Srpski evroutopizam

Decenijska tranzicija srpskog društva protekla je u preovlađujućem znaku željenih evrointegracijskih procesa. Konstantno propagirana od političko-poslovnih elita i medija kao konačni cilj reformskih stremljenja, Evropska unija je u očima javnog mnjenja podignuta na nivo paradigme željenog, a još uvek nedostižnog, bogatog Zapada,  u istovremeni objekt frustracije i čežnje za pripadnošću, čije ostvarenje gotovo da predstavlja konačni razlog našeg postojanja. Poistovećujući Evropsku uniju sa idejom „Evrope“ koja je predstavljana kao „pouzdana tačka oslonca, ‘sigurna kuća’, molitvena poštapalica, subjekt podatnog obožavanja“[1], „Evropa“ je u našem političkom diskursu pretvorena u čudesni recept za rešenje svih naših problema, u svojevrsnu formulu izbavljenja iz teškoća, dok se težnja za učlanjenjem opisivala kao povratak u prvobitno stanje „evropejstva“ kao ontološke dovršenosti ka kome neumitno vode sile istorijske determinisanosti. Logički konsekventno ovakvim predubeđenjima sledili su iskazi kako „moramo u Evropu“ jer „Evropa nema alternativu“ pa da stoga svaka dilema, kolebanje i zaostajanje na tom putu zapravo predstavlja stranputicu koja vodi u izolaciju i propadanje.

Gotovo apsolutna medijska prevlast ovako kreirane ideologeme i njoj sabraznog diskursa onemogućavala je iole trezveno raspravljanje o realnim evropskim integracionim procesima, o pravoj prirodi Evropske uUnije kao supranacionalne tvorevine u njenom dinamičnom razvoju, kao i o sagledavanju sopstvenih interesa u procesu približavanja EU, a svako kritičko odnošenje bilo je izlagano pretnjama apriorne diskvalifikacije i žigosanja pežorativnim, pa i krajnje negativnim sintagmama. „Srbijanske elite odgovor na izazov vremena moraju utemeljiti u novoj mobilizacijskoj paradigmi, u etici odgovornosti racionalno odbacujući dilemu: Kosovo ili Evropa. Srbija treba elite spremne da otvore evroatlantstvo, a zatvore poglavlje stvarnih i metafizičkih bitaka sa svetom, Srbija treba elite koje ne generišu zamrznute konflikte sa evroatlantskom zajednicom“[2], samo je jedna u mnoštvu izjava koja pokušava da poništi svaku dilemu i kritičnost i inauguriše neodogmatski politički pogled na svet kojem se daju kvazimoralni atributi.

Suočenost sa ovakvim političkim svetonazorom, dublji uvidi u njegove aktivnosti i posledice koje iz njega proizlaze, već samo što se tiče vrednosnih kvalifikacija i projekcije sopstvenih želja, ukazuju nam na to da se ovde ne radi o trezvenoj, realnoj politici rukovođenoj interesnim procenjivanjem relevantnih političkih fakata, već o ideologizovanoj, pristrasnoj politici u kojoj želje i fakta i znatnoj meri menjaju mesta. Takva politika u svome razvijenom izrazu poprima dimenzije gorljivog utopizma koji činjenice vrednuje u skladu sa sopstvenim projekcijama, sasvim u skladu sa mišljenjem da svaka utopija počinje tamo gde se okončava stvarnost, jer je ona, nasuprot realnoj politici, pre svega područje predimenzioniranih želja.

Srpski evroutopizam i Evropska unija

Utopijske dimenzije prisutne u politici srpskih evrointegracija, dakako, ne treba preuveličavati i apsolutizovati. U izvesnom delu one su posledica konformističko-klijentskog odnosa nezrelih društvenih elita i predstavljaju naručeni medijski diskurs. Pseudoelite, nastale i stasale u prethodnoj društvenoj i političkoj epohi, nesumnjivo odišu otuđenošću i samoživim narcizmom, pa svoje nezasluženo bitisanje na vrhu društvenih lestvica pokušavaju da zadrže podavanjem i bespogovornim učešćem u socijal-političkom inženjeringu koji im istovremeno pruža i materijalnu dobit i psihološku kompenzaciju u vidu održavanja samoubeđenja o sopstvenoj izabranosti i superiornosti.

Poduprt njima, ruku pod ruku korača i oportunizam delova pojedinih društvenih slojeva koji je svikao da se konstantno „prilagođava“ dominantnim ideološkim tokovima i političkim prilikama, smatrajući ovakve oblike „prilagodljivosti“ sopstvenom pameću, odnosno sposobnošću da se opstaje u datim okolnostima. Suočen sa negativnim stereotipima o sopstvenom narodu kao „hegemonističkom“, „krivom za ratove i genocid“, dok se sa druge strane projektuju pozitivni stereotipi o Evropi i Evropljanima kao „razvijenim“, „tolerantnim“, „miroljubivim“, njihovo oportuno opredeljenje je, naročito ako je praćeno ekonomskim potkrepljenjem, gotovo izvesno.[3] Nikada ne treba prevideti da oportuni i konformistički motivi i ponašanja predstavljaju pogodno tle za izgradnju raznih uverenja, pre svega radi opravdanja svojih postupaka, te da oni s vremenom mogu da zaista poprime ideološke dimenzije, uključujući i one utopijske.

Sa druge strane, tu je i ideološko nasleđe iz socijalističkog perioda sa svojim utopijskim ciljevima na koje ukazuju pojedini istraživači[4], gde je, među određenim ideologizovanih slojevima, došlo samo do promene objekta ka kome se projektuje utopijska težnja. „Evropa“ je zamenila propalu utopiju besklasnog društva, gde je fakticitet zapadnog supranacionalnog projekta podignut na stepen ostvarene utopije i „najboljeg mogućeg sveta“. „Kao što smo pet decenija bili nesrećni što Zapad nije u socijalizmu kao mi, sada smo nesrećni što ne živimo kao oni. Tako je fiksirana perspektiva ‘prevrednovanja svih vrednosti’. Istočni svet se srozava na nivo bezvrednog i dostojnog još samo ‘nihilističkog uništenja’.“[5]

Treći formativni uticaj na srpski evroutopizam dolazi od spolja, sa prostora same Evropske unije. Naime, još od samih početaka evrointegracija, na području Zapadne Evrope (EEZ, EZ, EU) prisutne su dve koncepcije zajednice koje su međusobno protivrečne i koje se nalaze u sukobu. Jedna je trezvena, real-politička, koja je interesno posmatrala stvari i koja je, u skladu sa time, zapravo i predstavljala polazište postupnosti i parcijalnosti udruživanja zapadnoevropskih nacionalnih država. Odmerena, nepretenciozna integracija „Evrope nacija“ (De Gol) oko zajedničkih, ograničenih ciljeva, od primarnog cilja razvijanja i održavanja mira između država na starom kontinentu, saradnje u oblasti energije (isprva uglja, čelika i atomske energije), formiranja zajedničkog tržišta, korisnih institucija i monetarnog sistema, koja neguje posebnosti, raznovrsnosti tradicije, a zajedničke vrednosti doživljava kao spoj istorijskog nasleđa i pravnih normativa usaglašenih konsenzusom, jasno nam pokazuje da je ova koncepcija EU zapravo njen stvarni istorijski skelet.

Drugi koncept, koji uzima maha od kraja hladnoratovske epohe, stvarne domete prve koncepcije stalno reinterpretira u utopijskom ključu neoliberalne ideološke matrice. Predstavljajući postojeći institucionalni okvir EU kao izraz prosvetiteljskih snova o racionalnoj, univerzalnoj „neprinudno“ zajednici kao dovršenoj tvorevini, ova koncepcija insistira na poimanju Unije kao „zajednice vrednosti“. Te vrednosti su zapravo ideologizovane apstrakcije građanskog društva tumačene u ključu neoliberalnog, Fukujaminog „realizovanog kraja istorije“ hegelijanske provenijencije koje samo treba, poput kakvog recepta, širiti u prostoru na sve institucionalne tvorevine koje se nalaze izvan nje, i one će automatski, neumitno uvesti sve ove prostore u postistorijsko stanje dovršene, kosmopolitske, beskonfliktne „građanskosti“. Pomenuta evroideologizacija, kroz dogmatizaciju ljudskopravaštva i birokratizacije, teži postupnom potiranju različitosti i prekidanju kontinuiteta, u ključu odsecanja istorijskih korena i tekovina svih novointegrisanih područja i njihovih žitelja. Upravo sa pozicija ove koncepcije se propagira evrointegracija ne kao uslovno pozitivna mogućnost već „objektivna nužnost“, „izliv neposrednosti“; upravo je ona ta koja daje spoljne impulse ovdašnjim evroutopistima koji im potvrđuju realnost mita u čije ostvarenje veruju, a nasuprot kome sopstvenu realnost još više doživljavaju kao lošu, manjkavu ili čak bezvrednu. „Poput svakog drugog mita, i Evropa deluje kao potpuna, zaokružena tvorevina“[6] naspram koje se budi osećaj dosadašnje sopstvene „izvorne nedovršenosti“, a koja je, zahvaljujući sopstvenoj idealizovanosti i apstraktnosti, postala „unutrašnja praznina univerzalne forme“[7], što upravo zbog toga mami svojim totalizujućim metadiskursom svakoga da u njega unese svoju sadržinu, koju potom guta, potiskuje i postepeno ništi novim apstrakcijama i njihovim normativističko-birokratskim primenjivanjem.

Sve tri postojeća preduslova, komponente utopizma, ona nasleđena (reziduum socijalističke utopije), ona unutrašnja (oportunističko-konformistička sprega i otuđenost pseudoelita u tranziciji) i ona spoljna (neoliberalni evrodogmatizam u propagandno-institucionalnom delovanju prema objektu buduće „integracije“), imaju zajednički osnov, jedinstveni koren. Svi oni predstavljaju produkte, posledice modernosti, odnosno duhovno-istorijskog razvoja sveta u epohi moderne iz koje savremeni svet upravo izlazi.

Simptomi srpskog evroutopizma

Gotovo svi naznačeni momenti utopijskog mišljenja i doživljavanja čoveka i sveta daju se, u manjoj ili većoj meri, i sa manjim ili većim specifičnim odstupanjima, odrediti i u fenomenu savremenog srpskog evroutopizma. Naravno, ovdašnji krajnji poklonici utopijskog patosa i mišljenja (koji su, ipak, malobrojni, ali uticajni) toga su uglavnom nesvesni: oni sebe i svoje porive, mišljenja i stavove smatraju (već u skladu sa predubeđenjima) za nešto posve normalno, pozitivno, prirodno i realno, nešto što je čulima očigledno i samorazumljivo.

Domaći evroutopisti nisu u stanju da razdvoje ono što zaista postoji od ideoloških naslaga kroz čije „naočare“ posmatraju stvarnost i koje u stvarnost učitavaju. Otuda oni ne vide ni sebe, ni svoje okruženje, niti postojanje EU (koja svojom masivnošću država članica i populacijom od preko 400 miliona stanovnika daje „ubedljivost“ „ispravnosti i očiglednosti“ njihovom viđenju „svetle budućnosti“) sa svojim ambivalentnim, realnim društvenim odnosima, mimo svojih projekcija i „razumskih matrica“ kojima su obuzeti. U jednome ipak ne greše – predstavljajući se za „najmodernije“ pripadnike društva, oni ne shvataju da u vreme kraja modernosti, sa takvom ideološkom ostrašćenošću, predstavljaju zakasnelo naličje, senku modernosti koja je lišena konstruktivnosti i realnog razvojnog pregalaštva.

Najočigledniji pokazatelj njihove obuzetosti utopijskim patosom je oblik izražavanja dubokog nezadovoljstva postojećim stanjem i okruženjem u kome obitavaju. Sasvim razumljivo, jer društveno okruženje tranzicione Srbije je zaista teško i neveselo. Međutim, upravo prezir, nezadovoljstvo i mržnja prema miljeu u kome žive i koga za sve krive je kod slojeva sa razvijenijim evroutopističkim impulsima (po pravilu na istaknutijim i životno povoljnijim položajima u društvu) daleko veći nego kod većine drugih građana koji obitavaju u znatno težim društvenim okolnostima, često i na margini društva, pa i materijalne egzistencije. Samoubeđenost da im „prirodno“ pripada bolje ili više nego drugima, iako zapravo ostvarena (pošto sa toliko malo rada i odgovornosti skoro nigde u svetu ne bi mogli da imaju taj stepen komfora i, još više od toga, dokolice) u datim okolnostima, samo pojačava njihovo nezadovoljstvo i traži neprestano – još više, ne obazirući se ni na kratkoročne ni dugoročne posledice koje pristižu sa konstantnim ispunjenjem ovih poriva.

Sve to nam samo potvrđuje teza o unutrašnjoj otuđenosti, ostrašćenosti i nezasitosti svih utopista što unutrašnju egzistencijalnu prazninu pokušavaju da nadomeste, a nezadovoljstvo sobom ospolje okrivljujući okruženje, dok nade usmeravaju u „svet“ u skladu sa usvojenim ideološkim vizurama. U toj idealizaciji „sveta“ čiju kompleksnost potpuno previđaju, a pod kojim podrazumevaju samo izraze već duboko istrošene zapadnjačke moderne, sve što se „od spolja“ prezentuje kao nešto „moderno“ i „napredno“ se prihvata sa neverovatnom snishodljivošću i potpuno nekritički. Posumnjati, kritički vrednovati „svetska moderna dostignuća“, često isprazne i beživotne šematizme od kojih vrvi postmoderni svet – od pseudonauke, preko medija do umetnosti i trendovskih dešavanja, kao i njihove medijski eksponirane glasnogovornike, doživljava se kao svetogrđe praćeno užasavanjem. Jasan kompleks inferiornosti koji se povinuje svakom, makar i najslabašnijem, najbesmislenijem impulsu iščezavajuće epohe modernosti brani se i pravda ukazivanjem na bedu i zaostalost sopstvenog okruženja naspram koga se zauzima superiorna poza kao izraz kompleksa „skorojevićke“ više vrednosti (fenomen „pokondirene tikve“). Pri tome se, sa neshvatljivim slepilom, potpuno previđaju nimalo zanemarljive pozitivne pojave i tekovine društva i ljudi među kojima žive, a čemu duguju puno toga što uporno poriču.

Sledstveno tome, ideološki shvaćena „modernizacija“ u praksi se pretvara manje-više u neskrivenu borbu protiv svih istorijskih tradicija i celokupnog nasleđa prostora u kome žive, koje se treba prevaspitati, „prevrednovati“ ili odbaciti. Umesto u društveni razvoj, ovakva „modernizacija“ poprima dimenzije „kulturnog rata“ zarad krajnje apstraktnih vrednosti kojima se, mada odvojenim od stvarnog življenja i nejasnim, daju prerogativi apsolutnih kriterijuma ispravnosti što predstavljaju osnovne repere istinitosti razumevanja društvenog i ličnog postojanja i razvoja. Međutim, čak se ni prema njima ovi pobornici „modernosti“ ne odnose principijelno: njima se služi i njime se služe manipulativno, selektivno. Shvaćeni prvenstveno kao sredstvo borbe protiv postojećeg, tradicionalnog, narodnog, njihovi se glasnogovornici krajnje neprijateljski postavljaju nasuprot zamišljenog Drugog, „tradicionalnog-predstavljenog-kao-negativnog“, dok im „univerzalne vrednosti“ dođu više kao izgovor nego kao polazište, koje se po potrebi mogu i treba da prenebregnu ako se tako suprotstavlja „negativnom nasleđu“. Ovakvo praktično odnošenje demaskira da se „modernizatori“ zapravo pozicioniraju pre svega nihilistički, kao negatori i ništitelji vrednosti, a ne kao pobornici drugačijih vrednosti.

Poput svih utopista i domaći utopisti smatraju da većina postojećeg nasleđa i istorijski stvorenih institucija koči, smeta „racionalno-prirodnom razvoju“ i njihovim „emancipatorskim“ ambicijama. Zato ga negativno kvalifikuju kao „zaostalost“ i „primitivizam“, te racionalno tumače u shematizmima propalih modernih ideoloških projekata. U ovoj tački se sustiče evroutopistička propaganda sa recidivima totalitarnog, titioističkog-socrealističkog modernizacijskog eksperimenta. Kvalifikacije naroda, istorije, vere, običaja, tradicionalne porodice i društvenih odnosa kao mračnjaštva, primitivizma i „hegemonizma“ što porađa sukobe i ratove, podudara se u dlaku u obe ideološke matrice. I više od toga – titoističko vaspitanje i obrazovanje, u najvećoj meri odbacujući (sem u demagoškoj frazeologiji) iskreno levičarsko nastojanje ka socijalnoj pravdi i neugnjetavanju, odgojilo je čitave ešalone kvazielita na učenjima negativističkog, poluanarhističkog levoliberalizma što gaji duboki prezir prema državi i njenim institucijama, prema nacionalnoj samobitnosti i verskim slobodama, a sa visine se odnosi prema praktičnim primerima društvene solidarnosti. Njihova parazitska[8] društvena pozicija i ponašanje samo se upodobila neoliberalnom globalističkom „građanizmu“ kao narednom istorijsko-ideološkom izrazu istih utopijskih stremljenja prisutnih u epohi moderne, što, sada na temeljima mistifikacije primata ekonomsko-tržišnih odnosa, konfrontira ekstremni individualizam u odnosu na postojeće zajednice. Ideološko poreklo ovih pseudoelita lako je uočiti: omiljeni citati intelektualnih pobornika evroutopizma nisu oni iz korpusa liberal-tržišnog fundamentalizma, odnosno poperovsko-hajekovskih „katalaktičara“, već preovlađuju zapadnoevropski revizionistički (post)marksisti koji su, posipajući se pepelom zbog totalitarnog usmerenja socrealizma, prigrabili postmodernistički diskurs i postali apologete liberalnog globalizma[9]. Sveprisutna ideološka pojednostavljenja bazirana na ovim izvorima i citatima, koja sve nezapadno i navodno „predmoderno“ jednače sa komunističko-fašističkim totalitarizmom (koji su, previđa se, bili moderni, zapadni ideološki pokreti par excellance) i autoritarnošću, u službi su propagandnih aktivnosti i postmodernog „drobljenja“ i „pražnjenja“ svih oblika zajedništva i solidarnosti koje treba obesmisliti i inkorporisati u neoliberalni, globalistički korporativni poredak.

Domaće evroutopističko poimanje savremene države, opterećeno mržnjom i predrasudama, takođe odiše amalgamom nekadašnjih i sadašnjih ideoloških uverenja. „Odumiranje države“ zamenjeno je „minimalnom državom“ kao servisom korporativno-tržišnog zdanja u čijeg se klijenta i zastupnika ona mora pretvoriti. Jedina „pozitivna“ državna funkcija mimo toga vidi se u mogućnosti instrumentalizacije državnog aparata kao represivnog sredstva protiv tradicije shvaćene za zaostalost i prepreku „modernosti“, odnosno protiv „neosvešćenog i nepreobraćenog“ naroda. Parazitski mentalitet utopista ipak se ne okreće idealizovanoj tržišnoj utakmici i preduzetništvu, već „kačenjem“ na državne fondove i bitisanjem u paradržavnim i državnim institucijama, koje navodno teže „reformisati“. Pri tome se vidi pravo lice ovih ideoloških stremljenja, koje iza širenja utopističkog diskursa i sukobljavajuće-destruktivnog rukovođenja „prezrenih postojećih institucija“ pokazuje duboku nesposobnost da reši aktuelne, savremene društvene probleme. Umesto da reformišu institucije, oni ih parališu. Umesto da unaprede privredne aktivnosti i razvijaju zdrave tržišno-poslovne odnose i kulturu, oni ih monopolišu, guše, rasprodaju imovinu za bagatelu da bi napunili budžetske fondove koje kasnije koriste za sopstveno samoodržanje, tj. sprovođenje pseudoreformskog parazitstva.

Pomenute aktivnosti praćene su tipičnom ideološko-utopističkom argumentacijom. Sa jedne strane se veruje u potpunu racionalizaciju najšireg društvenog života kroz oktroisanje do besmisla metastaziranih formalnih pravila odnošenja kojima se „upristojava“, „reformiše“ društvo i preobražava, u skladu sa apstraktno postavljenim idealnim vrednostima, „ispravan“ institucionalni poredak. Galimatijas formalizacija i pravila, nekreativno i neprilagođeno stvarnim okolnostima i bez ikakvog uviđanja o stvarnim posledicama njihovog primenjivanja, bukvalno se prepisuje radi oponašanja svog „idealizovanog uzora“. Izdate direktive i nalozi se teže ne samo dostići, već i revnosno nadmašiti. Sijaset modela, „strategija razvoja“ i gotovih recepata kao osnova zakonskih projekata, u stvari ispunjenih kontradiktornošću i obezličenim novogovorom, više unose konfuziju i razdor kroz bespotrebno favorizovanje problematičnih društvenih tendencija kojima se pribavlja „modernistički dignitet“, dok se stvarni i bitni društveni problemi prepuštaju sudbini, prikrivaju ili poriču statističkim samoobmanama. Sve to skupa dovodi do najšire društvene paralize i propadanja. Međutim, zbog toga se među evroutopistima ne vrši samokritičko preispitivanje svojih polaznih stanovišta, već se odgovornost ponovo prebacuje na „zaostalo društveno okruženje“, pa se „lek“ traži u još većem, boljem i „principijelnijem“ pregnuću u primeni utopističko-pseudoreformskih recepata. Jedino odstupanje od istorijskih preteča ovakvog utopističko-reformističkog revnovanja, i istovremeni pokazatelj da se radi o zakasnelom, promašenom utopističkom surogatu jalovih snaga i razmera, pokazuju njihova ponašanja u kojima se ovo „pregnuće“ kloni od svakakvog samožrtvovanja, stvarnog ličnog odricanja i napora. Zarad utopijskih ideala se žrtvuju drugi, dok se za sebe pre svega želi obezbediti konformističko životarenje i pozicija društvenih arbitara zaštićenih od odgovornosti za sopstvene postupke.

Srpski evroutopizam ima i svoje „lokalne“ specifičnosti. Pored istorijske prevaziđenosti i zaostalosti koja se ogleda u pogrešnom, „modernističkom“ pristupu u vreme postmodernog izlaska savremenog sveta iz ove epohe, i stoga pogrešnog određenja problema kog treba „otkloniti“ (za šta se, po definiciji, smatraju nacionalizam, tradicija, čak i „totalitarizam“, dok je glavni savremeni problem sveta atomizacija čoveka i društva i odsustvo temeljnih vrednosti koje ih povezuju i udružuju), on ostvarenje svoje utopije, i po tome je gotovo jedinstven u svetu, ne projektuje samo u „svetlu budućnost“ evrounionističkog integrisanja, već – i u prošlost jugonostalgije.

Intimni porivi srpskih evroutopista Evropsku uniju doživljavaju kao zamenu za nestalu SFRJ, a u njenim komplikovanim institucijama, rotacionim predsedništvima i izdašnim fondovima iz kojih „kaplju“ donacije vide nostalgičnu mogućnost da „ponove istoriju“ i obnove svoje mladalačke uspomene životarenja na tuđim jaslama. Budući da su srpske pseudoelite nastale i stasale u svom parazitskom bitisanju u SFRJ, da su tamo funkcionisale kao deo srednjih i viših slojeva u sprezi srpskih nenarodnih, birokratsko-ideoloških klanova i struktura zajedno sa pripadnicima „zapadnobalkanskih nacija“ (pod sloganom „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“), njihovo ponašanje je, u skladu sa sopstvenim fantazijama koje u budućnosti vide „bolju prošlost“, sasvim „logično“: kako bi se u željenoj Evropskoj uniji vratili u propalu utopiju svoje mladosti, srpski evroutopisti nekritički prihvataju gotovo sve poglede na raspad Jugoslavije iz perspektive nekada bratskih, otcepljenih republika. Njima se sve nepodopštine iz prošlosti „progledavaju kroz prste“, a za ratna razaranja se, sa besprizornim autošovinizmom, nepomirljivo krivi svoj narod i svoja država. Upravo u ovoj tački srpski evroutopizam dolazi do krajnjeg apsurda. Jer, EU niti je socijalistička Jugoslavija, niti funkcioniše po principu izdržavanja „podobne klijentele“, niti narodi u okruženju žele obnavljanje jugonostalgije u evropsko-zapadnobalkanskoj varijanti, već je najdublje preziru, niti ikome, sem kao „korisni izvršioci naloga“, ovakve evroutopističke kvazielite – dugoročno trebaju.

(Rad je nastao u okviru projekta 149026 koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj)

Literatura:

- Antonić, Slobodan, Srbi i evro-Srbi, Čigoja štampa, Beograd 2007.

- Brdar, Milan, Filozofija u Dišanovom pisoaru. Postmoderni presek dvadesetovekovne filozofije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci 2002.

- Velikonja, Mitja, Evroza, kritika novog evrocentrizma, Biblioteka XX vek, Beograd 2007.

- Delimo, Žan, Strah na zapadu I–II, Književna zajednica Novog Sada – Dnevnik, Novi Sad 1987.

- Florovski, Georgije, Metafizički preduslovi utopizma, Moderna, Beograd 1991.

- Kestling, H., Utopie und Eschatologie im 19. Jahrhundret, Hajdelberg 1952.

- Knežević, Miloš, Evroskepticizam, Zaslon, Šabac 2008.

- Lakićević, Dragan, Filozofski izvori političkog mesijanstva, Svetovi, Novi Sad 1994.

- Milutunović, Vladimir, Postideologije, Utopija, Beograd 2008.

- Sioran, Emil, Istorija i utopija, Alef, Gradac 1987.

- Talmon DŽ., „The Origins of Totalitarian Democracy“, Norton & co., London, 1955.

- Hofbauer, Hans, Proširenje EU na istok, Filip Višnjić, Beograd 2004.

- Cvetković, Vladimir, Volja za novo, Dereta, Beograd 2007.