Slobodan Milošević - patriotska zabluda ili pin-kod za Sorošev bankomat?

Skoro svaka tema koja se komentariše na ovom sajtu dotakne se lika i dela pokojnog predsednika Srbije i Jugoslavije, Slobodana Miloševića.

Za jedne, on je nepatvoreni patriota i mučenik koji je učinio sve da bi Srbiju i Jugoslaviju spasao od ratnih razaranja, često čineći kompromise koji su samo prividno bili na štetu srpskog naroda u celini, a u konačnici će se videti veličina njegovog genija i korist od poteza koje je vukao. Prema njima, junački je umro u haškim kazamatima, mučki ubijen od službenika „novog svetskog poretka“ koji nisu mogli da izađu na kraj sa njegovom briljantnom odbranom, a oslobađajuća presuda, koja je bila izvesna, nije dolazila u obzir kao opcija...

Za druge, Slobodan Milošević bio je komunistički aparatčik zaljubljen u vlast. Da bi se uspeo u partijskoj hijerarhiji nije prezao da koristi nesreću Srba sa Kosova i Metohije koje je jeftinim populističkim metodama upotrebljavao pa odbacivao prema potrebi (Šolević,Bulatović...), a nije mu bio problem ni gaženje preko političkih leševa Stambolića, Pavlovića, Čkrebića, kasnije Jovića, koji su njega, sina pravoslavnog popa iz provincije, vazdigli u partijske visine.

Bio je spreman na sve moguće i nemoguće kombinacije ne bi li se održao na vlasti. Čas je kao „balkanski kasapin“ podilazio najprimitivnijim nagonima pojedinaca iz našeg naroda, čas je kao „nezaobilazni faktor mira i stabilnosti“ na kauč "privodio" najrazličitije likove svetske i srpske politike '90-tih...

Balansirao je između jednih i drugih, hapsio čas Šešelja čas Draškovića, krao izbore pa donosio lex specialis-e kojima je kobajagi pokazivao dobru volju prema opoziciji...

U vreme najcrnjih strahota u srpskim zemljama preko Drine i Kopaonika, najtežih sankcija pod kojima su umirale bebe u inkubatorima - Milošević je davao intervjue u kojima govori kako je ponosan na svoga sina koji se obogatio nosajući gajbe sa višnjama...Na sina koji je tokom agresije '99-te, kao besan pas, jurcao po Požarevcu u uniformi SAJ-a, naoružan i opremljen službenom legitimacijom tražio izdajnike i „lokatore“, slučajno simpatizere opozicije...

Po ovima drugima, Milošević u Hagu nije branio Srbiju već je pokušavao da odbrani samo sebe, a govori koje je držao pred sudijama bili su namenjeni srpskoj javnosti. Da vidimo koga smo imali i koga smo izdali.

Postoje i treći, među koje bih ubrojao i sebe. Obradovao sam se pojavi Miloševića, jer sam pomislio da se konačno pojavio Srbin blizak vlasti koji se neće snishodljivo dodvoravati srpskim neprijateljima. Njegov „nastup“ na Kosovu polju promenio mi je život i pamtim ga kao da je juče bio. U to vreme živeo sam u Sloveniji, a zbog njegove slike okačene u dnevnom boravku neki ljudi su prestali da mi dolaze u kuću. Pozdravio sam njihovu odluku verujući da je moje suvereno pravo da na svom zidu držim koga hoću, a onaj ko nema prečeg posla nego da uređuje moj enterijer – daleko mu lepa kuća.

„Anti-birokratska revolucija“ počistila je okoštale partijske kadrove iz rukovodstava SAP Kosovo i Metohije, Vojvodine i Crne Gore. Srbi sa severa, juga i Srbi preko Drine okupili su se oko zajedničkog cilja: vraćanja suvereniteta u odlučivanju organima Srbije koja je do tada bila sapeta odredbama Ustava SFRJ, i praktično stavljena pod starateljstvo svojih pokrajina. “Mladi i lijepi“ crnogorski rukovodioci zauzeli su mesto za koje su mislili da im odvajkada pripada - mesto Supersrba, što ni malo nije smetalo Srbima koji su ih puštali, da se šepure, ako je to uslov savezništva.

Onda je došla 1989. godina i nastup predsednika Miloševića na Gazimestanu, i moje prvo razočaranje, delovalo mi je kao da se uplašio silne snage naroda koga je pokrenuo. Umesto da govori o potrebi jedinstva i homogenizacije oko pitanja zbog kojih se narod osetio ugroženim, tj. Kosova i ustavnopravnog položaja Srbije u SFRJ, da pokuša da okupi što više saveznika oko ideje da Srbima van Srbije garantuju autonomije kakve postoje u Srbiji za ne-Srbe, on je sitnim provokacijama tipa „bitke nisu oružane, ali ni te nisu isključene“ šokirao okupljene predstavnike drugih republika, saveznih organa i diplomatskog kora. A onda se pokupio i otišao, ostavivši milion ljudi da na sred polja Kosova tumači „šta je pisac hteo da kaže“. Najzagriženiji socijalisti divili su mu se „jer im je baš spustio,onako srpski u brk“, nacionalisti zbunjeno vrteli glavama „ipak je on komunista,ali nije loš...“ a tek mali broj najlucidnijih posmatrača prepoznao je demagoga koji će narodu uvek govoriti ono što voli da čuje, ali će ga isto tako prvom prilikom napraviti budalom koja nije shvatila šta je Vožd hteo da kaže.

Sebe bih stavio među ove treće, ali opšti utisak kvari činjenica da nisam bio sposoban da verujem svojim očima i ušima. Godine bivstvovanja u nakaradnom sistemu gde su sve vrednosti pomerene dovele su do toga da nisam verovao sebi već "Politici Ekspres" i "RTV Beograd". Valjda nisu svi ovi koji ga podržavaju budale, a jedini ja pametan. Da ne pominjem onih nekoliko „izdajnika i stranih plaćenika“.Sa njima ne bih da se nađem u istom društvu ni posle 20 godina.

O Memorandumu SANU, dokumentu koji je najtačnije do tada opisao uzroke jugoslovenske krize i ponudio rešenja srpskog pitanja (koliko znam) nikad se nije odredio. Po mom mišljenju iz čiste sujete, jer mu nije autor. To mu se kasnije osvetilo, kad mu je zatrebala podrška Akademije a ona je izostala jer su akademici (osim malobrojnih) prvi shvatili s kim imaju posla.

Pokušaj organizovanja „Mitinga istine“ u Ljubljani je braći Slovencima trebao da pokaže da ih Srbi vole, doduše ne sve, ali većinu - bez Smolea, Stanovnika, Dolanca, Kučana, Janše, Ribičiča (oba), Drnovšeka, znači onu drugu polovinu Slovenaca. Taj miting pokazao je koliko je politika Slobodana Miloševića daleko od realnosti: otrilike koliko su za prosečnog Slovenca bili daleko Srbi i Albanci - par svetlosnih godina.

A ja sam i dalje ubeđivao sebe da me oči i uši varaju...

Početak oružanih sukoba je onima koji su hteli da vide i čuju doneo nove indicije na osnovu kojih su mogli da zaključe da ne idemo u dobrom pravcu.

Za debakl sa zaposedanjem državnih granica u Sloveniji od strane JNA, Milošević i Srbi iz saveznih organa okrivili su Antu Markovića, koji je na Armiju imao isti uticaj kao i na globalno zagrevanje.

Naravno, na ovo će skočiti „branioci časti i ugleda“ koji će reći da je Milošević u to vreme bio „samo“ predsednik Srbije, a da je vojskom komandovalo Savezno izvršno veće...

Za njih imam prosto pitanje: da li biste istu priču pričali da ste se kojim slučajem vi ili neko vama blizak našli u vojno policijskom BOV-u opkoljenom od stotinak „Miličnika“ ispred hotela „Tabor“ u Sežani, iz koga su malo-malo izlazili pijani teritorijalci naoružani „zoljama“ i „erbejcima“, koje su onako, šale radi, svaki čas okretali u vašem pravcu znajući da imate naređenje da izbegavate sukob i ne odgovarate na provokacije?

Da li bi vam tada bilo bitno je li pokret vaše jedinice naredio Marković ili Jović, Kadijević ili Adžić, ili biste im se setili familije, bez obzira o kome je reč?

Čak i tada sam odbio da verujem da vidim ono što vidim: pretpostavljene starešine, do juče svi do jednog članovi SKJ prelaze u novoosnovan Mirin i Mirkovićev SKPJ. Ali naravno, Milošević nema nikakve veze sa strankom koju je osnovala njegova supruga, ona je to radila iz hobija između dva predavanja pokušavajući da doprinese opstanku zajednice zbratimljenih naroda i narodnosti...

Sa otpočinjanjem neprijateljstava u Hrvatskoj moji šefovi okreću ćurak naopako. Oni koji su do juče bili ortodoksni komunisti tvrdolinijaši, preko noći postaju nacionalisti po kojima ja „u radu sa svojim sastavom ne pokazujem dovoljno mržnje prema neprijatelju...“, da podsetim, neprijatelj je postao do juče „zbratimljeni narod“ pojačan brojnim dobrovoljcima iz redova jedne „narodnosti“.

U neobaveznim ćaskanjima u komandi moje jedinice bivši komunisti vode rasprave koji su kvalitetniji Srbi - oni dinarskog, panonskog ili starosrbijanskog porekla?!

Jedna crnogorska brigada junački se „predislocirala“ iz Dvora na Uni u Crnu Goru jer ih je prešjednik Bulatović pozvao da se vrate kad je čuo da bi između njih i braće Hrvata „mogla panuti krv“.

Srpski generali, za koje smo do tada naivno verovali da se nikad ne predaju, hrvatskoj paravojsci ostavljaju kompletnu tehniku korpusa koji je, prema Ratnom planu, trebalo da izdrži prvi udar jedinica NATO iz Italije i spreči njihov prodor u Panonsku niziju dok se u dubini ne izvrši mobilizacija...

General koji je zbog toga razapet na krst, ostavljen je u okruženju sa tristotinak vojnika i starešina u dubini teritorije koju je držala hrvatska paravojska...

Ali, to je odgovornost „Jugoslovena“ Kadijevića i „komunjare“ Adžića.

Rukovodstvo Srbije prima samo pohvale...Eh, da je Sloba komandant vojske, sad bismo pili kafu na Jelačić-placu...

Posle deblokade kasarni u Hrvatskoj, jedinice JNA, uprkos lošoj popunjenosti i brojnim dezerterstvima starešina „nesrba“ uspevaju da potisnu hrvatske snage i zaposednu uglavnom sve teritorije većinski naseljene Srbima.

Svako normalan očekivao je gonjenje neprijatelja i prisiljavanje na kapitulaciju.

Ali onda onaj „koji je samo predsednik Srbije i nema uticaj na JNA“ preuzima inicijativu i pred javnost iznosi genijalnu ideju da se pozovu mirovne snage UN koje će Srbima u Hrvatskoj garantovati bezbednost. Na činjenicu da je u međuvremenu osnovana Republika Srpska Krajina nije se ni osvrnuo.

Tuđman i hrvatsko vrhovništvo su bili oduševljeni. Nisu mogli da veruju svojim ušima: srbočetnička i komunistička armada povući će se u Srbiju i BiH bez ispaljenog metka?!?

E, tada sam shvatio da imamo posla sa poremećenim čovekom,ali bilo mi je kasno.

Ovde ću se zaustaviti, jer sve što je usledilo išlo je po istoj matrici: neshvaćeni vizionar koga u pregnućima ograničavaju udruženi nacionalisti i mondijalisti, pod patronatom neiskrene međunarodne zajednice koja je opet finansirana od Vatikana, Kominterne, masona, Bilderberg grupe i Trilaterale...

Dedinje tada postaje Zabranjeni grad usred Evrope. Slobina deca otkrivaju talenat za biznis i pravljenje para. Uvozi se gorivo i cigarete, kupuju se radio stanice, policija umesto da otkriva krivična dela i hapsi počinioce koordinira njihove aktivnosti u „interesu države“...

Pomoćnik ministra unutrašnjih poslova za javnu bezbednost (šef uniformisane policije za čitavu Srbiju) biva ubijen u klasičnom mafijaškom atentatu pored torbe pune novca...Ministar odbrane završava na isti način, a javnost to prihvata bez mnogo uzbuđenja jer se podrazumeva da su žrtve osim rada na javnoj stvari imali i biznis od koga se živi...

Haški tribunal ispostavlja zahtev za privođenje većeg broja državnih, vojnih i policijskih službenika, ali to je normalno -svako ko je počinio zločin treba da odgovara. Dok mečka nije zaigrala i u Tolstojevoj...

Prosto rečeno - sve čega se uhvatio upropastio je, Srbija je postala nikad manja i nikad slabija. Srbi obeleženi kao gubavci zahvaljujući kojekakvim „Škorpionima“,“Šakalima“...Hiljade mladih i obrazovanih ljudi normalnost i budućnost potražili su u inostranstvu...

Porodice hiljada mrtvih i unesrećenih pitaju se da li je moralo baš tako...

Pokazali smo čitavom svetu da ne znamo da ratujemo, mislim, gedža, reponja zna - ali ne znaju oni koji se bave strategijom...

Nevladine organizacije svih fela ime Slobodana Miloševića iskoristile su kao pin-kod za Sorošev bankomat iz koga još uvek dižu novac za svoje „projekte“...

Denacifikacija, dekontaminacija, lustracija, procesuiranje, samo su neke od novih reči koje su ušle u srpski govor...

Crnogorci su od Supersrba postali Antisrbi prve vrste...

Na kraju, nemam iluzija da će ovaj komentar išta promeniti. Svako će ostati pri svome, ako ni zbog čega drugog, onda jer je u Srbiji sramota menjati mišljenje. To je još jedna iracionalnost, ali to će jednog dana ipak objasniti nezavisni i nepristrasni sociolozi.