Mačvanski region predstavlja izuzetnu rezervu pijaće vode za našu budućnost, a vode su, hvala Bogu, još uvek u vlasništvu države

U četvrtoj emisiji serijala “Litijum: Stručnjaci govore”, razgovarali smo sa hidrogeologom prof. dr Zoranom Stevanovićem, koji nam je odgovorio na brojna pitanja i nedoumice - da li će otvaranje rudnika litijuma u Jadru ugroziti izvore pijaće vode u Srbiji? Može li ovaj rudnik imati negativan uticaj na vodne resurse, čak i daleko od same lokacije? Da li je uopšte moguće ekološko rudarenje?

Profesore Stevanoviću, dobar dan i hvala Vam što ste se odazvali našem pozivu. Na samom početku, zamoliću Vas da nam odgovorite na 5 blic pitanja u kratkim odgovorima od jedne ili dve rečenice, a kasnije ćemo o svemu detaljno razgovarati, može?

Pokušaćemo tako. Hvala na pozivu još jednom.

Da li znate da se negde u svetu planira eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji?

Ne na način na koji je predviđeno da se to radi u dolini Jadra. Na nekim prostorima je moguće, u Portugaliji, čini mi se da je bilo reči da to može da bude slučaj, ali ne na ovako plodnoj zemlji, svakako. Većina ovih načina na koji se eksploatiše podrazumeva potpuno prazne prostore u aridnim oblastima i druge načine korišćenja – putem isparavanja iz rasola, takozvanih, ili solana.

Drugo blic pitanje: da li je moguće sprovesti eksploataciju litijuma u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način?

U teoretskom smislu, ono što su autori Rio Tinta napisali u tri nacrta studija zaštite životne sredine, prikazuje se da je to moguće. Po mojim shvatanjima, to je jedna prilično bajkovita priča koja, bojim se, da ne može da ima srećan kraj

U teoretskom smislu, ono što su autori Rio Tinta napisali u tri nacrta studija zaštite životne sredine, prikazuje se da je to moguće. Po mojim shvatanjima, to je jedna prilično bajkovita priča koja, bojim se, da ne može da ima srećan kraj, zbog toga što je količina rizika zbog kojih može da dođe do incidenata toliko velika da verujem da će u nekom od tih havarijskih događaja doći do kontaminacije životne sredine i da to neće biti moguće sprečiti.

Da li je, prema Vašem mišljenju, realno i dugoročno odgovorno ostaviti prirodne resurse budućim generacijama, a pre svega u tom smislu resurse poput zdrave vode i zdrave prirode?

To se podrazumeva, to je osnovni princip održivog razvoja, koji je široko promovisan na globalnom nivou. Dakle, koncept održivog razvoja je nešto sa čim živimo duže od 20-30 godina. Široko su prihvaćeni i ugrađeni su u naša zakonska rešenja i dokumenta, ali, nažalost, živimo u uslovima u kojima se sve to održivo, što bi bilo dobro za buduće generacije, ne sprovodi na odgovarajući način.

Da li ste protivnik rudarenja kao privredne grane?

Nikako. Živeo sam i proveo svojih 40 godina rada sa kolegama iz oblasti rudarstva, bio sam profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu. Mislim da dobro poznajem problematiku iako to nije moja uža stručna specijalnost. Rudarenje je moguće, naravno, i potrebno, ali ne na način na koji ćemo prepustiti da to rade kompanije kojima je primarni interes profit, a ne zdrava životna sredina. One su zato i zainteresovane da dođu i da to rade u Srbiji. Prema tome – rudariti da, ali isključivo na ekološki prihvatljiv način i kada se ispune svi uslovi koji će da obezbede zdravu životnu sredinu.

Može li bilo koja kompanija da garantuje da neće doći do curenja otrovnih materija i zagađenja životne sredine prilikom rudarenja i prerade jadarita?

Ako me pitate za jadarit, to je vrlo specifično, jer je to jedino mesto gde ima jadarita. Prema tome, ako me pitate da li bi neka druga kompanija mogla da to radi…

Bilo koja…da li bi bilo koja mogla da garantuje da neće doći do curenja otrovnih materija?

Ako bi to garantovali svim svojim sredstvima, do toga da osiguranje podrazumeva da se kompanija zatvori ukoliko dođe do akcidenta bilo koje vrste, onda bismo mogli da vidimo koliko bi njih prihvatilo da takve ugovore napravi sa državom. Prema tome, oni mogu da garantuju na papiru – sve je moguće, ali mislim da u praksi to teško može da bude slučaj realno

Slušajte, oni mogu da garantuju. Ako bi to garantovali svim svojim sredstvima, do toga da osiguranje podrazumeva da se kompanija zatvori ukoliko dođe do akcidenta bilo koje vrste, onda bismo mogli da vidimo koliko bi njih prihvatilo da takve ugovore napravi sa državom. Prema tome, oni mogu da garantuju na papiru – sve je moguće, ali mislim da u praksi to teško može da bude slučaj realno.

Hvala Vam na ovom uvodnom delu. Počećemo sada sa pitanjima iz Vaše naučne oblasti, hidrogeologije. Pre svega, zanima me kada ste počeli da se bavite, odnosno kada ste se zainteresovali za temu rudarenja litijuma u dolini Jadra?

Ako me sada pitate za konkretnu temu, što ste naravno ispravno učinili, mogu da vam kažem da sam se zainteresovao od kada je tema postala aktuelna, kao i svaki inženjer u krajnjoj liniji koji je blizak toj oblasti rudarstva i hidrogeologije. Na nažalost, pristup podacima je bio vrlo ograničen. Kompanija je to držala kao, da kažem, tajnu – tajna dokumenta. Rezultati takođe nisu bili dostupni. Neki od mojih kolega su bili angažovani u tome, ali nismo mogli o tome razgovarati, jer su potpisali ugovore o poverljivosti i obavezu čuvanja podataka.

Naravno, nisam želeo da insistiram na tome da nešto više saznam. Ali sam mogao da tu i tamo da naslutim otprilike u kom pravcu se projekat razvija. Međutim, prava dostupnost podacima mi je bila moguća tek početkom jula ove (2024) godine, kada je kompanija, da bi javnost upoznala da neće biti velikih ekoloških problema tokom njihovog rudarenja, objavila tri nacrta studije zaštite životne sredine, u kojima su sadržani i osnovni tehnički elementi celog projekta u tri komponente.

Prva se odnosi na sam rudnik, druga se odnosi na procesnu tehnologiju kojom će se ruda prerađivati, i treća koja će se odnositi na nešto udaljeniju deponiju rudarskog otpada, koja će se nalaziti na nekih 15-ak kilometara od samog rudnika, u dolini reke Štavice.

Tada su mi podaci postali dostupni i od tada sam mogao da izvršim nekako detaljniji uvid. To me je dosta koštalo vremena i energije. Naravno, tri nacrta studije su prezentirana na nekih dve hiljade stranica. Od toga jedan značajan deo se ponavlja u studijama, i naravno, jedan deo je izvan mojih realnih kompetencija, tako da neke stvari u krajnjoj liniji nisam mogao tehnički da ispratim. Znači, svi smo mi specijalisti za određenu oblast, pa sada to može da se širi, naravno, ali ta lepeza ponekad ne može da obuhvati svaki detalj, tako da je i ovaj moj slučaj bio takav.

To me je koštalo dosta energije, vremena, nedostatka sna i kašnjenja na nekim drugim projektima koje sam paralelno radio, ali me je zaista projekat zaintrigirao izuzetno, jer je meni samom bilo potrebno da odgovorim na pitanje – da li je moguće to sve raditi i to sprovesti ekološki tako pouzdano, a da nam ne dođe u pitanje ono što je moja uža specijalnost, a to je kvalitet vode i značajna izvorišta za snabdevanje stanovništva Srbije. To je zapravo bio najveći razlog zbog čega sam bio, hajde da kažem, tako posvećen duboko, što isto tako mi je omogućilo i moje sadašnje penzionersko stanje, da imam i tih mogućnosti, za razliku od nekih mojih kolega, koje možda razumem da nisu mogle da se toliko bave ovim detaljima u ovom projektu.

Iz medija se stiče utisak da svi na Rudarsko-geološkom fakultetu podržavaju projekat rudarenja u dolini Jadra. Da li je to tačno?

Ma dajte, molim vas. Šta se može steći i kakav utisak iz medija zavisi od toga koje medije ljudi prate. Iz onih medija koji su naklonjeni aktuelnom režimu, koji je u Srbiji na vlasti, može verovatno da se stekne takav utisak, jer se pozivaju gosti koji su isključivo iz onog dela, iz onog korpusa koji podržava projekat. To su uglavnom projektanti. Njih ima 14 sa Rudarsko-geološkog fakulteta, koliko sam ja upoznat, od čega je većina kolega rudarske struke. Mislim da su možda dvoje geolozi među njima. Rudarsko-geološki fakultet je specifična institucija. On ima dva odseka – Rudarski i Geološki. Uz Tehnološko-metalurški fakultet, to je jedini fakultet Beogradskog univerziteta koji zapravo ima dva fakulteta pod jednim krovom. Nama su studije geologije i rudarstva odvojene od prve godine. Od geoloških smerova, samo jedan je, da kažem, direktno povezan sa rudarstvom – to je istraživanje ležišta mineralnih sirovina, bez kojih rudari ne mogu, jer onda moje kolege geolozi iz te branše ispituju, utvrđuju rezerve rude, da bi se uopšte moglo razmišljati o rudarenju. Dok drugi smerovi mogu da imaju veze sa rudarstvom. Moja hidrogeologija pomaže rudarima da vrše odvodnjavanje rudnika, da obezbede da se to odvija na bezbedan način, čime se određenim rešenjima takođe ponekada uključuju i u studije uticaja na životnu sredinu, a nekada i modelskim ispitivanjem da bi utvrdili upravo te hidrogeološke uslove i količinu eventualnih rudničkih voda koje bi trebalo da se iz rudnika vadi.

Prema tome, onaj deo na rudarskom odseku verovatno bi bio moguće većinski za rad rudnika u Jadru. Ne mogu da tvrdim ništa zapravo, ali mislim da ogromna većina kolega geologa, bar na osnovu komentara i kontakata koje ostvarujem sada, naravno iz penzije, jer nisam direktno na nastavno-naučnom veću, se ne može složiti sa ovakvim načinom i ovakvim pristupom kojim se krenulo za eksploataciju jadarita i izdvajanje litijuma.

Mom kolegi, uvaženom kolegi i jednom zaista pristojnom gospodinu i profesionalcu, sadašnjem dekanu Cvjetiću, sam nedavno predložio da se, kada je projekat Jadar u pitanju i kada istupa u medijima, ne potpisuje kao dekan Rudarsko-geološkog fakulteta, već kao jedan od projektanata. A da bi dobio iza sebe Rudarsko-geološki fakultet, po meni bi trebalo da on, kao recimo čelnik nastavno-naučnog veća, predloži tajno izjašnjavanje kolega po ovom pitanju, jer svako ima dovoljno saznanja iz svoje oblasti i može da ih prenese na pitanje litijuma i da ima svoj stav po tom pitanju.

Dakle, kada bi se tajno izjasnili, moja lična procena iz nekog iskustva je da bi većina bila protiv ovog. Prema tome, upravo to na neki način definiše da bi bilo važno da se Rudarsko-geološki fakultet oglasi, ali tek kada takav način izjašnjavanja bude obavljen. Još jednom, zašto ne javno? Zbog toga da pojedine kolege na neki način ne bi uvredili ili ih možda dezavuisali time što bi se opredelili protiv rudarenja, a njima je to, hajde da kažem, osnovna oblast istraživanja i struka kojom se bave.

A sada dolazimo do Vaše najuže oblasti i neizostavnog pitanja – da li bi rudarenjem u Jadru bile ugrožene vode u našoj zemlji? Pre svega na toj teritoriji, a onda i dalje nizvodno?

Ovde moramo da budemo precizni. Ja sam to pokušao u ovim svojim nekim ranijim nastupima, a upravo i u jednom prilogu koji radimo za monografiju, koja će, nadam se, uskoro izaći iz štampi. Mi ne ugrožavamo vode u našoj zemlji kao celini. I onda je to zaista naišlo na opravdanu kritiku. Takve podatke ne treba iznositi u javnost, mislim da je to kontraproduktivno. Mi ovde možemo da govorimo o tome da će vode uz aluvion reke Jadar, a to su vode koje se nalaze u podzemlju, dakle u tom aluvijalnom delu, i vode koje su direktno u reci Jadar, mogu da prenesu zagađenje, vrlo lako, na nizvodnije područje, koje je udaljeno svega 13 km direktno pravolinijski, odnosno oko 17 km kada se ulazi u prostor Mačve.

Mi ovde možemo da govorimo o tome da će vode uz aluvion reke Jadar, a to su vode koje se nalaze u podzemlju, dakle u tom aluvijalnom delu, i vode koje su direktno u reci Jadar, mogu da prenesu zagađenje, vrlo lako, na nizvodnije područje, koje je udaljeno svega 13 km direktno pravolinijski, odnosno oko 17 km kada se ulazi u prostor Mačve

A tamo nam se nalazi najznačajniji rezervoar podzemnih voda, u toj, mi je zovemo intergranularnoj vodonosnoj sredini, ili međuzrnske poroznosti, dakle u aluvijalnom i naslagama koje su negde debljine oko 100 metara, a koje su i starije od ovoga najsavremenijeg depozita. To nam je izvorište koje trebalo bi, i u planovima koji su na državnom nivou definisani kao strategija upravljanja vodom do 2034. Republike Srbije, da budu jedno od osnovnih izvorišta osnovnih koje bi snabdevalo vodom Beogradsko-posavski i Mačvanski region. Tu se, dakle, nalaze količine vode koje su trostruko veće od onih količina koje Beograd trenutno koristi. To je jedna izuzetna rezerva za našu budućnost, za sve ono čimu smo izloženi i čemu ćemo još biti izloženiji sa klimatskim promenama, i to je količina vode koja ni po koju cenu ne bi trebalo da nam se zagadi.

Znači, opasnost da se to zagađenje prenese, taj rizik koji postoji zbog rudarenja i procesne tehnologije, pre svega, u dolini Jadra, bi bio glavni razlog zbog koga bi se moralo odustati od ovog projekta, prema mom mišljenju i stavu.

Ali, kako reagujete na mišljenja nekih vaših kolega upravo sa Rudarsko-geološkog fakulteta koji kažu da rudarenjem u Jadru podzemne vode ne bi bile kontaminirane? A to je negde i jedna crtica koju ministarstvo, resorno Ministarstvo rudarstva objavljuje na svojoj zvaničnoj Instagram stranici.

Vratiću se na ono s početka. Na Rudarsko-geološkom fakultetu u oblasti geologije postoji šest specijalnosti. Hidrogeologija je jedna od tih šest. Ja nijednog hidrogeologa sa Rudarsko-geološkog fakulteta još uvek nisam čuo da se izjasnio u prilog projektu. Prema tome, ako se kolege rudari, koji su nažalost i na svoju da kažem malo i sramotu, potpisali dokumenta koja se zovu hidrogeološka karta, onda moram da im oduzmem pravo da govore u ime Rudarsko-geološkog fakulteta o tome šta će biti sa podzemnim vodama.

Isto važi i za neke kolege iz Geološkog zavoda Srbije, koji se takođe oglašavaju time da neće biti nikakve štete po podzemne vode. Ono što je činjenica to je da su određene analize vršene u Institutu Jaroslav Černi, koji se po ovom pitanju ne oglašava. On je radio matematičke modele i prognoze koje, na neki način, pokazuju da bi došlo do većih poplavnih talasa na ovom prostoru, da bi prema maksimumu oni za određene prognoze iznosili negde između otprilike 1,5 i 3,8 metara vodenog stuba u najdramatičnijim scenarijima poplavnih talasa dolinom Jadra, a da bi to, po našem shvatanju hidrogeologa, ali i po mom ličnom, imalo reperkusije na prenos kontaminacije i na havariju na prostoru gde se rudarenje vrši.

U samim studijama nema odgovora na to pitanje. Pominju se nasipi, međutim, ima mnogo deficita u tom nagoveštenom principu da će to biti branjeno nekim nasipom, iz više razloga. Ne znam sada da li bi bilo mesto da ovde ulazim u te detalje, ali je činjenica da, ako se vratimo na vaše osnovno pitanje, među hidrogeolozima Rudarsko-geološkog fakulteta siguran sam da postoji većinsko opredeljenje da ovaj projekat ne bi trebalo da dobije zeleno svetlo.

Još jedna od tvrdnji je da ovaj projekat niti bi uticao, niti bi iscrpeo rezerve vode. Da li bi?

Pazite, on bi iscrpeo rezerve vode na samom lokalitetu, jer rudarenje ne bi bilo moguće bez iscrpljivanja rezervi vode. Međutim, ali one nisu tu esencijalne na samom mestu rudnika. One nisu od značaja za državu Srbiju u toj meri u kojoj su značajne ove nizvodne u dolini Mačve, koje mogu da budu kontaminirane. Prema tome, iscrpljivanje je nužno. U prethodnom dokumentu, onom nacrtu studije, govori se o količini vode koja bi se ispumpavala iz tih rudničkih voda od 38 litara u sekundi. Sad, ima i tu problema. To je definisano kao takozvana stacionarna količina, dakle kao da je ona kontinualna, bez toga da imamo uvid u to koliko vode ide u početku, koliko ide kasnije i tako dalje.

Ali zamislimo 38 litara u sekundi kad se ispumpava, to nije količina vode koja je esencijalna. U dolini Jadra, celoj dolini, procena je da ima rezervi vode negde između 200 i 300 litara u sekundi, ili bolje rečeno 0,2 do 0,3 kubna metra vode u sekundi. Prevodim to: ako to uporedimo sa Mačvom, u kojoj ima 19,9 kubnih metara vode u sekundi, onda vidimo da je to to drastično veća razlika i da je nama u pitanju ovaj resurs koji je nizvodni i koji može da bude zagađen prenosom određenog kontaminanta iz pravca rudnika.

A da li bismo mi onda ostali bez tog rezervoara koji pominjete, nizvodno, dakle u Mačvi?

Mi bismo ga kontaminirali. Mi ga kontaminirali kao što kada imate jednu čistu i lepu livadu, onda vi dođete i prospete đubre – i vi ste nju kontaminirali. Onda ima pitanje da li to možemo to da dekontaminiramo? Odgovor može da bude, jeste možemo – postoji remedijacija takozvana. Očišćenje nije nemoguće, ali to mnogo košta i pitanje je sa kojim periodom bismo ostali bez tog resursa i da li uopšte možemo u krajnjoj liniji da izvršimo dekontaminaciju.

Znači, pitanje „popravke“, odnosno dekontaminacije, je upitno ne samo zbog cene i vremena, već i zbog toga što možda uopšte nije moguće?

Da vam kažem, bor, koji se pominje i koji će biti jedan od eksploatisanih delova, elemenata, ta borna kiselina je jedan od najagresivnijih kontaminanata, koji se jako vezuje za životnu sredinu.

Takođe, bor je kao migratorni element na primer u procesu reverzne osmoze isto tako problematičan. Moram da odlutam iz ovog našeg prostora Jadra i da odem malo u Panonsku niziju. U Kikindi i Zrenjaninu, vode, koje nisu dobrog kvaliteta, podzemne vode na dubinama od 200-250 metara, odakle se eksploatišu, sadrže u većoj količini arsen i bor.

Tehnolozi i kolege iz Nemačke, sa kojima smo radili studije iz Technologiezentrum Wasser (TZW) u Karlsrueu, su analizom došli do toga da bi tzv. reverznom osmozom mogli da zadržimo arsen, ali bor je problematičan za zadržavanje na rešetkama pri reverznoj osmozi – rešetke koje se uspostavljaju da bi se kroz njih propuštala voda. Zbog toga su verovatno kolege iz Rio Tinta i njihovi eksperti predvideli da se radi dvostruka reverzna osmoza – jednom prođe kroz rešetku pa će ponovo da prođe.

Pri tome taj bor je problematičan, jer mulj koji ostaje pri tom procesu nije u studijama analiziran, ali prema nekoj mojoj proceni, može ga biti tokom dugogodišnje eksploatacije i do 500 tona

Pri tome taj bor je problematičan, jer mulj koji ostaje pri tom procesu nije u studijama analiziran, ali prema nekoj mojoj proceni, može ga biti tokom dugogodišnje eksploatacije i do 500 tona. Znači samo tog zadržanog mulja koji ostaje ’sludge’ na engleskom, koji ostaje iza procesa je problem gde ga deponovati, kako sa njim postupati i tako dalje. Prema tome, bor je migratoran, prenos njegov na nizvodna područja je problematičan – u smislu da li bi mogli da izvršimo dekontaminaciju.

Ja se time nisam bavio, niti sam se u praksi mnogo bavio, jer ova zemlja na žalost nema razvijene mehanizme da vrši očišćenja svojih deponija. Trenutno imamo, kada smo kod rudarstva, registrovanih 250 deponija rudarskog otpada u Srbiji. Njih smo uspeli da prebrojimo i da ugradimo u katastar zahvaljujući tehničkoj pomoći Nemačke (GIZ) i sredstvima Evropske unije. I mi znamo gde su te deponije, sada su locirane, znamo i kakve su, znali smo to i bez kolega Nemaca ali je sada i na sajtu Ministarstva rudarstva i energetike prezentirano gde se nalaze ali – koliko smo remedijacija uradili? Koliko smo tog prostora već dekontaminirali, a imamo kontaminirano? To je onaj odgovor zbog koga smo svi mi uplašeni da bi novo rudarenje na prostoru koji do sada time nije bio time obuhvaćen, dovelo do degradacije životne sredine i vode naravno kojom se konkretno bavimo.

A da li je uopšte poznato gde bi bio odlagan otpad rudnika u Jadru i ko bi to kontrolisao?

Znamo, jedan deo bi bio na samoj lokaciji rudnika, znači neposredno pored dva okna koja su predviđena da se njima ulazi u podzemni rudnik i da se odatle vadi ruda. Tu bi se formirala jedna deponija otpada koja bi imala dve komponente: jedno bi bila uglavnom čista jalovina – dakle, neproduktivan materijal koji ne sadrži minerale. Drugi deo bi bio malo mineralizovana ruda – ona koja ekonomski nije isplativa da se u ovom trenutku prerađuje; i te dve komponente bi se našle na samom mestu rudnika, na jednom brdu ili jednoj „piramidi“, da je tako nazovemo, koja bi u osnovni bila veličine 20 hektara ili, ja to volim da prevedem da bi bilo malo jasnije – 30 fudbalskih terena otprilike, koji su međusobno povezani, i njena visina bi bila 6 etaža po 10 metara, što bi bilo 60 metara visine, ili jednako jednoj 16-spratnici, približno. Znači, imate jednu ogromnu masu tog materijala na samom mestu rudnika.

Drugi deo bi se odvozio na 14 km udaljenu deponiju, koju sam pomenuo, u dolini jednog manjeg potoka Štavice. I tu je bilo problema – ta lokacija je izabrana posle više desetina razmatranih varijanti. Tako se barem navodi u ovom nacrtu studije. Tamo bi se odlagao materijal koji nema upotrebnu vrednost i koji sigurno nikada neće ni imati upotrebnu vrednost. Eventualno bi se, ako se u budućnosti steknu uslovi, deo malo mineralizovane rude mogao vratiti u proces dodatne prerade i iz njega izvući sirovine. Dakle, to su dva mesta, dve velike deponije. Obe su izložene bujičnim tokovima. Obe su izložene mogućim poplavnim talasima.

Mogući poplavni talasi, i to moram da kažem da je to moj glavni fokus upravo na tom pitanju: Kakve poplavne talase mi možemo očekivati u narednih 100 godina? Ili možda 200? Možda 250–300 godina? Tu bi dalje trebalo da žive ljudi. U kompaniji tvrde da bi oni mogli normalno da nastave svoje aktivnosti. E sada, vidite ovako: poplavni talas, kojem smo svedočili pre kratkog vermena u Valensiji, je doneo padavine veličine 500 mm za samo 8 sati. A to je bila skoro godišnja količina padavina na tom prostoru nekada – znači za 8 sati se dogodilo ono što se dogodi za godinu dana!

Mi se možemo isto tako se zapitati koja je to nova poplava koja može da nas zadesi? Koji je njen intenzitet? I kakva bi njena refleksija bila na ovaj prostor na kome se rudari i gde su deponije? Tu postoje opasnosti od havarijskog zagađenja, prenosom tog deponovanog materijala koji bi moguće bio oštećen. 

Imali smo katastrofalne ishode. Pre 2014. godine, kada je katastrofa poplavna takođe pogodila Jadar, i Kolubaru i uopšte nanela ozbiljne štete – i ljudske žrtve, matematički proračuni tzv. 100-godišnjih voda su bili bazirali na sasvim drugim istorijskim podacima, u odnosu na tu poplavu. Mi se možemo isto tako se zapitati koja je to nova poplava koja može da nas zadesi? Koji je njen intenzitet? I kakva bi njena refleksija bila na ovaj prostor na kome se rudari i gde su deponije? Tu postoje opasnosti od havarijskog zagađenja, prenosom tog deponovanog materijala koji bi moguće bio oštećen. To je jedan deo.

Drugi deo su četiri lagune, koje se pominju i koje treba da sadrže otpadnu rudničku vodu pre nego što ode u proces prerade. Ako dođe do poplave, a nije dovoljno zaštićen prostor, doći će do izlivanja te, da je nazovemo otrovne rudničke vode, i njenog prenosa Jadrom, na nizvodniji deo prema Drini. Taj deo u studiji nije analiziran. Njega su kolege locirali da neće otići zagaženje dalje od 6 km². I onda, naravno, vezano za taj bajkoviti podatak koji je izašao kao iz nekog modela, onda ovi stručnjaci govore da neće tog zagađenja biti nizvodnije, neće se preneti dole. A mi znamo da se prenosio u masi havarija koje su se dogodile na našim prostorima.

Samo ću pomenuti da u reci Pek nije ostalo ništa živo posle jedne havarije iz flotacijskog jezera, koji se nalazio kod Majdanpeka. To je bilo 70ih godina. Pa je kasnije rečica Šaška bila kontaminirana također izlivom iz flotacijskog jezera kad je pukla brana na tom delu pa je Donji Milanovac izgubio izvorište koje je kontaminirano trajno prenosom te vode iz flotacije. Pa smo imali primer u gornjem delu sliva o kome govorimo Jadra, da je došao kod Stolica do havarije 2014. godine, izlivanje opet od ovih rudničkih voda iz jednog manjeg basena odnosno flotacijskog jezera, koji je delom kontaminirao nizvodni prostor Korenite, pa čak stigao i dole do Jadra.

Znači, imamo situaciju u kojima znamo za te vrste havarija, i te havarije su nešto što u najvećoj meri može da nam ugrozi ovoj prostor budućeg izvorišta u Mačvi odnosno i sadašnjeg izvorišta ali od kojeg očekujemo da se razvije u decenijama pred nama, kao jedan od najsigurnijih resursa vode.

A kako ste uopšte dolazili do podataka? I kako ocenujete dosadašnju dostupnost podataka i transparentnost kompanije Rio Tino i svega onoga što su oni zapravo stručnoj i naučnoj javnosti u Srbiji pružili na uvid?

Lično sam zadovoljan i zahvalan kompaniji Rio Tinto što je ove podatke pružila da o njima možemo da razgovaramo. Ti podaci, kao što smo na početku rekli, su bili malo prikriveni nekim velom tajne, jer očigledno kompaniji nije bilo stalo dok ne formira koncept, kako će izgledati rudariti i šta će raditi. To je razumljivo, to je krajnje profesionalno.

Danas je to dostupno, međutim, zanimljiva je jedna druga stvar. U julu mesecu kompanija je objavila 3 nacrta studije o zaštiti životne sredine, za ove tri komponente o kojima smo govorili. Rudnik, procesna tehnologija i deponija. Dva meseca kasnije, dobijamo, i šalje se zahtev Ministarstvu za zaštitu životne sredine Srbije, za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja na životnu sredinu, i uz nju se prilaže deo tehničke dokumentacije. Očekivao sam da će to biti ono što smo već čitali u julu, prepisano. Tri esencijalne komponente su promenjene za dva meseca. Pominje se dvostruko manja količina rudničke vode koje će se ispumpavati. Pominje se za mislim 56% da sam izračunao manja srednja veličina sleganja terena na prostoru iznad rudnika. Dakle sleganje je neminovno, ono će doći kao posledica miniranja, iskopavanja, i tako dalje. Modelska ispitivanja koja se pominju u studijama su revidirana, dakle skoro dvostruko umanjena. I za mene najveće iznenađenje je bila činjenica da je ova deponija o kojoj sam govorio – koja bi zauzimala 30 fudbalskih terena visine 16 spratova premeštena sa jedne lokacije na drugu lokaciju, istina u blizini, ali po svemu na nešto višu kotu, da bi se predupredilo ono o čemu smo već diskutovali.

Prema tome, sad zapitao sam se prvo. Kako je moguće da kompanija koja kontinualno ponavlja da je rezultat njenog rada poslednjih šest i po godina, inače prisutna je poslednjih dvadeset godina, poslednjih šest i po godina rada 100 nezavisnih eksperata – o toj nezavisnosti možemo dalje da pričamo ako bude mesta i vremena- ali 100 nezavisnih eksperata, od čega 40 su profesori univerziteta. I da onda vi za dva meseca promenite tri esencijalne komponente koje ste pre toga dakle prezentirali javnosti? To je meni teško shvatljivo. U kompaniji koja sebe predstavlja kao jednu od najozbiljnijih, drugu svetsku po vrednosti projekata koja izvodi i finansijama koje ostvaruje i po želji da nam se prikaže kao jedno od najmoćnijih i koja će sigurno i bezbedno da vrši rudarenje u Srbiji, onda ostavljam pitanje: pa da li je moguće da to tako može da izgleda i da li to deluje dovoljno ozbiljno?

Kako biste onda i čime objasnili to neslaganje u rešenjima nezavisnih eksperata? Mislite zbog čega je došlo do promena?

Pa došlo je do promena verovatno pod utiskom onih kritika koje su mogli da čuju u javnosti od nas. Takođe, to je isti mehanizam koji je primenjen na primedbe koje su došle 2021. posle održane konferencije u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, maja 2021. i tada objavljene monografije, nazvaćemo je tako, koja je iznela u javnost brojne kritike na pojedine delove rešenja i posebno ocenila negativno mogućnost uticaja na biodiverzitet. Posle toga, vi vidite određene promene u pristupu. Već tada se bilo odustalo, još pre te konferencije u Akademiji nauka, od površinskog kopa, dakle, koji bi bio dramatično problematičniji u od sadašnjeg podzemnog rudnika. Neke su druge modifikacije takođe izvršene, i sada ovo što nam se prezentira između dve ove studije, odnosno ova dve tehnička dokumenta, nam zapravo govori tome da su verovatno zaključili da neke stvari ne idu baš u javnosti na ruku, pa su onda došli izvršili promene, ali se ja pitam kako su došli do promena za dva meseca, a šest i po godina je sto nezavisnih eksperata radilo kontinualno na ovom projektu? To je sada ono što se meni lično u ovoj situaciji ne dopada.

Pomozite nam onda da razumemo šta znači informacija da će se rudnik nalaziti u hidroizolovanoj zoni?

Ne znači ništa, ja mislim da smo iz ovog dosadašnjeg razgovora, to je neka floskula koja je plasirana. Mislim da je to ministarstvo u Ministarstvu rudarstva i energetike, žao mi, kad sam video da neke druge kolege, čini mi se sa Građevinskog fakulteta pominju slične stvari, a nikad se time nisu bavili praktično podzemnim vodama i o tome šta znači hidroizolovano. Znate, hidroizolovano je u prirodnom stanju. Nama postoje nepropusni slojevi koji ne dozvoljavaju aktivnu komunikaciju u potpunosti.

Ona opet može da postoji duž nekih razlova, raseda, da znate. Voda ide sedimentno pod pritiskom na gore, nekada, nekada niz te rasede silazi na dole, pa iz onog pripovršinskog sloja uz Drinu može da siđe u dublje delove. Znači, to su mogućnosti. A hidroizolovanost nestaje onog trenutka kada sa dva okna i sa 54 km pristupnih puteva u podzemlju uđete u te slojeve. Vi ste uspojili njih praktično. Svaka bušotina, ako se dobro ne izoluje, omogućava da duž nje voda cirkuliše ili gravitaciono na dole ili asedentno. Dakle, nema hidroizolovanosti potpune u tom smislu u kojem se govori. Postoji ono u prirodnom stanju, čim narušimo prirodno stanje, čim izazovemo sleganje terena, čim izazovemo mogućnost da nam se promene prirodni uslovi, nema više hidroizolovanosti.

Mnogo je informacija koje zanimaju građane i koje mogu da izazovu i zbunjenost i zabrinutost, a jedna od njih je „sopstveni izvori vode Rio Tinta“. Šta je to?

Ne postoje sopstveni izvori Rio Tinta. Rio Tinto je kupio, čini mi se, niz objekata, postao je vlasnik nekih parcela, ali on sopstvene izvore nema. U ovoj državi su vode, hvala Bogu dragom, još uvek u vlasništvu države i državna su svojina

Ne postoje sopstveni izvori Rio Tinta. Rio Tinto je kupio, čini mi se, niz objekata, postao je vlasnik nekih parcela, ali on sopstvene izvore nema. U ovoj državi su vode, hvala Bogu dragom, još uvek u vlasništvu države i državna su svojina. Koncesije se tako lako ne daju i ne daju se praktično nigde, neke su izmene zbog ovog Zrenjaninskog vodovoda, učinjene u zakonskoj regulativi, ali smo mi vlasnici vodnih resursa. Možemo dati koncesiju na flaširanje vode, ali to je minimalna količina na pojedinim lokalitetima, a koncesije su ograničene vremenski. Rio Tinto nema sopstvene izvore. On može da računa da je sve rudničke vode, nešto što će oni ispumpavati, pa da je to taj deo vode njihovih, ali to je, nema sopstvenosti tu. Mislim da je značajno da kažemo da sve ovo o čemu govorimo Rio Tinto pokušava da predstavi kao nešto što će biti održivo i što je moguće. Ja opet govorim o tome da postoje brojni rizici koji nastaju u tom okruženju. Mislim da je to značajan podatak.

To me niste pitali, ali sam sebi postavljam to pitanje. Znate, svakog dana dovesti na prostor rudnika 943 tone sumporne kiseline, ili ako ne dovozite svakog dana, dovešćete za tri dana 2700 tona. I to kako? Železničkom kompozicijom. Kakva je to kompozicija? Koliko vagona ima? Proračun je da mora da ima najmanje 17 vagona da bi 943 tone stale u njih. One će i pretakati. One će u zatvorenom procesu posle biti iskorišćene, pa će biti, kako kolege to navode, biće amortizovano to zagađenje, ali je tu stalni rizik.

Petnaest hiljada dana treba da traje operacija rudarenja. Petnaest hiljada dana treba da se to dovozi, istače, pretače, deponuje, sklanja, a da ne dođe do nikakve kontaminacije. Znate, onda razmišljamo ovako, pa postoji zaista idealizovana situacija, idealizovani slučaj u kome se, ajde da kažemo, ništa ne bi dogolilo. Sve bilo perfektno. Idealizovani slučaj je… Skoro smo imali konferenciju posvećenu Milutinu Milankoviću, pa smo došli i podsetili se šta je Milutin Milanković jednom uradio, iz svog, da kažem, slobodnog vremena, hobija: uzeo je izračunao koliko bi bila najviša zgrada na svetu, koja bi u idealizovanom slučaju mogla da se napravi sa materijalima koji su tada bili dostupni. Znate kolika je? 20 km visine. Dakle, idealizovano matematički je pokazao – ako ukopamo njen fundament toliko i toliko, ako napravimo kružno, ako ga izdignemo, ako taj materijal…Teoretski i matematički je moguće da se dokaže da je 20 km bude visok objekat. E sada, ja kažem, naravno, on je to radio i šaleći se sam sa sobom kad je to računo.

Oni moraju da nešto promisle i kažu da infiltracija vode od padavine biće 7% ili 12%. A sa tim podatkom uđu i kalkulacije. Pa onda izađe rezultat koji im ide na ruku, a koji im ne ide na ruku, oni ga malo poprave, onaj ulazni podatak dok ne dođu do idealizovane varijante

Znači, tako i ovo isto može da izgleda znate. Vi sve možete da proračunate, vi u model zavisno od inputa možete da ubacite idealizovane podatke za ovo ili za ono. Nešto morate i da izmislite. I ja tu, čak i ne zameram kolegama koje su radile model iz instituta Jeroslav Černi, oni su morali, nemaju evidenciju o svakom elementu. Oni moraju da nešto promisle i kažu da infiltracija vode od padavine biće 7% ili 12%. A sa tim podatkom uđu i kalkulacije. Pa onda izađe rezultat koji im ide na ruku, a koji im ne ide na ruku, oni ga malo poprave, onaj ulazni podatak dok ne dođu do idealizovane varijante.

Kažem, to je sve divno. Idealizovano, možemo da zapakujemo, da stavimo mašnicu finu i da kažemo, jeste, to bi tako moglo. Ali znate, to bi tako moglo u odnosu na ono koja je korist od toga i koja je dobit od toga. I to kad smo uporedili, ekonomisti će to bolje od mene da izračunaju, ja sad samo koristim podatak koji je sam Rio Tinto izneo. U idealizovanom slučaju, 180 miliona evra godišnje. Svi dokazuju da je to drastično manje. Mislim, ne svi, oni koji nisu podržavaoci projekta. Ali za 180 miliona evra pri sadašnjim cenama koje su uspostavljene u Republici Srbiji, možda napravite između 9 i 10 km autoputa. Dobro. I koliko možemo da, šta možemo uradimo za četrdeset godina rudarenja, da spojimo dva mesta u Srbiji. I šta smo dobili dalje time? Otišla su mineralna bogatstva, ostavili smo ekološku štetu vrlo verovatnu, koju sad generacije treba dalje da naslede. Ukinuli smo ljudima koji tamo žive mogućnost da se time dalje bave, mada svi kažu, oni će moći i dalje da se bave poljoprivredom. Znate, ko će kupiti njihove proizvode, to će sigurno bolje drugi znati od mene da objasne, ali meni je samo jasno da mi, na primer, imamo rudarenje u Bori i Majdanpeku, taj deo Srbije na neki je način žrtvovan. Tamo se već 100 godina rudari, a pretvoriti sad celu Srbiju u rudarski kop, mislim da se ni kolege rudari ne bi složili. Može da deluje privlačno, eto nama mogućnosti da radimo puno projekata, dobro u redu, ali siguran sam da nikome u ovoj državi, čak ni njenom političkom vrhu ne bi odgovaralo da se sve to otvori. A napravljeni su propisi, vrlo nesrećno, tako da malte ne svako ko istražuje i overi rezerve stiče pravo da sutra vrši eksploataciju kad zadovolji neke osnovne preduslove oko zaštite životne sredine.

Ali profesore, kad ste sad sve to ispričali pa još i uvezali mašnicom, ko bi to kontrolisao ? Znači, to idealno kako bi se odvijalo, odvijalo, ali neko bi morao da ima kontrolu nad tim da proveri da li je sve regularno, ispravno. Ko ? Imamo li dovoljno rudarskih inspektora ?

Nemamo. Sad sam nedavno kolegu pitao, baš iz ove oblasti, ja nemam baš tačan uvid šta se u Ministarstvu životne sredine i Ministarstvu rudarstva energetike odvija, čuo sam da ih ima četvoro. Od čega jedan sada će dobiti stalnu poziciju verovatno u istočnoj Srbiji oko Bora i Majdanpeka. Vi mislite da jedan čovek to može da sagleda ? Šta se maltene na dnevnom nivou dešava i moguće, možda i može, ne znam. On može kao rudarski inspektor da prati šta se radi, ali količinu kontaminacije ili bilo čega, to mi morali da rade timovi koji su zaduženi za monitoring na tom prostoru.

Ja polazim od monitoringa voda. Znate koliko imamo samo vodnih tela što smo bili obavezni prema Okvirnoj direktivi o vodama Evropske unije da izvojimo? Od 153 vodna tela podzimnih voda, samo oko 20% je trenutno praćeno u pogledu kvantiteta i kvaliteta vode od čega Agencija za životnu sredinu u budžetu ima sve manji budžet i može da prati pod okriljem Republičkog hidrometeorološkog zavoda samo 70 tačaka, punktova i da prati njihov kvalitet, što je, što je zapravo da kažemo, zanemarljivo.

Ministarstvo životne sredine se trudi nekako da popravi taj nedostatak, sprovodi projekte operativnog monitoringa, pokušava da nekako da prikaže tu situaciju malo povoljnije u smislu monitoringa, ali monitoring u ovoj državi je očajan, u odnosu na ono što bi bili zahtevi. On može da košta mnogo, ali šteta koja nastaje iza toga je mnogo veća. Imamo jedno pravilo koje smo ugradili u regulativu, preuzeto iz ovih principa održivog razvoja pa onda onoga što Evropska Unija već uradila, ‘Zagađivač plaća’. Znate gde već zagađivač plaćao ? Ja ne mogu da nađem primer, ja sam našao u jednom časopisu kolega pravnik je napisao da je 2020. pokrenuto 20 postupaka protiv zagađivača životne sredine, od čega je 13 za poznate. Šta je 13 zagađenja u ovoj Srbiji u koje su ona kontinualna? Mi bi zatvorili verovatno, ako ne većinu, onda sigurno polovinu industrijskih postrojenja zbog toga što tretman industrijske vode nije adekvatan. Mi bismo trebali da Beogradske vodovod i kanalizaciju zatvorimo, jer upušta neprerađenu vodu u reku Savu delom, a većim delom u Dunav.

Šta je sa tim zapravo? Kako mi onda da pričamo o tome da će nešto biti ovde ekološki sprovedeno, kad nemamo ni kapacitet, niti ulažemo u zaštitu životne sredine? Zašto ne saniramo 250 deponija ili bar deo njih, zašto nemamo te projekte koji se validiraju i koji u praksi se realizuju? Zašto naše kolege rudari koji imaju smer za zaštitu životne sredine i zaštitu na radu nisu angažovani na toj vrsti projekata, stimulanih od strane države, da to rade kao primarni zadatak? A ne da prate ono, kao eksperti, konsultanti angažovani pod kišobranom Rio Tinta da nam projektuju kako možemo lepo da vršimo rudarenje na prostoru Jadra.

A da li bi se nešto promenilo recimo kada bi država bila vlasnik 20% tog nekog budućeg rudnika u Jadru?

Ne bi se promenilo ništa, zašto bi se promenilo? Onda država sama ulazi u to da i njoj profit postane primaran u odnosu na ono što je ekološka šteta. Svakako bi država onda verovatno sa malo više fokusa pratila, ali ako dođe do zagađenja, onda bi kompanija rekla 20% sanacije na vašim leđima. Znači, ajmo mi da osiguramo da ta kompanija, kod Lojda ili bilo gde položi kapital, na primer, u vrednosti koja je 75% njihovog obrtog kapitala, da ona položi milijarde dolara na bankovni račun da možemo da ih skinemo ako dođe do havarije, da vidimo da li će to da uradi, da li bi to prihvatila da uradi. Pa da onda diskutujemo o tome, ok, mi ne možemo da damo 20%, ali imamo ta vaša sredstva, pa ćemo mi da se iz njih obezbedimo i rešavamo sve drugo što bi nastalo kao posledice vašeg rada.

Za sam kraj ovog razgovora, šta biste poručili svojim kolegama?

Zavisi kojim kolegama.

Hidrogeolozima, recimo…

Hidrogeolozima, pa dignite glavu, recite slobodno, nemojte se plašiti. Mislim, ne, nikoga ne vučem za rukav da treba da izlazi u javnost. Razgovarao sam sa puno kolega, razumem situaciju potpuno. S jedne strane ima tu malo, da kažem, oportunizma, ima malo straha. Živimo u nekom okruženju u kome nam je strah postao maltene deo svakodnevnice. Strah od ovoga ili onoga. Vidimo da živimo u možda i sve manje sigurnom okruženju, što se tiče i izgradnje i što se tiče projekata koji se realizuju ili su realizovani. Nažalost sa vrlo tragičnim posledicama. Dakle, strah, pa takođe, oportunizam. Malodušnost. Postoji jedna malodušnost koju takođe možemo da razumemo. A to je neverovanje u to da se nešto može bitno promeniti. A to – na tome se sistematski radi.

Postoji, da kažem, mehanizam u kome se ljudima pokušava da objasni, da nemaju čemu da se nadaju, nego samo da slušaju i da klimaju glavom. Ako vi imate na svaku izgovorenu reč, dato pravo kompaniji da se u svim medijima pojavi sa opanjkavanjem tih ljudi koji su izneli svoje mišljenje otvoreno i slobodno, onda postoji jedna opšta ugroženost i onda razumem zašto ljudi neće da izađu i ako nisu prinuđeni ne moraju da govore. Znate, i treća stvar, vi morate da bi govorili slobodoumno, morate biti i na neki način ostvareni. Ostvareni, sigurni u to što govorite, proveriti sve to.

Nije ni lako bilo meni ovo što smo na početku rekli, da sve ove činjenice pregledam i ustanovim, ne zbog toga da bi ja sada po svaku cenu kritikovao. Ja bih bio najsrećniji da vidim da tu nema nedostataka, da to rudarenje može da se obavi. Kad vidite da ima, onda šta vam ostaje, ostaje vam ili da ćutite ili da iznesete svoj stav u javnost. Prema tome, meni je ta uloga, sam sam je sebi namenio. I to ne zbog, ne znam, zlobe prema kolegama koji su bili angažovani, koji imaju učešće u tom projektu, koji su bili plaćeni. Ja sam dovoljno i zaradio i siguran sam u to što govorim, tako da mislim da neće biti lako drugima da izkažu svoj stav. Ali ako ne javno, ajmo tajno. Ajmo da time proverimo ko je za, a ko protiv. Ja kažem još jednom, o ovom projektu svaki geolog i rudar ima stav.

Hvala vam, profesore Stevanoviću.

Nema na čemu, hvala Vam na mogućnosti da o ovome razgovaramo.

Biografija:

Profesor dr Zoran Stevanović, redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u penziji, diplomirao, magistrirao i doktorirao je na smeru za hidrogeologiju. Radio je kao šef Katedre za hidrogeologiju, a od 2007. do 2012. bio je član Veća tehničkih nauka Univerziteta u Beogradu. Osnivač je Centra za hidrogeologiju Karsta na Rudarsko-geološkom fakultetu i mentor 12 doktorskih kandidata. Objavio je 395 naučnih radova, uključujući 46 u časopisima sa SCI-liste, i držao predavanja na univerzitetima širom sveta. Autor je i više monografija i univerzitetskih udžbenika, dobitnik brojnih nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu.

(N1)