Srbija u rukama suđenica

 Važeća politička dogma da je sudbina Srbije u EU, do koje se stiže preko tržišta, nema svoju zasnovanost u autentičnoj mitologiji. Ona je rezultat tuđeg kulturnog obrasca koji se zasniva na tuđoj mitologiji. Međutim, u dubljim slojevima slovenske mitologije možemo pronaći dokaze da nam je predočena sudbina zaista i zapisana.

Ako zamislimo suđenice[1] koje određuju budućnost Srbije, možemo pretpostaviti da je najstarija, u napadu zlovolje, rekla – amputacija. Srednja je vrlo kratko razmišljala, zatečena medicinskom terminologijom, i obznanila – implantacija. Najmlađoj nije preostalo ništa drugo nego da tiho izusti – transplantacija.

Naravno, savremeni čovek ne veruje u sudbinu, osim ako mu ona nije predstavljena posredstvom medija. A mediji ne koriste reč sudbina, njome se služe samo manje usavršeni političari, odnosno lideri koji nisu prošli odgovarajuće kurseve političke savršenosti, koja se sada naziva izuzetnost.[2] Umesto o sudbini, mediji govore o dobrobiti, iza koje stoji matrica potrošnje, a iza nje mitologija izobilja i predodređenosti bogatih i za metafizičke rajske prostore.

Ono što je amputirano nije više tvoje

Pripreme za amputaciju Kosova i Metohije započete su još za vladavine Osmanske imperije, nastavljene za vreme komunizma i dovršene u vreme globalizma. Istorijska neumitnost modernim rečnikom nazvana je realnost.[3] I ovde manje obrazovani političari govore o „točku istorije“ i „konačnom iscrtavanju mapa“, a oni usavršeniji o „pravom smeru, mapama puta, Evropi bez granica“, misleći pri tome na ispravan, tj. dozvoljen pravac i smer kretanja u granicama specijalne političke mape.

Bez obzira na razlike u terminologiji, volja prve suđenice se ispunjava. Međutim, koncept tuđinske mitologije nalaže ne samo prihvatanje zacrtanog, već i priznanje sudbine u vidu izjave o mirenju sa njom. Od pacijenta se traži da prizna da amputirana noga nije njegova, štaviše da nije nikada ni bila njegova, a krunski dokaz ove očigledno neistinite tvrdnje je taj da je neko drugi na amputiranu nogu navukao svoju amputiranu nogavicu.

Uzalud oboleli uzvikuje da još oseća svoje prste, da je u pitanju telesni identitet koji priznaje i savremena nauka, najbolji doktori uzvraćaju da su to samo „paralelne institucije“.

Kada ti nešto implantiraju, moraš da se promeniš

Pripreme za implantaciju Građanskog zakonika, već su uveliko u toku.[4] Efekti prethodne, sprovedene u 19. veku, iscrpljeni su transformacijom porodične zadruge u građansku porodicu. Nju su činili mama, tata i njihova deca. Postindustrijsko tržište zahteva inoviranu porodicu, jer ova iz industrijskog perioda nedovoljno troši. Nju, pre svega, čini mama bez tate i dece. Ili tata sa dobrim autom, ali bez mame i dece. Tata i mama, sa psom, svakako bez dece. Dve tate ili dve mame, bez dece. Ako već neko insistira, roditelji treba da budu razdvojeni ili istopolni, a dete usvojeno, otkupljeno od surogat majke ili bar začeto veštačkom oplodnjom. Seksualna funkcija mora biti strogo odvojena od reproduktivne. Ishodi reprodukcije moraju biti kontrolisani, kao i tok evolucije, uostalom.

Oni koji već imaju decu ne smeju ih vaspitavati primenom fizičke kazne, već samo ubeđivanjem, bez obzira na vrstu kazne i uzrast deteta.[5] Frustracija želja malog potrošača ne sme ni na koji način biti dovedena u pitanju. Da bi postao valjani član tržišnog kolektiva, država, ili korporacija svejedno, štitiće ga i od mame i od tate još od malih nogu. Dete se ne sme odupirati svojim željama, jer će se sutra odupreti i reklamama ili vladajućoj ideologiji[6], a to svakako smanjuje njegovu tržišnu i svaku drugu dobrobit.

Ipak, populaciona politika globalizma daleko je od ekonomske, i svake druge logike, a mnogo bliža Maltusovoj fobiji. Pitanje je da li će smanjenje broja potrošača nadoknaditi njihovu kupovnu moć i da li će nevaspitano dete moći u budućnosti da bude kontrolisano. U svakom slučaju, prva žrtva biće, i već jesu, društva izobilja.[7]

Bez transplantacije nema prijema

Svako vreme ima svoje žrtve. Srbija je u moderno doba i sama podizala paganske žrtvenike, poput one stepenaste piramide na temeljima Žrnova (Avala). Moderne forme žrtvovanja daleko su prefinjenije i uključuju tržišne elemente uz poništavanje tradicionalnih kulturnih obrazaca. Sve je obavijeno velom pseudomoralnosti. Ne traži se ništa više od nekoliko organa, i to tek nakon smrti za koju se ionako ne zna kada će i da li će uopšte doći.

Velom tajne obavijeno je i tržište organa. Među detaljnim godišnjim statističkim izveštajima Eurotransplanta nema nijednog podatka o broju organa koji su prešli iz jedne države u drugu, niti iz koje u koju.[8]

Za učlanjenje neophodan je dovoljan broj stanovnika zaveštalaca, ne zna se koliki, ali kvota još nije ispunjena. Ipak, već sada, članska kartica ima ogroman simbolički značaj i državnim funkcionerima obezbeđuje socijalnu propulziju efikasnije od partijske ili neke druge članske kartice. Najmlađa suđenica nije mogla da nam pruži manje zlo od ovog.

Ima li demokratije bez slobode

Slovenska mitologija zasnovana je na slobodi, ne na nužnosti. Slobodi čoveka, a ne slobodi tržišta. Pravo na slobodu je starije od prava na bogatstvo. Da bi neko bio bogat, drugi mora biti siromašan. Ako se siromašnom oduzme sloboda, ne preostaje mu ništa osim ličnog dostojanstva, koje je već poništeno moralnim relativizmom ili zamenjeno moralnim surogatima.

Demokratija je svakako deo slovenske mitologije i zasnovana je na pravu pojedinca da se suprotstavi sudbini, grupi ili tuđinu uzurpatoru.[9] Zbog toga nam sve u vezi sa državom i organizacijom ide tako teško i sporo. I dobro je što je tako. To nas je zaštitilo od mnogih procesiranja svetske istorije. Zbog toga je prva suđenica bila tako surova. Znala je koliko smo daleko od EU.