Srbija i 1915. ili zamke pobede

Prošle godine bilo je puno govora o značaju, i značenju, 1914. godine; to je istorijski važna godina, pa je i njena godišnjica takođe važna. O 1915-oj se međutim ne govori puno. Ali za naš narod je, ili se barem meni tako čini, 1915. bila prelomna. Evo kratke analize zašto.

Prvi svetski rat je bio veliki, užasan, prvi takav u istoriji, ali on je zapravo bio samo posledica i rezultat neuspeha velikih evropskih sila da taj događaj lokalizuju, kao što se uspešno radilo tada već skoro 100 godina, od Bečkog kongresa 1815, sa mnogo i ne baš malih ali uvek lokalizovanih ratova. U tom smislu glavna „bitka” u Evropi je vođena, i u nekom smislu izgubljena, u julu i početkom avgusta 1914, kada je mogućnost lokalizovanja izmakla i svet se suočio s katastrofom u dva dela (Drugi svetski rat je nastavak i neki završetak prvog). Rezultat je bio da je idilični svet stvoren na Bečkom kongresu propao.

Istovremeno, paralelno sa ovim, tekle su pripreme za austrougarski napad na Srbiju, planiran kao mali lokalni rat, što je u suštini i bio, samo s nepredviđenim rezultatom. Ono što se dešavalo na tom, lokalizovanom,prostoru je zapravo bila nezavisna epizoda: to što se desilo u Srbiji od avgusta 1914. do početka 1915-te bio je III balkanski rat (tri balkanska rata u tri konsekutivne godine: I balkanski rat 1912, II 1913. i III 1914).

Taj se rat završio isto onako kako su se završila prva dva: pobedom Srbije. U ograničenom ratu Srbija je pobedila još jednu imperiju. Ta pobeda je bila nacionalna pobeda (slično finskoj pobedi nad jednom drugom imperijom 1939). U tom periodu pozicija Srbije je besprekorna, odgovornost njenog rukovodstva sasvim na nivou nacionalnog zadatka, čak i ograničeni pobednički upad preko Save je bio dostojanstven i bez ratne arogancije.

U Srbiju I svetski rat, veliki i neograničen kakav je bio, dolazi u jesen 1915, kada je napada Nemačka (sa Nemačkom Srbija nema teritorijalne i granične sporove). Tada je za Srbiju trenutak istine: hoće li uredno i odgovorno, nakon uvida u nemogućnost pobede, kapitulirati (kapitulacija je oblik odbrane, ponekad jedino moguć ili najbolji), odnosno (kao Rumunija) sklopiti separatni „mir”, u skladu sa odgovornošću prema (svom) narodu, ili će se upustiti u arogantnu dugoročnu geostratešku igru preko granica i svoje moći i svoje potrebe i smisla svog nacionalnog cilja.

Uhvaćena u zamku pobede nad Austrougarskom u ovom lokalnom ali za Srbiju veoma važnom ratu (III balkanski rat), kao i u geostrateške sheme koje su drmale Evropu, Srbija je uskočila na voz velikih rizika, stavljajući na ulog svoj narod i svoju budućnost. Rezultat je bio sasvim u skladu sa ovom kockarskom logikom, i generacije su onda nosile taj krst i snosile posledice odgovornosti. Krajnji ishod je bio da se, kada je došlo do toga da taj rezultat (velika država stvorena 1918. godine, Jugoslavija) treba da se brani – 1991. godine – od toga prosto odustane.

Umesto odbrane imali smo praznu ideološku priču o nečemu drugom, o svetskoj pravdi (komunizam) i Jugoslavija je postala nešto neuhvatljivo, nešto što se ne sme efektivno braniti ali se mora hvaliti. Jugoslavija je izgubila geografsko (i političko) određenje i postala sinonim za jednu propalu ideologiju. Kao da 1918. (i 1915. u njenoj osnovi) nije ni bilo!

Zato za Srbiju sada nema ničega važnijeg od toga da sebi razjasni ove stvari i da sama sebi objasni i definiše pojam „Jugoslavija”, nakon što tu Jugoslaviju pre 25 godina – ne da nije odbranila nego nije ni pokušala da brani. U nekom smislu to znači povratak na 1915., i ponovno preispitivanje sebe i svoga. To je ono što, čini se, zasigurno za nas određuje smisao istorijske perspektive 1915–2015.

(Politika)