„Његош у нашем времену“ - говор на свечаној академији поводом 170 година од штампања „Горског вијенца“

 Ваша Светости,

Ваше високо преосвештенство,

Ваша преосвештенства,

Ваше екселенције, представници културних институција Републике Србије и Републике Српске

Уважени академици, декани и професори Универзитета

Уважени гости, поштоваоци Његошевог дијела!

Представља ми неизмерно задовољство пред овако пробраним скупом што имам ту привилегију да вам искажем лично задовољство што смо заједно и неколико реченица о нашем времену и односу према прошлости и вриједностима које су нам оставили преци у обавези да их сачувамо.

У години када обиљежавамо 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног, првог у лози Немањића и 170 година од штампања „Горског Вијенца“, ми у ствари на посредан начин и обиљежавамо 1847. годину, годину која има изузетан значај за српску науку и културу.

Да се подсјетимо, те године је Вук штампао свој превод Новог Завјета на српски језик, Бранко своје „Песме“, Даничић „Рат за српски језик и правопис“, а Његош „Горски Вијенац“.

Није спорно да нас је неолиберализам – разумеван као нови империјализам – увео у еру пост-истине страха и несигурности, што ће рећи да у вријеме кад историјске чињенице не обавезују, „сила Бога не моли“. Сведоци смо урушавања правне цивилизације. Данас када се замјењују улоге, када жртве постају злочинци, а злочинци жртве, хероји постају терористи, а терористи ослободиоци и хероји – примена дуплих стандарда је постала наша свакодневица. Медијска манипулација и инструментализација једина је реалност и извор истине. Појединац губи интерес за све што надилази лични ниво. Из природе несигурности данашњег свијета, тријумфовала је равнодушност и тако обојила наше вријеме.

Ми, наравно, не можемо бирати вријеме у коме живимо, али је једно од прворазредних питања какав је наш однос према прошлом и будућем времену. Неко ко слави 8 вијекова од крунисања свог првог краља свакако мора бити поносан на ту чињеницу, али истовремено и обавезан да промишља пређени пут.

Златно доба српске државе и културе почело је у средњем вијеку. Кад смо изгубили државу, стекли смо рајетнички менталитет, вијекови су прошли да бисмо је поново успоставили и утопили је у Југославију. Данас, када државу поново стварамо, са жељом да одбранимо себе од другог и друге од себе – то, истина, није нимало лак ни безболан посао.

Кад је било саборности, било је и самосталности и суверенитета.

Готово иста судбина је и данас: моћници одређују с ким ћемо, куда ћемо и како ћемо, а међу нама налазе оне којима је опште друштвено у сјенци личног.

Није ли ово тренутак да напокон кажемо шта хоћемо, а не стално шта нећемо?

Данас треба сагледати стање нације у цјелини, њене невоље и недаће, независно из којег дела српских земаља долазе. На пређеном путу, главне теме за промишљање су наше заблуде, порази, али и побједе, стално у том промишљању имајући као узоре и лучоноше наше славне претке (Стефана Немању, Светог Саву, Карађорђа, Милоша, Доситеја, Вука, Његоша, Андрића, Црњанског, Теслу, Пупина, Миланковића и патријарха Павла). Уз то, буду ли нам знање и образовање најважније, онда имамо прилику да направимо снажну државу коју нација заслужује, и у том смислу наше бављење прошлошћу и позивање на великане није ламентирање над истим и препрека ка модерној и просперитетној Србији – напротив.

У времену потпуног релативизма, у којем је све допуштено и могуће, шта ће Његош нама данас и како га уопште читати?

Некад неизоставан писац на нашим просторима, данас је непожељан и у својој родној Црној Гори. У бестијалности и у неразумевању суштинског код Његоша иде се толико далеко да га, на пример, неки на Универзитету у Сарајеву тумаче као геноцидног писца, а то мишљење дијеле и неки наши црногорски квази-интелектуалци, што је равно скандалу.

То је пјесник слободе и филозоф, религијски мислилац и енциклопедиста, духовник и државник, чије дјело има најдубљу психолошку, религијску, хришћанску и етичку вриједност. Његово разумјевање и поимање слободе садржи општехуманистичко значење које далеко надилази границе ових простора. Отуда је наш интерес за њега више него разложан. „Горски Вијенац“ у себи садржи изванредну интерпретацију различитих култура, од наше српске, преко културе Запада, до исламске. То је енциклопедија српског живота у Црној Гори и историја која надилази границе и добија универзално енциклопедијско значење.

Дакле, шта нам ваља чинити? Нашу традицију желимо сачувати и суочити се са европским вриједностима, а при томе желимо да очувамо наш национални идентитет, прије свега наш језик и културу.

СПКД „Просвјета“ покушава да ради на окупљању српских интелектуалаца, сабирању и интеграцији нашег народа расутог по различитим државама и континентима, подељеним токовима идеолошких заблуда и искључивости на којима су почивале и почивају све наше подјеле и расколи.

Када сам у овом часном дому, на нашој посљедњој трибини најавио тему о Његошу, многи су ме касније са чуђењем питали да ли је то потребно и ко данас уопште гаји интереса за историју. Ова трибина је одговор на то, и наше присуство овдје је одговор на то – јер данашњи човек, као и многобројни народи, прижељкују слободу.

А о самом Његошу и „Горском Вијенцу“ говориће вам најкомпетентнији међу нама, митрополит Амфилохије и академик Матија Бећковић.

•

Такође користим прилику да се захвалим свима који су нам помогли да обиљежимо овај јубилеј, а нарочито

- проти Петру Лукићу, старешини Саборне цркве у Београду

- Воју Вучичевићу, оснивачу хуманитарне организације „Стара Рашка“

као и, наравно, свим медијским кућама које су присутне са нама овде вечерас.