Neoliberalna paradigma i vetrovi sa Olimpa

Pad Berlinskog zida razumevan  kao „kraj“ i krah istočne ideološke paradigme (socijalizam) oslobodio je prostor planetarizaciji kapitalizma, dajući mu šansu da realizuje san o harmoničnoj budućnosti sveta. Tako su se stvorile pretpostavke za političko ozbiljenje američkog neoliberalizma, razumevanog kao egalitarizam koji preko tehnologije i ekonomije ujedinjuje svet. Planeta kao globalno selo kupa se u „okeanu“ demokratije“ u kome je sve dozvoljeno. Naprosto, nastupio je „kraj istorije“.

Zapravo, model (matrica) za uspeh je napravljen (tranzicija, modernizacija, demokratizacija, globalizacija), a put za srećno i bogato društvo otvoren: treba ga samo prihvatiti. Naprosto, Evropa nema „alternativu“ , ona je lek za sve – od nezaposlenosti do mira i slobode.  Vizija novog početka je tu kao prirodan i nezaustavljiv proces (Fukujama, Gidens, Skrer, Bek, Roberson, Hejvud). Dovoljne su bile dve decenije, pa da nam surova realnost posle tranzicije (siromaštvo, milioni bez posla i perspektive, konflikti i krize) naprosto bode oči i obeshrabruje. 

Od novog demokratskog poretka i Srbija je posle demokratskih promena očekivala izgradnju društva koje bi počivalo na dobro utemeljenim evropskih vrednostima, odgovornoj eliti i angažovanom javnom mnjenju. Zaboravila se, ili svesno predvidela jedna mala „sitnica“ – proceduralna demokratija koju čini skup apstraktnih pravila i normi u izbornom sistemu (koji je na delu u zemljama u tranziciji) nema obavezu da građanima obezbedi ambijent za realizaciju svojih interesa. Sudbina demokratije u takvim okolnostima zavisi od toga koliko će uspeti da obezbedi posao što većem broju ljudi, suzbije nepravdu, patnje i poniženja. Inače, prerasta u svoju suprotnost, oligarhiju.

Kakvo je stanje danas i ovde? Mnoge evropske zemlje teško nalaze izlaz iz privredne krize koja traje od 2008.godine sa nesmanjenim intenzitetom. Srbija u tom pogledu nije izuzetak – naprotiv. Opravdanje da je ceo svet u krizi ne rešava problem, ali otvara mnoge dileme: da li je neoliberalizam još ideal koji treba slediti, da li je on uzrok ili rešenje te krize, i na kraju, da li je on spreman i sposoban da se transformiše i radikalno preoblikuje itd. O tome posle Štiglica, Sola, Brodela, Volerstina, Solbučina ne treba govoriti. Naprosto je nestala neoliberalna utopija koju smo oberučke prihvatili početkom prošle decenije.  Otpor neoliberalizmu nije više stvar ideologije nego zdravog razuma.

Put popločan dobrim željama nije doneo rezultate. Svedoci smo najdublje svetske krize posle Drugog svetskog rata, u kojoj, gle čuda, prednjači Evropa. Po našim statističkim podacima, brojevima i procentima u poređenju sa proizvodnjom i zaposlenošću iz 1989.godine, minule decenije su svedok gordog posrtanja koje ljudi vrlo dobro osećaju. Ne pije vode sad tražiti krivca i objašnjavati zašto smo u ovom stanju. Ono što zaista zabrinjava jeste naše ponašanje i delanje – kao da se još nismo probudili iz neoliberalnog sna. Vladajuća elita vrti se u začaranom krugu tranzicije i pljačkaške privatizacije, kao da se ništa nije u svetu promenilo u poslednjih deset godina.

Jedino što je ostalo isto to su briselske depeše, sa novim uslovima, pretnjama, ucenama, poniženjima i ponekad obećanjima u stilu ako budete i dalje dobri i poslušni, pa se odreknete sebe, svog identiteta i države, ostaćete na putu sreće što se zove Evropa.

Da li su vetrovi sa Olimpa što ih zovemo Siriza i njihov predvodnik Cipras doprli do naših prostora ili su se uputili ka Sredozemlju, od Pirineja do Kipra? Kako javljaju globalni svetski mediji (koji su jedini zaduženi za „istinu“), neočekivana pobeda Sirize, čiji je demokratski legitimitet nesporan, nikog nije ostavila ravnodušnim: počev od briselske birokratske elite i njihovih ekspozitura po evropskim metropolama do onih koji sanjaju pravednije društvo. 

Ko je taj koji je ustao protiv zajedničke sreće i budućnosti ove i ovakve Evrope; da li je to levica ili ultralevica; odakle to dolaze disonantni tonovi do evropskog hora; kakva je njihova budućnost; čije su to teorije zavere, nije li to neka vrsta predstave koja na kraju  treba uveriti svetsku sirotinju da je sloboda precenjena i da se sigurnost treba tražiti ispod kišobrana „Velikog brata“.

Nadasve je zanimljivo da se u Srbiji najglasnije brani ovakva Evropa, uz ironičan osmeh prema onim koji je napadaju. To su pitanja što zaokupljuju pažnju i traže odgovore. Zaboravljaju da bezdušnost i strogoća Evropske unije (čitaj Nemačke) što se ogleda u stezanju kaiša, ukidanju radnih mesta, smanjenju plata i penzija, kresanju budžeta za školstvo, kulturu i zdravstvo, iznuđenom zaduživanju kod MMF i Svetske banke što vodi u dužničko ropstvo, prirodno proizvode nezadovoljstvo, gubitak perspektive i u mnogim doskora razvijenim zemljama. Nisu li to dovoljni razlozi za preispitivanje neoliberalne paradigme koja je u ime globalnog sela uništila male države, njihove ekonomije i šansu za razvoj?

Poželjna je samo ona država koja je sebe oslobodila bilo kakve obaveze prema društvu. Za održiv razvoj jednog društva potrebno je da ekonomski rast i društveni ciljevi budu u istoj ravni, u čijoj realizaciji participiraju svi. Ako budućnost nije determinisana, već zavisi od našeg izbora ciljeva – niko nas ne sprečava da naše ciljeve prevrednujemo u skladu sa duhom vremena koji prepoznajemo po iskazima vodećih intelektualaca, što se obično uzima za ideju vodilju.

Prvorazredni naš cilj je da povratimo dostojanstvo nacionalnoj državi, sačuvamo narod da Srbija ne ostane prazna, da prekinemo zavidne razultate u izvozu mladih i školovanih. Zaokret u pravcu društvene ravnoteže, zasnovan na održivom razvoju, je melem na našu ljutu ranu. Za održiv razvoj nisu garancija mere i potvrde MMF da smo na dobrom putu, njihov osnovni cilj je ekonomski rast koji obezbeđuje vraćanje dugova poveriocima.

Vučić je izvršio savršen unutrašnjopolitički zaokret reformišući samog sebe, što mu daje dodatnu snagu, a nama nadu, da će u duhu vremena (koje donose vetrovi sa Olimpa) reformisati srpsko društvo i državu i na tom putu skupljati političke poene, zaobilazeći kancelarkin recept (uz svo uvažavanje gospođe Merkel) o neminovnosti ekonomskog rasta i rigidne štednje. Taj recept pod lupom Krugmana, Štiglica, Gudharta itd. pokazuje svoje pravo lice.  

Neoliberalna utopija je iščezla, Evropa je (što kaže Štiglic) spremna za promene. Otpor neoliberalizmu nije više stvar ideologije nego zdravog razuma. Iskustvo kroz istoriju opominje: svaka vlast donosila je odluke u interesu naroda samo kad je bila u strahu od reakcije istog. Naša joj ravnodušnost još ne remeti san. 

Autor je profesor Univerziteta