Novi obrazovni zakoni i Zukorlić na čelu skupštinskog Odbora za obrazovanje - uvreda za srpsku prosvetu i univerzitete

Konferencija univerziteta Srbije je nedavno zatražila smenu Muamera Zukorlića predsednika Odbora za obrazovanje Skupštine Republike Srbije, zbog nestručnog i nekompetentnog obavljanja funkcije, ali i zloupotrebe položaja za ostvarivanje ličnih interesa. Povod su njegove izjave o rektorokratiji u visokom obrazovanju i povlašćenom položaju Univerziteta u Beogradu koji guši sve druge univerzitete (http://www.politika.rs//articles/details/389332).

Nema spora da je inicijativa više nego opravdana i da je ohrabrila mnoge (u akademskoj zajednici i van nje) da će prvi univerzitetski ljudi prekinuti zavet ćutanja kada je reč o razvoju srpskog obrazovanja i budućnosti naše države. Pogotovo što sadašnji trenutak karakteriše bahati uticaj politike na obrazovanje (jači i pogubniji nego u vreme komunizma) i svojevrsni političko-obrazovni  inženjering s ciljem da se promeni svest srpskog naroda.

Evo zašto.

Najpre, ona je zakasnela. Muamer Zukorlić i ranije je davao veoma uznemiravajuće izjave, vodio univerzitet koji se, ekonomskim terminima rečeno, nalazi u „sivoj zoni“ (da ovde ostavimo po strani bespravnu gradnju u centru Novog Pazara) i kao takav bio je Skupštini Srbije više nego podoban za izuzetno značajnu političko-prosvetnu funkciju. Univerziteti Srbije, i prvi među njima Univerzitet u Beogradu, pokrenuli su se tek kada su im zasmetale Zukorlićeve izjave koje se odnose na njih same.

Nisu digli glas, A MORALI SU kada je ova vlast postavila Zukorlića na mesto Odbora za prosvetu. Ćutali su kada je na ovu funkciju došao čovek koji za deceniju i po nije uspeo da akredituje svoj univerzitet, koji je ignorisao akademske procedure i kriterijume, a oslanjao se na radne dozvole koje su mu davali predsednici ili odgovarajući ministri gotovo svih srpskih vlada. Uprkos tome, on je sve vreme upisivao studente u Novom Pazaru i drugim gradovima, dajući im diplome i doktorate. Postavljajući ovakvog „obrazovnog delatnika“ na mesto čuvara obrazovnih zakona, srpska vlast je ponizila srpske univerzitete koji su, sve do pre neki dan, ćutali. A i sada im to nije bio razlog za smenu.

Zašto je još ova inicijativa kratkog daha i manje bitna nego što izgleda? U Skupštini Srbije su 27. septembra ove godine usvojena dva izuzetno značajna zakona, a koja su se u vreme KONUS-ovog reagovanja nalazila u skupštinskoj proceduri: Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o visokom obrazovanju. Oba su u definitivnom obliku nastala u kancelarijama Ministarstva prosvete, pod direktnim patronatom ministra prosvete i njegovih najbližih saradnika. Prožeta su antiintelektualnim i antiobrazovnim duhom, sa nizom loših rešenja na svim nivoima obrazovanja.

U prvom zakonu, treba pomenuti bar dva najvažnija od loših rešenja: (1) izuzetno visoka ovlašćenja i moć ministra prosvete (što bi i za Dositeja Obradovića bilo premnogo, a znamo da naši ovovremeni ministri prosvete mogu da se približe velikom prosvetitelju samo kada stanu pred njegov spomenik) i (2) svođenje Nacionalnog prosvetnog saveta, najstručnijeg obrazovnog tela u osnovnom i srednjoškolskom obrazovanju, na nivo tek jednog od savetnika ministra prosvete.

Nacionalni prosvetni savet čine akademici, profesori univerziteta, predstavnici stručnih društava i udruženja.Ovakvim zakonskim rešenjem ministar Mladen Šarčević (Mića Jovanović srednjeg srpskog i regionalnog obrazovanja!) spustio je NPS na nivo onih koje će možda i da sasluša, ali, sigurno je već sada, neće nikada da posluša. On je veoma dobro razumeo svoju ulogu stečajnog upravnika srpske prosvete, zbog toga su mu i neophodna tolika ovlašćenja. Iz tih razloga se, upravo preko Muamera Zukorlića i Odbora za obrazovanje, smenjuje uglednii društveno odgovorni profesor dr Aleksandar Lipkovski sa mesta predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta, dok je Univerzitet u Beogradu, čiji je on tamo predstavnik, po običaju ćutao. (Inače, začuđujuća je – uz časne izuzetke –  ravnodušnost našeg najstarijeg univerziteta prema problemima i razvoju osnovnog i srednjeg obrazovanja, na čije se rezultate u svakom pogledu neposredno nastavlja.)

Ministarstvo prosvete, odnosno ministar prosvete i njegovi saradnici, nisu uvažili NIJEDNU od dvadeset i četiri primedbe Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje u toku izrade Zakona o visokom obrazovanju, a sve su bile izuzetno bitne i tiču se organizacije studija, akademskih kriterijuma i najvažnije,očuvanja autonomije univerziteta. I u njemu su, kao i u prvom zakonu, najznačajnije i nezavisne prosvetne institucije − Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Nacionalno akreditaciono telo, Komisija za akreditaciju, i druge  − dosledno svedene na nivo komisija Ministarstva prosvete.

Bitno je umanjena autonomija univerziteta u korist Ministarstva prosvete, a kada univerzitetu uzmete autonomiju, on prestaje da postoji kao društveno, nastavno i naučno odgovorna institucija. Zbog toga Savet za visoko obrazovanje nije dao saglasnost na predloženu radnu verziju Zakona, ali ministra Šarčevića i vlast koja ga je postavila nije briga za mišljenje Saveta (u kojem se, pored ostalih, nalaze akademici, uključiv i predsednika SANU, profesori emeritusi, doskorašnji rektori i prorektori, najugledniji profesori univerziteta svih naučnih oblasti). Nije preterano reći da je po prvi put u Srbiji napravljen zakon o univerzitetu za koji se univerzitet kao institucija suštinski ništa nije pitao, osim što ga univerzitetski predstavnici u komisijama delom legitimizovali.

Oba zakona su pravljena u istom duhu i sa istim ciljem. Oni ubrzano treba da obesmisle srpsko školstvo i učine ga vazalom vladajuće političke volje, da spreče kritičko mišljenje kod đaka i studenata, smanje ulogu identitetskih i nacionalnih predmeta na račun tzv. preduzetničkog obrazovanja, zapravo elementarne obučenosti buduće jeftine radne snage.

To je samo deo razloga zašto inicijativu za smenu Muamera Zukorlića treba podržati, ali je i primiti sa rezervom, jer se smenom jednoga čoveka ne rešava ništa bitno. Da je vlast manje bahata i siledžijska, a više mudra (što je u ovom trenutku teško i zamisliti), prihvatanjem predložene smene zadovoljila bi njene inicijatore, a zauzvrat bi sprovela sve ostalo što je naumila i o čemu u inicijativi nije ni bilo govora.

Međutim, o tome vlast neka  razmišlja, a akademska zajednica mora da polazi od onoga što je njena stručna i etička dužnost. Šta bi bili zahtevi, tačnije, šta je mnogo ranije trebalo da budu zahtevi KONUSA-a, dostojni njegove akademske uloge i odgovornosti za državu Srbiju? Zar ponižavanje oba prosvetna Saveta i donošenje nakaradnih zakona nisu važniji razlozi od Zukorlićeve izjave, ma koliko nju ne smemo potceniti?

Čim je video u kojem pravcu se kreće izrada zakona i da se akademska zajednica ne uvažava, KONUS je morao, uz povlačenje svojih članova iz komisija za izradu zakona, da zahteva: (1) da se oba obrazovna zakona povuku iz procedure, odnosno, iz upotrebe,  (2) da ministar prosvete bude smenjen i (3) da svaki budući ministar obrazovanja bude imenovan uz prethodnu saglasnost najviših prosvetnih tela i institucija. U čisto proceduralnom smislu možda je prvi zahtev zakasnio, ali, stručno i moralno gledano, izuzetno bi bilo važno da se ovi zahtevi javno i jasno postave i da se ne odustaje od njih.

(I neophodno je neprestano, nezavisno od konkretnih povoda, istrajavati na zahtevu svih zahteva: da se bez odlaganja sredstva za prosvetu podignu u budžetu Republike na 5.5−6 % BDP. To su uradile sve ozbiljne evropske zemlje, a prigovor da nema para je neosnovan i ciničan jer se ne radi o apsolutnom iznosu nego o procentu sredstava. Ako država daje gotovo duplo manje, ona za toliko zakida svoju najvažniju delatnost.)

Ako možda  KONUS, kao asocijacija više državnih i privatnih univerziteta, nije u stanju da pošalje jedan ovakav, samo naizgled radikalan a zapravo dosledan i nužan zahtev, onda bi to moralo da bude dužnost i obaveza Univerziteta u Beogradu. Tim pre, jer u Zukorlićevoj izjavi jeste opasniji, i sa dugoročnijim posledicama, onaj deo koji se odnosi na Univerzitet u Beogradu, a čiji je smisao da se uloga i značaj našeg najstarijeg i, zašto ne reći, najboljeg univerziteta u svemu izjednači sa drugim univerzitetima, pa i sa muftijinim. Ne treba mnogo mudrosti da se vidi da Zukorlić ne govori ni slučajno, ni nepromišljeno, i da njegovo mišljenje potajno dele mnogi od onih koji su ga, bez ustručavanja i stida, postavili na ovako važnu funkciju.

Pravde radi, za ovakav svoj položaj dobrim delom kriv je i naš najveći univerzitet. Akademska zajednica kao skup slobodnih, najobrazovanijih i društveno najodgovornijih ljudi, a posebno Univerzitet u Beogradu kao najznačajniji među srpskim univerzitetima, ima neotuđivu odgovornost da utiče na bitna pitanja svoje zemlje. Rektor BU morao bi da bude svestan da je njegova uloga značajnija od bilo kojeg ministra prosvete i morao bi da bude spreman da je preuzme – da ne bi sebe doveo u situaciju da izda univerzitet koji mu je poveren da ga vodi! Izjava Muamera Zukorlića jeste samo najnovija opomena Univerzitetu u Beogradu, i ljudima koji imaju čast da ga vode, koliko je napora, odgovornosti i hrabrosti neophodno uložiti da bi se sačuvala i razvijala ova institucija, jedna od najznačajnijih u srpskom narodu i srpskoj državi.

(Autor je profesor Učiteljskog fakulteta u Beogradu)