Kosovo i Metohija su moja bašta

Postoje pitanja na koja nikada nećemo naći odgovor. Naprosto, za života će ostati neodgonetnuta. Kako objasniti bilo kome zašto nešto volimo i zašto ga doživljavamo kao lepo, drago, blisko i svoje? Kako objasniti osećanja koja večito izmiču pokušajima naučnika i izumitelja da dokažu i matematički tačno objasne ono što nas čini ljudima? Što više doživljavamo težinu života, u njegovoj celokupnoj surovosti, pokušaja da se on objasni sve je više, ali odgovora je malo i sve manje.

Dugo sam, u jedno letnje veče, sedeo pod jabukom. Rascvalom i punom neubranih plodova. U dvorištu koje mi je deda ostavio u nasleđe. Pod jabukom koju je on kalemio. Sedeći tako, setio sam se priča koje mi je, dok sam još dete bio, ispričao. Ne znam kako, setio sam se i njegovog oca i svega što je neko njemu u nasleđe ostavio.

Nedavno sam boravio na Kosovu. Pravim bi se podvigom moglo nazvati putešestvije preduzeto da bih stigao tamo gde sam oduvek bio. Blatnjavim putem, razlokanim od točkova kola, koraka putnika namernika, ljudi.

Ušao sam na Kosovo kao u svoju baštu. Kraj mene su ostajali voćnjaci, njive i pusta polja moje braće i sestara po ocu, po dedi, po ocu mojega dede, po prijateljima. Pogledom sam tražio jabuku s početka priče. I našao sam je – u sebi. U sećanju i prećutnom razumevanju svih što su bili sa mnom u mislima.

Uporno sam se trudio da se setim ljudi koji su kroz istoriju bar i površno pokušali da objasne ono čemu imena ne znam, ono neobjašnjivo. I konačno, setio sam se. Setio sam se priča i nesvesnih poriva koje su mi stari preneli. O teškim mukama koje su podneli. Zbog čega? Zbog života, zbog one jabuke koju je neko posadio, pod kojom bih i ja nekome mogao da ispričam zašto je ta jabuka moja i zašto je baš tu gde jeste.

A zašto ne želim nikome da je dam? Zato što raste u mojoj bašti.

Žao mi je ljudi koji svoju baštu nemaju, ili su je imali, pa zaboravili. Nesrećan sam kada oni što svoje potomke nemaju, ili ih u svojoj budućnosti ne vide, ruše moje želje i sećanja.

U trenu kada mi je sve uzeto i kada mi ništa osim želja nije ostalo, nisam bio, a nisam ni sada, spreman da prihvatim da i to malo života, i ono malo duše, neko želi da mi oduzme. Zaista nemam potrebu da ispitujem sve moguće načine da se i takva želja u meni ubije i da me nateraju da se pomirim sa onim što neki umovi nazivaju sudbinskim, a što kao zlo doživljavam. Sve napisano i rečeno ne predstavlja ništa više od pokušaja da viknem da sam živ. Da tražim bar još jednog čoveka koji će isto to reći i sa mnom se složiti. Nekoga ko će time potvrditi naše postojanje, nekoga ko želi da živi, baš kao i ja.

Sopstvenim sam očima video i niko me neće ubediti da nisam u pravu kada tvrdim da moje sestre i braća na Kosovu i Metohiji ne osećaju isto. Ne želim da verujem da uopšte postoji pitanje kojim će vas neko „slavodobitno“ darovati: „Šta ti znaš o Kosovu i Metohiji kada nikada tamo nisi bio?“ Ipak, i takvo se pitanje postavlja.

Onome ko je svoju baštu zaboravio nek ostanu bandere, popljuvani uglovi gradskih ulica i ulazi skupih restorana gde se živi život na račun očeva i majki koji su sve svoje njive i krave prodali da bi im deca postala „nešto“. Nije suština u tome što ćemo nekad nekuda otići, muka je ako se nemamo kome i čemu vratiti.

Uporno se i dalje trudim da pronađem nekoga ko će mi objasniti moja osećanja i neraskidivost sa onim što me čini ličnošću. Neraskidivost s mojim precima i zemljom, ostavljenom meni u nasleđe.

Kosovo i Metohija su srce Srbije. Reke što mojom zemljom teku njene su vene. Koliko god želja za životom bila jaka, uvek će se naći neko ko će želeti da je uništi, smišljajući pri tom najmonstruoznije načine da to učini. Uvek će se naći oni što će želeti da drvo života iščupaju iz korena, ali se ipak nadam da će se naći način da se seme života i one jabuke poseje i na najtamnijem mestu ovog parčeta Balkana. Neće mi smetati ako plod što će nići bude bio i divlji. Samo neka nikne, biće moj.