Školovanje gubitnika

Svet u naučnom i tehnološkom progresu, koji se odvija po geometrijskoj progresiji, krči neslućene puteve po svemiru, a pogotovo na matičnoj nam Zemlji. Najveći kosmički motor ljudski mozak, kao veličanstvena jedinstvena tvorevina u ovolikom poznatom nam svemiru, stvara čuda. Neizrecivo važna inteligentna tvorevina univerzuma, nedostupna bilo gde, osim zasad na Zemlji, stvara impresivnu stvarnost i postavlja temelje još bajkovitije budućnosti. Naravno, ne za sve. Tamo negde, ne baš sasvim u nekom totalno zabačenom kutku, tavori ili nazaduje Srbija. Većina njenih stanovnika za to opravdano krivi svoje političare. Na raznoraznim nametnutim nam testovima iz svih oblasti društvenog života, naši sveukupni školarci redovno zauzimaju neka traljava mesta. To, naravno, ne mogu da promene i neki zaista svetli primeri pojedinaca ili grupa (Matematička gimnazija) koji se sa bezbrojnih takmičenja te vrste vraćaju iz sveta.

Rezultati poslednje reforme visokog školstva indikativno govore kako smo u njoj prošli.

Pitanje dokle je stigao naš obrazovno-školski sistem u poslednjih dvadesetak godina, posle već legendarnih „Šuvarica“ i ostalih nam prosvetnih reformi tipa „Dačo, care, ne daj pare“ ili Gašinih „Bolonja“ reformi, pa do poplave privatnih univerziteta i fakulteta, koje ni država koja im je dala akreditacije ne priznaje, jer njihove diplomce neće da zapošljava u svoja preduzeća, svakako zaslužuje odgovor. Ljudsko znanje kao najveći generator progresa (ne obavezno) nije se u Srbiji pokazalo kao naša specijalna razvojna šansa. Da li je naše školstvo poslednjih godina najveća promašena investicija u Srbiji, s obzirom na utrošena sredstva i postignute rezultate? Šta smo dobili kao proti vrednost za uloženih 20 milijardi evra u proteklih 20 godina? Koliko nam je od tih uloženih para otišlo u svet (kažu bar 13 milijardi evra), i imamo li šanse da i delimično povratimo te pare (znanje). Spadam u one (poučen iskustvom Kine)[1], koji poslednjih desetak godina zagovaraju da je povratak u zemlju (na razne načine) otišlih jedna od najprečih i najvažnijih stvari za Srbiju. Sistem obrazovanja prilagođen tehnologijama koje sam pomenuo na početku teksta može i mora biti daleko efikasniji i jeftiniji, što u stvari treba da omogući društveno jedinstvo, kako bismo život u Srbiji prilagodili vremenu u kojem živimo (21. vek).

Hiljade doktoranata i profesora vodi računa o svojim akademskim karijerama, a za to vreme u život nam ulaze nesposobni navodni stručnjaci, koji završavaju na raznim buvljacima ili u profesijama sa a kojima nemaju veze,sem ako nemaju partokratska leđa da im „stvore“ partijska radna mesta u struci.

Svetska geopolitička prekomponovanja i previranja, koja donose i civilizacijske promene, pravi su trenutak da vizionari ne čekaju da se čelni prosvetni jastozi udobno zavaljeni, u svojim foteljama ljušturama, prave kao da se ništa oko nas (Srbije) ne dešava. Ovakva vremena traže nove Dositeje koji treba da nas odvedu ne samo u Evropu već pre svega u svet. Rezultati poslednje reforme visokog školstva indikativno govore kako smo u njoj prošli. Prema istraživanjima, sami predavači (profesori) duboko sumnjaju da smo na dobrom putu (u obrazovanju). Na pitanje da li na vašem fakultetu postoji nepotizam 50% smatra da ima (na medicinskim fakultetima čak 74%). Na pitanje o korupciji, da li postoji na njihovom fakultetu, potvrdno je odgovorilo 23%, ali je na medicinskim fakultetima taj odgovor bio 50%! Na pitanje da li se posle reformi snizio kriterijum ocenjivanja čak 78% odgovorilo je da jeste (na društvenim 69%, a na tehničkim čak 90%!). Na pitanje da li su programi na fakultetima koncipirani po savremenim tendencijama u nauci i struci, čak 40% smatra da nisu. Na pitanje da li smatraju da je reforma visokoškolskog sistema obrazovanja donela poboljšanja u kvalitetu i kasnijoj primenljivosti znanja koja se pružaju studentima negativno je odgovorilo 65%, a pri tome profesori sa tehničkih fakulteta negativno odgovara čak 77%![2]. Profesor Ljubiša Rajić je na B92 27. 10. 2011. u emisiji „Hoću da znam“ rekao da jedna trećina profesora vuče Univerzitet, ostali ne rade ništa, ili ono što bi trebalo, već se vode nekim drugim privatnim karijerizmom. Skoro da ne postoji nijedan fakultet koji nije iznutra na neki način podeljen. Reči profesora Rajića potvrđuje i činjenica da samo 31% ima radove objavljene u časopisima sa SCI liste. Posebno zabrinjava činjenica da grupa koja je radila gorepomenuto istraživanj, u preporukama apostrofira da je veoma važno da se formira tim stručnjaka za kontinuiranu edukaciju iz pedagogije(metodike i didaktike) nastavnog osoblja. To svakako svedoči o profesionalnom kvalitetu pedagoga koji su u nastavi.

Ovakvi odgovori onih koji bi trebalo da proizvode nove društveno produktivne ljude i intelektualce, potvrđuju građanima dostupnu svakodnevnu istinu o kvantitetu i kvalitetu svršenih studenata. Hiljade doktoranata i profesora vodi računa o svojim akademskim karijerama, a za to vreme u život nam ulaze nesposobni navodni stručnjaci, koji završavaju na raznim buvljacima ili u profesijama sa kojima nemaju veze, sem ako nemaju partokratska leđa da im „stvore“ partijska radna mesta u struci. Naravno da postoji i manjina koja pokazuje da među nama stasavaju i izuzetni pojedinci koji nalaze svoje mesto u najistaknutijim svetskim univerzitetima i firmama, budeći maštu šta bi Srbija bila da ih ima desetostruko više.

Kako živimo u vreme raznih „teorija zavere“, koje se potom uglavnom pokažu kao tačne, možemo zamisliti i da je naš vaspitno obrazovni sistem namerno doveden u sadašnje loše stanje. U cilju stvaranja svetskog poretka primerenog dominaciji jedne sile, i od nje odabranih saradnika, školstvo i obrazovanje su značajan segment. Kako se stvaraju „istaknuti“ profesori, pre svega ekonomskih i društvenih nauka? Stvori se medijski cunami i od mediokriteta naprave se profesori koji ponavljaju neoliberalne mantre, koje se promovišu u opšta svetska aksiomska znanja. Svi ponavljaju isto, i kako su organizovano prisutni u 99 posto srpskih medija, njihovo horsko „pevanje“ onemogućava da bilo kakvo kritičko mišljenje dođe do građana.

Školstvo je posebna meta NVO hobotnice, sa ciljem da mladi ljudi dobiju mediokritetsko obrazovanje kao buduća poslušna radna snaga multinacionalnih kompanija. Strategija NVO da talentovane pojedince treba vrbovati, školovati u elitnim institucijama Zapada i odvesti, a svima skupa usaditi jednu novu ideologiju, i svest daleko od nacionalnih korena, dala je rezultate u mnogim zemljama i naravno Srbiji. U tu svrhu NVO nesmetano organizuju brojne seminare za profesore i nastavnike, štampaju udžbenike po njihovoj meri, vrbuju talentovane putem stipendija i slično. Studenti, omladina, njihove organizacije i udruženja posebno su važan segment koji se organizuje i pomaže od strane NVO, jer je buntovnost u samoj prirodi mladih ljudi što treba iskoristiti. Osim toga, studenti se u svim zemljama posmatraju kao avangardni deo društva, pa se na njihove akcije uvek gleda sa simpatijama i uz podršku ostalog dela građanstva. Zato je borba za njihovu „dušu“ važna i za NVO jedno usmerene globaliste „bez alternative“, i za normalnu Srbiju , a pre svega za same te mlade ljude.

Da li su zaista tako obrazovani potrebni državi, ili su baš tako obrazovani bili potrebni da bi Srbija bila ovde gde je, na dnu svih ekonomskih i civilizacijskih procesa u Evropi?

Danas imamo već preko dvadeset generacija izašlih iz školskih klupa širom Srbije, koje su uglavnom veliki životni gubitnici, jer se njihova znanja ne mogu koristiti za normalan život u normalnoj zemlji. Ko su ti ljudi, i da li su imali šansu da odlučuju kuda ide Srbija? Da li su zaista tako obrazovani potrebni državi, ili su baš tako obrazovani bili potrebni da bi Srbija bila ovde gde je, na dnu svih ekonomskih i civilizacijskih procesa u Evropi? Da li su namerno u najvećem broju školovani oni koji uglavnom nemaju veze sa realnom ekonomijom, onom koja opredeljuje stepen razvijenosti svakog društva, kako se danas to pokazalo širom sveta?

E da bi se pošlo drugačijim putem, potrebni su ne jedan, već mnogi dvadesetprvovekovni Dositeji. Svakako da se treba koncentrisati i početi od predškolskog, osnovnog i srednjeg školskog obrazovanje, jer sadašnja mreža ovih škola daleko je od racionalnog i posebno od programa i kvaliteta mogućeg obrazovanja u skladu sa metodikom, tehnikama i tehnologijama dostupnim u 21. veku. Demistifikacija koliko je takav način obrazovanja „skup“ i neprimeren ekonomskim mogućnostima Srbije pokazala bi da u stvari sadašnji sistem krije i štiti partokratijski interes direktno suprotstavljen interesima građana da iz reformisanog sistema poteče reka školovanih prema njihovim potrebama na korist svih u Srbiji. Novu strategiju obrazovanja u Srbiji moraju uraditi ljudi koji dobro razumeju kuda ide vek u kome živimo, i koje sve kolosalne mogućnosti to pruža[3].