Preplitanje istorije i sadašnjosti - beseda povodom 100 godina od početka Prvog svetskog rata i godišnjice Podgoričke skupštine

Odluka Velike Podgoričke skupštine predstavnika srpskog naroda u Crnoj Gori, održane pre 96 godina o ujedinjenju Crne Gore i Srbije, jeste svetao istorijski događaj od velikog značaja. Odluka narodnih predstavnika o ujedinjenju izraz je vekovnih težnji srpskog naroda da svoje pravo na samoopredeljenje ostvari ujedinjenjem, da bi ujedinjen, poput drugih evropskih naroda, potpunije ostvarivao svoje legitimne nacionalne interese, štitio svoje biće i identitet, u skladu sa opšteprihvaćenim principima. Uvek za svoje dobro, nikad na štetu drugih.

Danas Srbija i Crna Gora postoje kao odvojene države. Ne ulazeći u druga pitanja, dobro je da se one međusobno uvažavaju, da sarađuju bar toliko koliko međusobno sarađuju druge države. Nikako ne može biti dobro ukoliko bi se desilo da Srbija i Crna Gora nanose štetu jedna drugoj, političku, ekonomsku ili bilo koju drugu, radi nekakvih kratkoročnih, ili prividnih koristi, ili radi ugađanja trećima. Imajući u vidu istoriju, posebno, istoriju balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, istu sudbinu u prelomnim periodima, zatim, zajedničku kulturu, jezik i mnoge druge zajedničke odlike i iskustva, Srbija i Crna Gora imaju velike prednosti da razvijaju bliske bratske odnose,  da neguju solidarnost i saradnju bez nesporazuma, veštačkih ograda, ili prepreka. To je ujedno prednost i kada je reč o odnosima sa trećim zemljama i organizacijama.  To je ono što i narod obe države očekuje i čemu teži.

Neretko političari preuzimaju posao istoričara, što svakako nije prihvatljivo, čak može biti vrlo štetno. Moramo se zapitati zašto je to tako i kome je u interesu da krivotvori istoriju? Kome je u interesu da optužuje Srbiju i Rusiju kao navodne vinovnike Prvog svetskog rata? Kome je u interesu da Gavrila Principa proglašava za teroristu? Istorija je učiteljica života, a nije sluškinja politike!

Ako bi istorija bila nevažna prošlost, otkuda tolika nastojanja, toliko novca i energije da se ona revidira, krivotvori. Godinama već, ako ne i decenijama, osećamo snažna nastojanja da se izvrši revizija istorije ne samo Prvog i Drugog svetskog rata, već istorija Evrope čitavog 20. veka. Godišnjice koje upravo obeležavamo neki centri koriste da pojačaju krivotvorenje istorije.  Jasno je da to vodi produbljivanju nepoverenja među narodima i državama. Revizija istorije može se pokazati kao predsoblje za reviziju granica. A onda?

Kakve nam pouke dolaze iz istorije Prvog svetskog rata?

Veliki rat je počeo ultimatumom Srbiji. Srbija niti je želela, niti je bila spremna za rat. Posle iscrpljujućih balkanskih ratova, svakome je jasno da je Srbiji najpotrebniji bio mir, okretanje razvoju.

Da li je to bio i kraj metoda ultimatuma, ucena i dvostrukih standarda? Svakako ne. Ultimatum u Rambujeu bio je jednako neprihvatljiv, kao i ultimatum iz juna 1914. Zahtevano je prihvatanje okupacije cele državne teritorije SRJ – Srbije i Crne Gore.

Imperijalističe sile Austrougarska, Nemačka oslanjale su se 1914. na grubu vojnu i ekonomsku silu – prva, u nadi da će silom zaustaviti opadanje svoje moći i slabljenje kontrole nad tuđim okupiranim teritorijama, druga, da će opredmetiti svoju naraslu ekonomsku i vojnu moć osvajanjem teritorija suseda, uspostavljanjem kontrole pravca Berlin – Bagdad, a zatim i cele Evrope i Afrike. Iskustvo govori da oslonac samo na silu, nepoštovanje prava i interesa drugih nacija i arogancija, nisu  prednost, već velika slabost. Da li se to iskustvo danas uvažava, ili svet klizi ka novim sukobima?

Gotovo smo poverovali u „proročanstvo“ zapadnih mislilaca  i stratega da je došao kraj istorije. Umesto toga, dobili smo množenje tzv. regionalnih sukoba, globalizaciju „obojenih revolucija“ i intervencionizma.

Uoči Velikog rata odvijala se žestoka trka u naoružavanju. Prednjačila je ujedinjena Nemačka, ali ni neke druge sile nisu zaostajale. Militarizacija je bila vidljiva i po nizu drugih obeležja. Nije bilo inicijativa da se suluda trka u naoružanju zaustavi. Evropa se uljuljkivala u verovanju da je mir trajno zagarantovano stanje. Razumemo li danas opasnosti od globalizacije intervencionizma započetog agresijom NATO na Jugoslaviju 1999. kao tačkom preokreta? Tada je Savet NATO proizveo sebe u nadređenog Savetu bezbednosti UN.

Vojni izdaci u svetu danas približavaju se iznosu od dva triliona dolara i ubrzano rastu. Na nedavnom samitu NATO u Velsu usvojen je stav da se vojni izdaci povećaju i da svaka članica izdvoji najmanje 2% opšteg domaćeg proizvoda (GDP) za naoružavanje. Korak po korak, svet je ušao u novu spiralnu trku u naoružanju. Hoćemo li pokrenuti inicijative da se ona zaustavi, ili ćemo se ponovo, kao uoči Prvog svetskog rata, uljuljkivati verovanjem da je mir zagarantovan?

Danas u Evropi ima više stranih vojnih baza nego što ih je bilo na vrhuncu hladnog rata. Zašto? Starim se dodaju nove - tzv. antiraketni sistemi, pet novih baza za rotiranje trupa (5-10.000 NATO vojnika) za brze intervencije. Sve bliže ruskim granicama. 

Egoizam, ultimatumi, licemerje, nepriznavanje i gaženje interesa drugih naroda doveli su do Prvog i Drugog svetskog rata. Nametanje interesa silom,  nepriznavanje ravnopravnosti drugih naroda i zemalja, pred svima nama je izronila kao osnova za globalni intervencionizam, autoritarizam i neofašizam.

Jedan od ciljeva agresora u Prvom svetskom ratu bio je – preraspodela kolonija. Šta su ciljevi imperijalističkih sila danas? 

Ličnosti od nesumnjivog uticaja na kreiranje američke strategije - Bžežinski i Olbrajtova javno tvrde da prirodna bogatstva Sibira ne pripadaju samo Rusiji, već tzv. međunarodnoj zajednici! Zahtevi za preraspodelu prirodnih bogatstava na planeti su jasni. Bivši komandant NATO u Evropi, general Vesli Klark je izjavio da u Pentagonu postoje planovi za vojne intervencije po svetu, priznajući da je jedan od mogućih motiva i kontrola izvora nafte.

Opasnost po svet današnjice proizilazi iz činjenice da postoje centri moći koji veruju da su predodređeni da upravljaju svetom, da im je tu misiju poverilo proviđenje, a da su svi drugi na planeti dužni da ih slušaju i da se upravljaju po zadatom obrascu. To nije  razlog samo za zabrinutost, već pre svega, za dejstvo razuma i snaga mira.

Deobe pojedinih naroda, razbijanje suverenih država, izazivanje nepoverenja, nacionalnih, plemenskih, ili verskih sukoba – oduvek su bili sastavni deo imperijalističkih, kolonijalističkih i hegemonističkih strategija. „Podeli pa vladaj“ je metoda osvajača stara više hiljada godina. Iz naše perspektive, iz naših iskustava, posebno onih tokom 90-ih godina prošlog veka, izgleda kao da je nova, sveža, tek od juče.

Srpski narod kao stari evropski narod dao je za odbranu ciljeva evropske civilizacije i njenu slobodu veći doprinos i podneo veće žrtve od daleko većih država i nacija. Otkuda onda toliki pritisci, ponižavanja i ucene? Srbija, kažu, mora da žuri ka Evropi, iako, ruku na srce, malo više obazrivosti pa i sporija vožnja i na „evropskom putu“ može biti predpostavka veće bezbednosti interesa Srbije.

Istorijski događaji koji su povod našem okupljanju obavezuju nas da se zapitamo kome i čemu smeta pravedno rešavanje srpskog nacionalnog pitanja? Šta su pravi razlozi i ciljevi drboljenja srpske nacije i Srbije? Po kojim načelima se nasilno otimanje Kosova i Metohije od Srbije proglašava doprinosom miru, demokratiji i evropskim standardima, a srpskom narodu u BiH, ne samo da se uskraćuje pravo na samoopredeljenje već se na njega vrši neviđeni pritisak da prihvati ukidanje Republike Srpske i nasilno utapanje u unitarnu, „funkcionalnu“ i „evropsku“ BiH, sve to kršenjem Dejtonskog sporazuma, odnosno, međunarodnog prava? Evropa je učinila i, nažalost, nastavlja da čini velike greške prema Srbiji i srpskom narodu – od sankcija i izolacije, do učešća u agresiji NATO 1999.

Svedoci smo da se slabljenje i cepanje srpskog nacionalnog bića nastavlja. A da se pri tome tzv. evropski put, obećanje članstva u EU i„boljeg života“, već deceniju i po, koriste kao sredstvo za kolektivnu anesteziju naroda.

Vreme je da se zapitamo - imamo li još prava na lakomislenost i povodljivost? Za početak, prestanimo sa sa svakodnevnim jutarnjim i večernjim molitvama komesarima politbiroa u Briselu. To će nam osloboditi bar malo vremena i snage za razmišljanje.

Ostajući otvoreni za svakog ko nas iskreno prihvata kao partnera, ko želi mir i napredak, vreme je da se okrenemo sebi i oko sebe, da partnere biramo ne po tome šta nam govore, već po tome šta nam rade.

Vreme je da brat uvaži brata, saveznik saveznika, prijatelj prijatelja. Prijateljstvo se ne stiče preko noći, ne gradi se kad zatreba. Prijateljstvo pomaže kada se navek čuva i neguje;

Vreme je da se setimo prijateljskih poruka Arčibalda Rajsa koji je, ubrzo nakon Prvog svetskog rata, uočio sklonost srpske elite da bivšim neprijateljima postavlja crvene tepihe, a prijatelje i saveznike „nogom ćuši“.  Upozorio je – ako tako nastavite, zlo vam se može ponoviti. Nije pogrešio. Nažalost.

Bogati nisu bogati zato što daju, već zato što su do savršenstva razvili metode kako da uzimaju. Zato, još jednom – okrenimo se sebi, poštujmo se, poštujmo naše korene, duhovnost, kulturu.  Poštujmo poruke naših predaka i dokazanih prijatelja, njihovu mudrost i dobre pobude. To je pravi način da se odužimo herojima Prvog svetskog rata i Mojkovačke bitke i narodnim predstavnicima Podgoričke skupštine. 

Izvodi iz besede na svečanoj akademiji povodom 100-godišnjice početka Prvog svetskog rata i 96-godišnjice Podgoričke skupštine, Podgorica, 26.11.2014.