Политичка неслога разара Србију

Непостојање изричитог националног програма у Србији вишеструко је узроковано. Оно који верују у демократски капацитет националне државе, жуде да се национални програм донесе. Други, пак, болесно равнодушни према свим аспектима националног феномена мисле да је добро што Србија нема националну стратегју. Једни и други су, евидентно је, у спору. Најзначајнији чинилац је самоуништавајућа идеологија свађалаштва. Набуситост и прзничавост, као деструквивна обележја колективног темперамента и националног менталитета, нису солидан основ политичке културе. Политички плурализам у Србији, као и свугде, претпоставља вишепартизам и разлике у идејама. Али, поделе које раздиру и умарају и Србију сежу у дубље историјске слојеве националног бића. Реч је о болним, често и несхватљивим унутарсрпским подвајањима на две стране, које се тичу карактера српске политике и имају прозападно или происточно геополитичко порекло. Сетимо се само Карађорђа и Милоша, карађорђевићеваца и обреновићеваца, радикала и демократа, партизана и четника, комуниста и антикомуниста, стамболићеваца и милошевићеваца, ових потоњих и досоваца, еврофила и еврофоба, вестерниста и источњака, и тако у недоглед. Може ли се замислити да они, тако љутито похрвани, деле исте националне и државне циљеве?! Пре би се могло рећи да оличавају загрижене и непомирљиве такмаце око примата у нацији и држави. Када је бивало историјски „густо” када је враг односио шалу, разлике су се или стишавале или појачавале, до супротности које су исходиле у непријатељству и осветништву.
 
Од када Србија нема национални програм?

Србија нема класични национални програм од стварања прве Југославије 1918. године. Последње велико државно и национално прегнуће било је оно изложено у „ Ратним циљевима Србије 1914.” Од тада је душом и телом Србије владао болесни дуг Југославије. Током трајања чак три Југославије српски национални програм је немушто дублирао југословенски интернационални програм. У том периоду Србија се непрекидно одрицала властитих националних интереса зарад одржања вишенационалне заједнице која је на крају трагично пропала. Штавише, и када су сви Јужни Словени, на темељу сопствених националних програма створили једнонационалне државе, Србија је још, у последњем еху, инсистирала на Србији као Југославији. Та остављеност Србије за сам конац распада југословенске државе, уз окупацију и понижавајућу ампутацију Космета, нагнала је чак и оне имуне на националне осећаје, да се позабаве проблемом српских интереса. Кап која је прелила чашу дводеценијског мучења Србије, потекла је из кухиње Европске уније, која масним мамцем евроинтеграција, покушава да примами и улови Србију. Из Брисела поручују да нам је од суверености и територијалног интегритета прече кандидатско чекање у промајној чекаоници за улазак у ЕУ. Као што то често бива, на ту бајколику кабинетску причу је одушевљено налегла једна од српских страна. Дакле, опет подела на нас и њих, за ово, а против онога. Странчарење и страначке поделе, а таман се помислило: Гле, ето ретког и узорног достигнућа националне слоге. Срби су се око Космета гложили и напокон сложили. Морам да признам да ми је то одмах личило на национални консензус. Али, преварио сам се, насео сам попут многих на слаткоречје демагога. Гротескне партијске и лидерске поделе нису превладане.

Шта треба да се уради да би Србија добила национални програм?

Нација треба да се нађе у таквим историјским околностима у којима је национални програм неопходност. Управо у овом часу наступиле су околности морално неподношљиве изнудице. Да би се достигао погодан миље за остварење националног програма потребан је широки национални компромис и консензус. Стари непријатељи су скоро изумрли, али како помирити тазе свађалице? Како усагласити опречне ставове око ЕУ и КиМ? Да ли је то уопше могуће? Мислим да јесте и то брзим стварањем оне коалиционе владе која ће да поштује редослед националних и државних приоритета. У дугачком срспком троскоку одраз је демократија: први додир земље јесте Косово, а у доскоку следи Европа. Наша држава изнад свега мора да заштити национални и државни сувренитет, што значи, кад-тад да поврати покрајину Косово и Метохију у државни састав Републике Србије. Улазак у ЕУ треба схватити реалистично, у годоовски средњорочном, најмање десетогодишњем распону чекања. Спољна политика Србије трбало би да уважи настале геополитичке и геоекономске промене у Европи и свету, заузме став активне војне неутралности. Односе са Русијом и земљама Шангајског споразума треба још више побољшати. Српска привреда требало би да оживи и оснажи земљу, не би ли она у догледно време превазишла клијентистички положај изнутра према осиљеним тајкунима, а споља према безочним мултинационалним корпорацијама. Ваљало би поправити медијску слику и растерати прековезне и безвезне спин-докторе, „експерте”, шибицаре, душебрижнике глобализма, мисионаре глобалног управљања и преплаћене сејаче магле из не(владиних) дружина. Треба да се спречи одлив младих и надарених људи у иностранство.  

Аутор је главни уредник часописа „Национални интерес”