. oktobra 2000. su u stvari bili pobeda jedino za domaću kleptokratiju i Imperiju. Nije to bila revolucija, već više puč po modelu 27. marta 1941.

Da budem sasvim fer, srpske „pobede“ nisu počele tek posle Petooktobarske revolucije. Celi dvadeseti vek je priča o pobedama koje su bile sve samo ne to. Spomenuo sam već Kumanovo, koje je NATO pretvorio u bezuslovnu kapitulaciju, a 1244 je ostala mrtvo slovo na papiru. A zar nije Milošević trijumfalno potpisao Dejton, nesvesan (ili mu je možda bilo svjedno?) da mu je celi proces namešten kako bi Srbija mogla da se optuži za direktno učešće u bosanskom ratu? Od tog Dejtona nije ostalo gotovo ništa posle 13 godina „visokih predstavnika“ koji su po samoproglašenom mandatu prekrajali BiH. To je, inače, zajednička odlika svih sporazuma potpisanih od 1990 naovamo - svi ispotpisuju, a onda Imperija radi po svome. Nešto kao što je radila sa svojim urođenicima pre 150 godina.

Kad već spomenuh 27. mart, i to je tada smatrano pobedom. Ali 26. marta su Srbi još uvek imali kralja, državu, slobodu... da bi već 6. aprila sve to izgubili. Moglo bi se čak reći da ništa od toga nisu povratili ni do danas. U ratu koji je nastupio stradalo je preko milion Srba: zapadno od Drine su klale ustaše, po Srbiji streljali Nemci, po Kosmetu harali balisti, na jugu i istoku Bugari. Za to vreme, četnici i partizani se ubijali međusobno, ono srpske inteligencije što je preživelo Prvi svetski rat je posle ili proterano ili pobijeno... Posle „pobede“ u tom ratu, Srbija je podeljena i stavljena pod upravu „sabraće“ sa zapada. Ne kažem da je odbacivanje pakta sa Hitlerom bilo moralno pogrešno - taman posla! - ali su posledice toga bile apsolutno katastrofalne.

Decenijama već drugi balkanski narodi, inače tradicionalni klijenti velikih sila, prebacuju Srbima imperijalizam i ekspanzionizam zbog Garašanina i nikad ostvarenog "Načertanija". Priča o Garašaninu kao duhovnom ocu „Velike Srbije“ je za srbofobe, profesionalce i amatere, ono što su za antisemite „Protokoli sionskih mudraca“. Ali, stvarni „istočni greh“ srpske politike, odluka iz koje su proizašle maltene sve nedaće dvadesetog veka i sadašnje katastrofalno stanje srpstva (fizički, duhovno, politički, moralno, teritorijalno - izaberite) je odluka da se stvori Kraljevina SHS, kasnije poznatija kao Jugoslavija. A gle čuda, i to se smatra pobedom - plaćenom sa preko milion i po srpskih života, albanskom golgotom i austro-nemačkom okupacijom.

Sav heroizam i žrtve koje su podneli srpski narod i vojska u epskoj odbrani od austrijske, pa potom i nemačke agresije 1914-15, a onda stradanjem, što pod okupacijom što tokom povlačenja preko Albanije, obezvređen je odlukom da se pravi zajednička država sa narodima koji nikada nisu prežalili poraz svojih hapsburških (ili osmanskih) gospodara.

Uzmimo samo za primer Slovence. Između novembra 1918. i oktobra 1920, kada je plebiscitom rešeno pitanje severne granice buduće Jugoslavije, upravo su jedinice srpske vojske i odredi formirani od oslobođenih srpskih zarobljenika ratovali sa austrijskim i mađarskim trupama da za „slovensku braću“ izbore teritoriju... koju su ti isti Slovenci onda na plebiscitu vratili Austriji!

Iako je više od 70 odsto stanovništva u tom delu austrijske Koruške bilo slovenačke narodnosti, na plebiscitu je 22.025 glasača (59 odsto) glasalo da teritorija ostane u sastavu Austrije, a 15.272 (41 odsto) za priključenje Jugoslaviji. Mada su se Slovenci sami odlučili da najveći deo Koruške, oslobođene u ratu u kome je palo i na stotine srpskih vojnika – pripadne Austriji, danas slovenački udžbenici istorije uče podmladak da Beograd nije odgovorio na molbe Ljubljane da blagovremeno pošalje trupe, čime je Srbima natovarena krivica za gubitak (slovenačkog) dela teritorije i razdvojenost nacionalnog bića. (NIN)

Svojim ponašanjem u Jugoslaviji i posle, Slovenci su pokazali da su bili i ostali u austro-ugarskoj orbiti, i da su u stvari žestoko zamerili Srbima što su ih iz te „zapadne, Evropske i civilizirane“ orbite izveli na „primitivni balkanski jug“. Ni Hrvati nisu hteli da budu oslobođeni Austrije - to se videlo već njihovim političkim delovanjem unutar kraljevine, a svaka sumnja je trebalo da bude otklonjena u crnim godinama NDH. Samo što je to, je li, potisnuto pričom o „bratstvu i jedinstvu“ tokom druge Jugoslavije, kojom su (gle čuda!) upravljali mahom Hrvati i Slovenci... pa je onda srušili i za to okrivili Srbe. Čast svim izuzecima, ali oni izgleda samo potvrđuju pravilo.

Zbog Jugoslavije su Srbi optuženi za "imperijalizam." Zbog Jugoslavije su izgubili svoju državnost i krunu (dok su istovremeno unutar Jugoslavije nastajali novi narodi i nove "hiljadugodišnje istorije"). Jugoslovenstvo i „bratsvo-jedinstvo“ su omogućili albanizaciju Kosova, rasrbljavanje Crne Gore i Makedonije, etničko čišćenje Hrvatske i islamizaciju BiH. I dan-danas jugoslovenski mentalitet osigurava da Srbi pasivno posmatraju kako se ono Srbije što je ostalo i dalje rasparčava po scenariju koji je u afektu onomad otkrio nemački ambasador Cobel (i zbog od "srpske" vlasti nije dobio čak ni verbalni prekor).

Kada je u 3. veku pre nove ere epirski kralj Piros ratovao sa antičkim Rimljanima oko grčkih kolonija u južnoj Italiji, posle bitke kod Askula je navodno izjavio: „Još jedna ovakva pobeda i propadoh.“ (Ἂν ἔτι μίαν μάχην νικήσωμεν, ἀπολώλαμεν.) Otud potiče izraz "Pirova pobeda." Ali Piros i njegove bitke su sitnica u poređenju sa pravom katastrofom koja je zbog svih "pobeda" u 20. veku i potom zadesila Srbe. Ko zna, možda će budući istoričari da koriste izraz “srpska pobeda“ za prividne trijumfe koji u sebi nose seme katastrofe.

Neko će upitati, šta je sa Kosovom 1389? Zar nije to prvi veliki poraz proslavljen kao pobeda, ta prva zabluda koja prati Srbe kroz istoriju? Naprotiv. Nema sumnje da je na Kosovu poražena srpska vojska, ali to je za Turke bila Pirova pobeda. Tek sredinom 15. veka se Osmanlije vraćaju na Balkan i osvajaju srpsku despotovinu i Bosnu. Njihov pohod na zapad je na Kosovu makar privremeno zaustavljen, dok je priča o otporu i borbi za veru i čast među Srbima obezbedila opstanak verskog i kulturnog identiteta kroz mračne vekove ropstva. Kosovski boj je bio faktički poraz koji je u sebi nosio seme pobede, dok su razne „pobede“ posle 1918. bile faktički porazi. Zato kad zli jezici kažu da Srbi slave poraze, greše kad pod time podrazumevaju Kosovo - ali su u pravu (sasvim nenamerno), kada su u pitanju takozvane pobede iz novijeg doba.

Dvadeseti vek - istorijski, ne hronološki - je, međutim, na izmaku. Počeo je sudarom velikih evropskih carevina, a završava krahom američke imperije koja ih je nasledila. U vremenu koje nastupa, pred Srbima je izbor. Ili ćemo smoći snage da se oslobodimo ubitačnih ideja koje su nas u proteklih 90 godina dovele na rub fizičkog i duhovnog nestanka, ili ćemo nastaviti da „pobeđujemo“ dok ne doživimo sudbinu Pirosa i njegove vojske.

Dosta je bilo samoubilačkih „pobeda“. Vreme je za one stvarne.