Srpska EU-šizofrenija

U nekoliko mojih ranijih tekstova ocenjivao sam efekte članstva u EU i odnos prema istom srpskih vlasti, opozicije, kao i samih Srbalja.

Vezano za najnovija uslovljavanja kandidature za članstvo sumiraću svoje viđenje gorenavedene problematike, kako u pogledu EU, tako i Srbije i to prvenstveno iz suštinskog ekonomskog aspekta, koji je potpuno zanemaren u ocenama srpskih političara i analitičara propatriotske provinicijencije..

Poći ću od najvećih pozitiva članstva u EU, prema propagandi zagovornika puta bez alternative Srbalja u svetlu budućnost.

To su pre svega ogromne dotacije iz evropskih fondova, tržište od preko petsto miliona potrošača, bogate investicije kako iz EU tako i iz ostatka sveta, svekolike evropske vrednosti (civilizacijske, kulturne, demokratske, humanističke itd.) i samorazumljivo bolji život Srbalja.

No, da zavirimo malo što se krije iza silnih obećanja (ludom radovanja) EU pogodnosti..

Nerazvijene članice dobijaju iz EU dotacije koje mogu biti i peterostruko veće, nego njihov doprinos zajedničkom budžetu.

Međutim, ovo se ne može baš podvesti pod izreku „Lezi lebe da te jedem“, kako to prezentuju promoteri srpskog puta bez alternative, a većina građana u to veruje.

Naime, dotacije su tako koncipirane da potpore prodaju kako tehnologije proizvođača tako i kredita banaka iz razvijenih članica. Primere ovog neokolonijalizma sam iznosio u ranijim tekstovima, pa se neću ovde ponavljati.

Zbog navedenog nove postkomunističke članice nisu u stanju iscrpiti sve odobrene dotacije, koje stoga propadaju u korist EU budžeta.

U novom budžetu EU (od 2014-20) biće reducirane i ovakove dotacije kako snižavanjem visine učešća EU u projektima, tako kao i u pogledu namena.

Sve u svemu, dotacije nisu nikakova pobeda, jer se iste često koriste za problematične namene (gledano iz aspekta njihovog ekonomskog efekta), a članice u EU budžet moraju davati gotov novac.

Sadašnji značaj za Srbiju otvorenog velikog EU tržišta se neće promeniti u pozitivnom smeru ni po njenom stupanju u članstvo, ali će potpuno uključivanje srpskog tržišta u njega imati za srpsku privredu pogubne posledice.

Kao i do sada će biti otvorena mogućnost plasmana sirovina (žitarice i ostali poljoprivredni proizvodi) polufabrikata (od čelika, bakra, drveta i sl.) i gotovo zanemarljive količine gotovih proizvoda (pogotovo čuvenih srpskih brendova).

Međutim, kada se ukinu sve uvozne barijere koje štite domaću proizvodnju, a naročito na poljoprivredu, biće „veselo“.

Ovo se posebno odnosi na poljoprivrednu proizvodnju, jer ista neće biti konkurentna daleko više dotiranim poljoprivrednim proizvodima iz EU.

Ovo je ilustrirao Bubalov kravomor nastao zbog bescarinskog uvoza mleka u prahu.

Uostalom, srpski velikan Zoran je proglasio postindustrijsku eru, a njegov naslednik Boris će iza sebe ostaviti postagrarnu eru. Verujem da će se čitaoci (većina) sa mnom složiti da su Tito i Slobo u odnosu na napred navedene jadni amateri, jer su samo delomično upropastili srpsku privredu.

Tvrdnja da Srbiju očekuje, po prijemu u EU, reka investicija nije ni pusta želja, već čista tlapnja.

U SEK-inoj punoj snazi svi, a posebno srpski euroatlantski prijatelji, zazivaju novi investicioni ciklus, kao novog Hrista. Nije ni jasno otkuda kapital, jer je nastupila opšta celosvetska dužnička kriza (dugovi država su samo vidljivi dio dužničke sante) i u što bi trebalo da idu te investicije (kada bi kapitala i bilo), jer su i postojeći svetski industrijski kapaciteti nedovoljno iskorišteni.

I kada je Bog hodao po zemlji (pred SEK-om) Srbija je realizirala investicije pretežno rasprodajom „porodičnog srebra“ i ostvarene prihode troškarila. Ovo se može uporediti sa seljakom, koji dobija investicije prodajom njiva i livada, te ostvareni novac troši na sebe i za potrebe svojeg domaćinstva i time još hvali, na podsmeh celog sela.

Ja u svojoj zaostalosti stalno vidim investiciju (pogotovo iz državnog aspekta) kao stvaranje nove vrednosti, nekakvu „novogradnju na zelenom polju“, a ne prodaju postojećih kapaciteta (što je samo promena vlasničkih odnosa praćena ulaganjem kapitala).

Što se tiče civilizacijskih standarda, Srbija je na najboljem putu da iste dostigne, a u nekim sferama je čak nadmašila svoje uzore, a navodim samno tri od nebrojenih primera. Nisam čuo da bi se predsednik neke države, kao srpski, toliko brinuo za životinje, i koji se čak pobrinuo o nabavi proteze za osakaćenu kerušu Milu.

Ne znam da li postoji država u svetu, koja kao Srbija uzima kredite da bi pomagala slobodne i nezavisne medije, čak u vlasništvu inostranog kapitala.

Takođe, Srbija je premašila svoje učitelje u demokratskim (čitaj: koruptokratskim) standardima.

Bolji život, kao samorazumljiva kruna svih razloga Srbalja za učlanjenje u EU, je dalja tlapnja pristalica članstva.

Rado u svojim tekstovima koristim narodne izreke i za obrazloženje prethodne tvrdnje ću koristiti dve.

Jedna je „Prvo pogledaj u komšiju, a potom na sunce“, a druga je „Mudri se uči na tuđim greškama, a glupi na vlastitim“.

Istina Srbija nije okružena baš naročito prijateljski raspoloženim komšinicama, članicama

EU, ali se na njihovim primerima vidi da njihovi građani nisu u EU rajskom vrtu, već samo na pašnjaku i ne jedu slasno voće, već pasu gorku travu.

Međutim nije problem sa Srbljima to što se oni ne uče na tuđima ili čak vlastitim greškama, već u tome što oni ponavljaju vlastite greške, što nije glupost, nego umobolnost.

U daljem delu teksta osvrnut ću se i na reakciju srpske političke elite (pozicije i opozicije) te patriotske intelektualne elite, na razbijanje kosovskih bedema korištenjem najjačeg EU oruđa „Debele Berte“.

Žutorukac Boris je prešao na novu parolu „EU ili smrt“, što u prevodu znači da je po njemu članstvo uslov opstanka Srbije i Srbalja, pa se stoga za isto treba sve žrtvovati.

Ivo univerzale, nesuđeni geodeta je prestao uređivati kosovske međe i odložio je lanac.

Sečorukac Vuk zdušno odrađuje hašku amnestiju, gromoglasno zagovarajući priznanje nepovratne realnosti, radi svetle budućnosti Srbalja (presrećan što je izbegao kumovu i Mominu sudbinu).

Mlađo Raskolnik se pravi nevešt, držeći da je šutnja zlato (pogotovo pred izbore).

Neverni Toma predlaže razrešenje kosovskog Gordijevog čvor sa svojim referendumskim mačem, držeći da on time ništa ne gubi ni na jednoj strani.

Ovlašteni distributor slobode i demokratije Čeda standardno i pošteno odrađuje posao za koji je angažovan u stalnom radnom odnosu.

Političko novorođenče Dveri drže se svojeg izuma o neutralnosti prema EU (što bi bilo smešno kada ne bi bilo žalosno), što govori o njihovoj svekolikoj nezrelosti.

Voja od celovite Srbije nastoji trljati po nosu žutorukca Borisa sa njegovom nebulozom „i KiM i EU“, a meni nikako ne uspeva naći razliku u odnosu na njegovu floskulu „Celovita Srbija u EU“.

Jedino haški destruktor Voja spasava čast Srbalja protiveći se nedvosmisleno članstvu u EU, štetnom u svakom pogledu za srpske interese. Dodao bih (iako to nema veze sa temom) da njegov „kamikaza“ odnos prema haškoj kreaturi međunarodne pravde zaslužuje takođe naklon uz skidanje šešira, za razliku od ostalih srpskih „junaka“ koji se klanjaju „časnom sudu“.

Ne želim dalje zamarati čitaoce imperijalnim kvislinzima, kolaborantima i marionetama, kao i karikaturama od proevropske opozicije, već ću ukazati na postojanje aktuelne lažne dileme o izboru između dve vrednosti, tj. članstva u EU i KiM i neshvatljivu neaktivnost patriotske stranačke i neorganizovane intelektualne elite u razobličavanju iste.

U ovom, kao i u ranijim tekstovima na temu EU, iznio sam opšte poznate činjenice i na temelju istih izveo nepobitne zaključke o ekonomskoj štetnosti kako samog članstva, tako i dosadašnjih odnosa sa EU koji isključuju realizaciju stvarnih mogućnosti za spas Srbije od sigurne ekonomske propasti.

Neshvatljivo je kako srpski patrioti isto ne vide, iako „bode u oči“.

Da li EU fascinira ove kao kao zmija žabe. Možda se radi o strahu da ne budu izloženi medijalnom „toplom zecu“, katranu i perju ili čak nekoj vrsti lomače.

Jedino su iz „prve lige“ Vukadinović i Dušanić usudili se „izustiti“ da EU nije condicio sine qua non srpskog opstanka i zagovaraju preorijentaciju na privilegovano partnerstvo, kao cilj koji bi se mogao pre dostići.

Članstvu u dogledno vreme ne veruju ni dosmanlije, već isto koriste kao najjači spin za dobijanje izbora i održavanje na vlasti i stoga je nepojmljivo da srpske patriotske stranke ne koriste mogućnost da „razore glavni bastion“ protivnika.

Za radikale je razrešena dilema članstva u EU proglasom iz Haga i ne osećaju potrebu da to obrazložu članstvu i građanstvu, a glavna politička aktivnost im je da „kunu kugu da umori izdajnike“, a ovo „neće da može“.

Voja bez zemlje ne želi trampiti KiM za poželjno članstvo u EU i buni se kao Kalimero protiv „prave, pravcate nepravde“ koja se nanosi Srbiji (i to čak uspkos njegovom Ustavu).

Nezavisni patriotski intelektualci guslare o tome da nitko nema pravo prodati „kosovsku veru za EU večeru (koja je kao fatamorgana prisutna u njihovim glavama)“.

Iz svega navedenog sledi zaključak da građani, pristalice EU, nemaju praktično nikakovu drugu ponudu za izlazak iz beznađa osim članstva u EU, koje svi priznaju kao „rešenje za osveženje“ pa je razumljivo što se i oni priklanjaju sveopštem suglasju.

Kako srpski patrioti ne uspevaju ni razoriti mit „o nepovratnoj realnosti“, unatoč tome što se euroatlantski prijatelji toliko muče sa njegovom lobotomizacijom u srpske glave, očito da se kod građana stvara dilema o izboru između dobra (članstvo u EU) i neminovnog zla (gubitak KiM). Alternativa neispravnom izboru su dva zla (gubitak članstva u EU i KiM), pa tko voli nek izvoli.

Zasluga za ovakav defetistički stav građana nije prvenstveno na strani euroatlantskih prijatelja i njihovih domaćih izvođaća radova, već na strani srpskih patriota, koji izleda samo znaju da se udaraju po patriotskim grudima (kao naši dalji srodnici) i po guslama.

Ovakav šizofreni ili umobolni (da me celi svet razume) odnos srpskih patriota prema, za Srblje u svakom pogledu štetnom članstvu u EU, jeste potpuno nerazumljiv i za njega nema nikakovog valjanog opravdanja.