Prevrtanje Srbije

Ovom prilikom vam se obraćam, jer sam oduševljen deklaracijom “Preokret», kojom ste mi naprosto otvorili oči. I ja sam kao većina građana Srbije (nikako naroda) dugo bio u mraku, koji su oko mene stvorili jeftini mitovi i primitivni nacionalizam. Od škripe gusala i zveketa oružja nisam mogao da čujem svoje misli, niti da poslušam svoje srce. Hvala što ste imali hrabrosti da pozovete na otrežnjenje sve nas koji smo dugo lutali po lavirintu lažnog srpstva i pravoslavlja. Jer ko još veruje u Boga u 21. veku? Samo ludak i primitivac koji misli da se duhovnost maže na ‘leba. Samo neki iracionalni tip, koji misli da su ljudi dobri i pošteni i da se čovek ponekad može osloniti na drugoga, umesto isključivo na sebe. Čemu svi ti silni molebani i odlasci u crkvu, zbog tamo nekog Kosova, kad je mnogo pametnije provesti vreme u nekom lepom tržnom centru. Unapred se izvinjavam što ovo pismo pišem groznom ćirilicom i nadam se da ćemo uskoro svi pisati latinicom - kao i sav civilizovan svet. Odavno ne vidim poentu srpskog jezika. Zašto ga u narednom mandatu neka odlučnija vlada ne bi ukinula? Zašto da lomimo jezik nečim što je toliko arhaično i prevaziđeno, umesto da svi lepo govorimo engleski, francuski i nemački? Kad naša zemlja jednog dana bude konačno slobodna i podeljena na interesne zone velikih slobodarskih sila, možda će nam se taj san i ostvariti.

Unapred se izvinjavam što ovo pismo pišem groznom ćirilicom i nadam se da ćemo uskoro svi pisati latinicom - kao i sav civilizovan svet. Odavno ne vidim poentu srpskog jezika.

Ja već dugo vremena sanjam isti san. Sanjam kako se kroz centar Beograda šetam bulevarom Henrija Kisindžera i skrećem u Kušnerovu ulicu, da popijem kafu u mom omiljenom kafiću „Al Kaida“. Dok odbijam dimove hašiša iz nargile i pijuckam kafu iz fildžana, gledam oko sebe sofisticirana lica NATO vojnika, koji se smeju i ispijaju pinte holandskog i belgijskog piva. U trenutku blažene sreće, zapahnjuje me nepodnošljiv smrad i odjednom ugledam gomilu dronjavih seljaka u narodnim nošnjama, kako tegle krompir i luk na pijacu... Tu se naglo probudim iz sna, prestravljen jezivim prizorom šajkače, koji mi još uvek treperi pred očima. Muka mi je kada pomislim da delim isti vazduh sa tim zatucanim kreaturama, umesto da se grlim sa prelepim Flamancima, Valoncima i drugim prosvećenim narodima. Na sreću, raduje me to što će dobrotvori iz „Monsanta“ uskoro pročistiti našu prljavu i zagađenu zemlju svojim čarobnim GMO semenkama, pa više neće biti potrebe da idemo na prljave pijace. Hrane će biti na svakom ćošku u izobilju. Moći ćemo da je uberemo iz svake žardinjere, umesto što nas svakodnevno pljačkaju kojekakve seljačine sa štrokavim noktima. Ubeđen sam da je „Preokret“ najbolji put da konačno modernizujemo ovo zaostalo i zalutalo društvo. Da se već jednom oslobodimo tog kosovskog balasta, koji nas sputava da idemo napred. A šta uopšte znače u savremenom svetu crkve i manastiri, ako već imate brzi Internet na kome možete gledati slike i klipove svih svetskih hramova? Uostalom, ja, kao i vi drugovi moji, ne verujem u tog sedobradog gospodina, koji sedi na oblaku i deli nebesku pravdu. Ja verujem samo u nauku: matematiku, fiziku, hemiju, nanotehnologiju... Otkako smo dobili „beli šengen“ više mi nije dovoljno samo da putujem, već hoću da letim u svemir, da obiđem Mars, Jupiter i Saturn. Integracije su naša jedina budućnost, zato sam se i na poslednjem popisu izjasnio kao Zemljanin-sajentolog, umesto onog tribalnog Srbin-pravoslavac. Možda ćemo jednog dana svi biti građani Galaksije, a potom, ako bude sreće, i građani Kosmosa? Možda će nam poći za rukom ono što ni Ikaru nije uspelo? – da letimo sami bez raketa i aviona. Ali Ikar je verovao u grčke mitove, zbog čega je i pao u more. A mi sada imamo šansu da se oslobodimo svoje mračne tradicije, da bismo jednog dana naučili da letimo! Naravno, nismo mi jedine budale na ovome svetu. Ima još puno zaluđenika koji se k’o pijani plota drže te gnusne floskule: „suverenitet i teritorijalni integritet“. Drže se za teritoriju, kao kada se srpski paor zbog nužde uhvati za šiljkane. Rusi nas još uvek smaraju sa Čečenijom, Španci sa Baskijom, Englezi sa Severnom Irskom i Škotskom, Amerikanci ne daju Meksikancima Kaliforniju, Kinezi traže Tajvan, Turci ne dozvoljavaju Kurdistan, Izraelci ne priznaju Palestinu...Čemu sve to uopšte vodi??? Samo novim podelama i ratovima, umesto da svi živimo u miru, zajedno, u jednoj državi, pod brižnim vođstvom filantropskih banaka i multinacionalnih korporacija.

Možda ćemo jednog dana svi biti građani Galaksije, a potom, ako bude sreće, i građani Kosmosa? Možda će nam poći za rukom ono što ni Ikaru nije uspelo? – da letimo sami bez raketa i aviona. Ali Ikar je verovao u grčke mitove, zbog čega je i pao u more. A mi sada imamo šansu da se oslobodimo svoje mračne tradicije, da bismo jednog dana naučili da letimo!

Oprostite mi, drugovi moji, što mi je trebalo toliko vremena da prelomim u sebi neke stvari. Dugo sam se, kao miš, skrivao u rupi sopstvenog neznanja i konformizma. Sada, kada vidim, sve te sjajne ljude koji su podržali „Preokret“, ne mogu više da zabijam glavu u pesak. Hoću i ja da budem tako revolucionaran i hrabar, kao ove javne ličnosti koje se nalaze na tom spisku istine. Hoću i ja da kažem „ne“ tom Kosovu i „ne“ pogrešnoj politici, a „da“ Evropi, „da“ novim ulogama, „da” novim projektima, pozicijama i privilegijama. Tek sada shvatam zašto su me isterali iz istinoljubive „Politike”. Nije njeno uredništvo krivo što me je cenzurisalo i branilo mi da kritikujem moćne, kriv sam ja zato što nisam hteo da pišem uspavanke za narod, kao svaki normalan novinar. Jer narodu je potreban svakodnevni odmor, da bi mogao da pruži svoj maksimalan doprinos korporacijama. Ne treba tu neka bitanga da mu svojim škrabotinama brani da spava. Braniti gladnom čoveku da prespava svoju glad je najgori mogući zločin, i ja priznajem da sam kriv. Krivi su i moji drugovi iz Beogradskog sindikata, zato što stalno dave sa tom pričom o časti i poštenju. Da smo se na vreme osvestili i shvatili realnost, možda bi i mi sada bili bogati začetnici „Preokreta”. Ovako mi ostaje da se samo pridružim već započetoj ideji, naravno, pod uslovom da prihvatate mene bludnog sina. Ja vam svečano obećavam da ću ispraviti sve svoje mane i zablude. Prestaću da idem na slave kod svojih staromodnih prijatelja. Neću više konzumirati bilo šta što ima prefiks „nacionalno” - prestaću da jedem nezdravu nacionalnu hranu i da idem u nacionalne parkove, gde se skupljaju huligani i nacionalisti. Neću nikada više pisati ćirilicom i navijati za Novaka Đokovića. Neću sedeti u kafani „Verona”, zato što se ta kafana nalazi u blizini Ruskog doma. Promeniću naziv predavanja Beogradskog sindikata iz „Projekat Srbija” u „Projekat Evropska unija”. Naučiću albanski, bosanski, crnogorski i vojvođanski jezik, da bih se bolje slagao sa komšijama, osim, naravno, sa ovima iz Republike Šumske, koje ću da izbegavam u širokom krugu. Pustiću bradu da bih ličio na lidere „Preokreta” i sve drugo što je potrebno da bi me prihvatili. Svestan sam da to nije jednostavan i brz proces, ali bih uz malu pomoć prijatelja lako mogao da se promenim. Ako biste mi samo omogućili da uđem u tu „high-tech” kapsulu za metamorfozu, iz koje je upravo izašao Vuk Drašković, vrlo brzo bih se izlečio od svih slabosti koje me sputavaju da budem slobodan. A onda, kada sutra budete napisali „Preokret br.2” - za priznavanje nezavisnosti Sandžaka (a ne Raške – kao što kažu ekstremisti), moje će ime biti prvo na spisku podrške. Možda je bolje da prvo otcepimo Vojvodinu, dok je još nisu upropastili zarđali srpski plugovi.

A onda, kada sutra budete napisali „Preokret br.2” - za priznavanje nezavisnosti Sandžaka (a ne Raške – kao što kažu ekstremisti), moje će ime biti prvo na spisku podrške. Možda je bolje da prvo otcepimo Vojvodinu, dok je još nisu upropastili zarđali srpski plugovi.

Eto toliko od mene drugovi, ne bih da vam trošim dragoceno vreme, koje možete pametno da potrošite na preokretanje. Voleo bih da pročitate ovo pismo, jer imam osećaj da jedino vi možete da mi pomognete da se i ja preokrenem. Nadam se da ćemo se uskoro sresti na nekoj novoj revolucionarnoj manifestaciji u sali „Amerikana”, ili na otkrivanju spomenika Lejdi Gagi, ili na otvaranju sportskog centra „Adem Jašari”. Pre toga, možda se i sretnemo na koncertu Dina Merlina u „Areni”, pod uslovom da uspem da nabavim karte za VIP ložu.

Srdačan pozdrav od jadnika koji se još uvek (ali ne zadugo) zove Srbinom.