Ко то тамо пева?

Још 2005. године, у својој књизи Ко то прича о Европи, писала сам о томе да је Србија већ од 2000. године, уз наменску и фалсификовану причу о Европи, кренула не европским, него вулгарно-америчким путем с краја деветнаестог века (где је главна слика света била како другога преварити и украсти му имовину), дајући за то, у својој књизи, конкретне доказе и примере. Морално право да овако нешто пишем прибавио ми је сам живот од скоро три деценије у тој истој Европи коју често критикујем, али никада не заборавим да поменем оно што је у њој добро. Укратко, наша отаџбина Србија узела је из овог дела света углавном све оно што не ваља, систематски избегавајући оно што је било прихватљиво и што је једино и чинило разлику сређених држава наспрам суровог транзиционог колонијалног неолибералног хаоса.

Зато ћу овде, без теорије и великог увода, само скраћено навести неке најкарикатуралније и најконкретније од тих примера.

Будући да се власти у Србији већ двадесет година позивају на "Јевропу", хајде да, укратко, видимо на чему се ово заснива и како изгледа живот у аутентичној Европи, која не зависи од бриселских директива. Затим, да видимо како све то изгледа у тзв. "европској Србији" која недопустиво жртвује део своје територије, али притом не усваја ништа европско.

Идемо редом:

1. Упркос ретким банкарима идеалистима, банке су свуда, биле и остале, највећи индиректни пљачкаши и лопови по дефиницији, готово од 18.века. У Србији оне у тој дрскости, чак ни руке не крију у рукавицама, него држе рекорд у џепарењу Игоових Јадника. Али, за то је крив сам домаћин, који је уместо пружања храброг отпора, угостио монетарног бескрупулозног окупатора. Најочигледнији пример за ово јесте чињеница да у Србији годишња банкарска камата износи од 17 до 20 посто, док је она у Европи 2 посто.

2. У Србији радни спор између радника и послодавца траје, у просеку, од 4 до 10 година, или се, најчешће, никада не заврши, за разлику од живота оштећеног радника који има свој тужан крај. У Француској овакав радни спор траје од недељу до две дана и увек се пресуђује у корист радника, чак и онда када он није у праву (под условом да је радио), просто зато јер он увек претставља слабију страну.

Ако просветни радник добије отказ у току, а не крајем школске године, њега европски просветни закон штити и послодавац, мора да га врати на посао до краја године, или да му исплати рад за све те месеце. У Србији и поред донетог закона у том правцу, велики део, од тајкуна зависних судија, пресуђује у корист богатог и корумираног послодавца (насупрот самом закону) и притом, не сноси никакве последице. Аутор овог текста зна много таквих примера, односно доказа.

3. У Србији човек који није власник ни стана, а ни земљишта, плаћа држави "порез на грађевинско земљиште" које није његово, у згради у којој се налази стан који није његов. За људе који ничега нису власници, ни некретнине, нити земљишта, овако нешто у Европи, потпуно је незамисливо.

4. У Србији је, због монопола који држе партијски миљеници, храна најмање три пута скупља него у европским земљама (ово важи за готово све намирнице, а поготово за оне најосновније), уз плате које су до десет пута мање.

5. У Србији приватни лекар не може да наплати лечење за сиромашног пацијента из социјалног осигурања, а у Европи он то може. На тај начин сиромашни пацијент може да оде и код приватника ако сматра да га овај боље лечи од неког наметнутог лекара из државне службе. Зато сиромашни људи у Србији немају никакав избор.

6. У Србији на намирницама које се продају не пише колико вештачких материја, емулгатора и конзерванса исте садрже (Е ...и сл.), а у Француској је то обавезно навести на сваком производу који овa супстанцa поседује и поред тога залепити црвену путачу као знак упозорења. У противном се иде у затвор.

7. У Србији су антене мобилне телефоније постављене директно над главама људи (пример главне поште поред Скупштине), док у Француској ове антене уопште не смеју да буду близу људског насеља.

8. У Србији су амерички производи на бази ГМО увезени и посађени одмах после 2000. године (бивша министарка је то недавно јавно признала). У Француској су ГМО производи и семе најстроже забрањени, а одговорни за овако нешто , добијају више година робије.

9. У Србији се људима нуде вакцине против грипа (неколико америчких политичара су власници акција у овом капиталу ). У Француској су већина самих лекара одбили да вакцинишу људе против птичјег грипа овим вакцинама, док је држава за то време бесплатно делила хомеопатске лекове, типа "осцилококсинум".

10. Лекови из групе бензодијазепина (бенседин и сл.) у Србији се купују без ограничења и без рецепта, док су у Француској већ више од 15 година забрањени због јаких секундарних негативних ефеката пражњења, или дозвољени искључиво уз строгу пратњу и надзор лекара, највише до недељу дана употребе.

11. Србија је једина земља у Европи у којој возачи аутобуса у току ноћне вожње пуше не отварајући прозор, упркос законској забрани, и нико их због тога не санкционише. Нико се, такође, није сетио да им набави слушалице за слушање музике, како уморне путнике ноћу не би тиранисали својим избором гласног турбо ритма. Ретки су они који су у том смислу пажљивији.

12. Србија је једина земља где саобраћајна полиција или паркинг сервис не кажњавају татине синове у добрим и скупим џиповима, али свима другима, сиромашнијима, наплаћују казне.

13. Србија је једина земља где телевизија, као што је тзв. "РТС" мора да се плаћа два пута, тј. дупло (преко кабловске наплате и преко тзв. претплате) и поред тога што је у питању канал којим народ углавном није задовољан и не сматра га уопште јавним сервисом, нити од општег значаја.

14. Србија је једина земља у Европи где извесни приватни факултети (као, рецимо, "Мегатренд") деле "почасне докторате" политичарима и људима који нису универзитетска лица , или универзитетски заслужна лица. У Европи се то кажњава са неколико година затвора, јер кодекс Академије овакве радње не дозвољава. Могуће је да нека изузетна личност добије "почасни докторат" на неком другом факултету, или у некој другој земљи, али само под условом да је ово већ била универзитетска личност и да је већ поседовала научни докторат.

15. Србија је једина земља у Европи у којој министар просвете може да бира где ће да прима плату, да ли у државном апарату, или на неком приватном факултету. Министар је свуда у Европи државни службеник и он нема никакав избор, јер мора да дели судбину државе за коју ради и којој служи. То значи да ако је неки министар нестимулисан малом државном платом, он може да буде плаћен код приватника, али онда мора да напусти министарско државно место.

16. Србија, као некадашња социјалистичка перјаница, данас је једина земља у Европи у којој пензиони фонд човеку без обе ноге укида пензиону помоћ (случај који се недавно догодио, вести од 25. фебруара).

17. У Србији је народ натеран да плаћа бесмислени и скупи БУС ПЛУС за потребе приватне зараде неколицине политичких афериста. Када би ово барем било повезано са бољим радом саобраћаја, још би се то и могло правдати. Али, уместо да иду на свака три минута како је то случај у европским земљама, или барем на сваких десет, у Србији се на аутобусе и трамваје, чека некада и по сат времена. Србија је једина земља у Европи у којој возач трамваја, када га мрзи да вози, стави таблицу "у квару", а затим поред вас протутњи као змај. У Европи се за овако нешто одмах губи посао и на то место се прима особа без посла, која хоће да ради.

18. Србија је једина земља у Европи у којој јавно предузеће као што је "ИНФОСТАН" може грађанима да наплаћује камату на камату, као да је у питању банка. Таква бесрамна пљачка од стране јавних служби у Европи је недозвољена. Напоменимо да је ово до недавно практиковала и српска електродистрибуција.

19. Србија је једина земља у Европи у којој од увођења постоктобарске демократије ниједан значајнији политичар, нити партијски човек никада ни за шта није одговарао , чак ни када би сишао са власти. Однос према таквим људима који су свесно бивали параван за лопове јесте: "о покојнику све најбоље", "нађимо јединство без освете" и сл., тако да се стално намеће вештачко "јединство" политичких јавних лопова и њихових жртава. У Француској је бивши председник Саркози у бекству (због крађа и расипања пара) пред полицијским органима који су му закуцали на врата чим је престао да га покрива предесднички имунитет.

Најзад, ово је можда крај, а можда и почетак набрајања свих тих конкретних доказа, односно списка политичких лажи и нашег општег народног ропства, које чак ни не зависи од развијености привреде, него искључиво од организације и добре воље, односно од савести и свести људи.

Зато молим све оне који се сете још неког оваквог "европског" лика Страдије, да додају свој прилог и животно сведочење овом тексту опомене.

Нека то учине што пре, пре него што гора озелени, и пре него што процветају нови пупољци "српског пролећа".