Ko su oni, a ko smo mi?

“Kada je ceo svet protiv tebe, i kada u njemu nemaš prijatelja, kada nema nade u pobedu, treba se braniti dokle god je to moguće, uzvršavati svoju dužnost do kraja, i najzad pasti časno.”

Car Franjo Josif 1866. godine

Muče me ovi izbori. I dalje ne znam čemu služe i šta treba da nam donesu. Poslednjih dana čuli smo toliko odvratnih stvari, koje izgovaraju aktivni učesnici ovih izbora jedni o drugima. I svima njima verujem da je istina to što govore jedni o drugima. Verujem im jer sam siguran da ih niko bolje ne poznaje od njih samih. 

Kao što i mi najbolje znamo svoje prijatelje, rođake, ili kolege na posla. Pa i oni su već decenijama zajedno i dele i dobro (najčešće) i loše (vrlo retko). Oni znaju sve jedni o drugima. Znaju odvratne  “tajne” da je prosto neverovatno kako se uopšte suzdržavaju da svu tu gomilu beščašća ne saopšte javnosti! Ali to se nikada ne dešava! Ne dešava se jer to nisu časni i duševni ljudi, poput mene ili vas! Zato vi i ja nismo u takvoj politici, lišenoj svega ljudskog! Ali kako uspevaju da se tako dobro kontrolišu? Zar samo zbog sopstvenog interesa i međusobnih dogovora!? Naravno!

Pa ne mislite valjda da su političari današnje Srbije, čuvari “teške sadašnjosti i sjajne budućnosti”, toliko ludi da pljuvačinom po drugima pokrenu nekontrolisanu lavinu pljuvačine i na sopstveni račun! Paze se naši pastiri! Saopštava se samo onoliko koliko je potrebno strogo kontrolisanoj i samokontrolisanoj “ovčijoj” javnosti da predstava za “široko biračko stado” bude što privlačnija, što “zelenija”, a voda što “hladnija”! I prosto je neverovatno sa koliko nam se pritvornosti i pretvaranja saopštavaju “prljave istine” koje treba da dovedu do dodatnog motivisanja i disciplinovanja birača da izađu i glasaju zarad sebe samih i svojih ličnih interesa kako bi se nekako zaštitili od “drugih zlih čobana”, koji već nude i obećavaju tamo nekim drugim, svojim stadima!

Ne shvataju ovce da su ovce, i ostaju ovce, u bilo kom toru, i bilo čijem stadu! Cilj je uvek isti: da ljudi-ovce, pripadnici biračkih-stada, izađu i glasaju, i tako zaštite svoga “pastira”, kako ih ne bi neki drugi “zli čobanin” ostavio bez obećane hrane i vode, ili, ne daj bože, šišao, zaklao ili prodao! Za ljude danas nema nikakve veze to što će im isto to uraditi i njihovi “čobani” za koje su glasali! Štaviše, vrlo je verovatno da će nekoliko “čobana” nakon glasanja organizovati zajedničko klanje ili prodaju ovaca na veliko (postiže se bolja cena) uglednim gazdama iz dalekih bogatih zemalja! Vreme “čobana” u politici današnje Srbije ostaće trajno obeležje istorije ovih vremena! Stada su se retko sama od svojih čobana oslobađala! A čobani koji žive za stada a ne od stada, najređa su vrsta u Srbiji!

Uvek me je fasciniralo na sportskim kanalima kako to da su ogromne hale gde se odvijaju kečerske borbe, uprkos svim tim očigledno nameštenim “kečerskim” zahvatima, pune do poslednjeg mesta! Ko su i kakvi ti ljudi koji mogu da gledaju tu glupost jer to nije ni sport (nema ga na olimpijskim igrama), ni predstava, ni gluma (ne igra u pozorištima i bioskopima), ni prava borba (ne pobeđuje najjači i najveštiji)... U celom tom lažnom spektaklu, sa lažnim borcima i borbama, lažnim pobednicima i lažnim gubitnicima, treba nekome dati svoj glas, a time i deo naše male moći da se odlučuje o sudbini svih nas! Da li biste ikada dali pravim “kečerima” - grubim, neotesanim, uprošćenim i u svemu lažnim karakterima - da odlučuju o vašem životu, vašoj porodici i deci?

Ko veruje u današnjoj Srbiji da se međusobno zaista napadaju bivši partneri-čobani, iz upravo pale vlade koja je izvršila samoubistvo sebe same zarad našeg dobra! Ko još veruje danas u Srbiji da se popreko gledaju partneri iz prethodne vlade ili da se ne podnose mogući partneri iz poslednje dve vlade, ko ne veruje da nam svi oni zajedno ne mogu raditi šta god požele, i šta hoće, i koliko hoće, i dokle hoće... Sa ili bez našeg pristanka, sa ili bez našeg uživanja u tome, sa ili bez naše saradnje u tom okrutnom i grubom činu dokazivanja moći i posedovanja naše sudbine i naših života...

Samo ponižavanje ili ruženje naroda ima i jednu malu tajnu koju još uvek niko nije odgonetnuo, a to je da nikada sa sigurnošću ne možeš znati i garantovati da neko iz publike u jednom trenu ne ustane i ne upadne na scenu, upali svetla na pozornici i u sali, obori sve kulise i pokaže nam svima “ko u stvari vuče konce iza scene”! Tada nastupa gotovo trenutno buđenje i otrežnjenje svih ljudi u publici, iluzija u trenu gubi svoju moć kontrole nad publikom (narodom) i svet stvarnosti počinje izistinski da vlada i da boli! I sada svi vi mislite da se tek tako osvaja sloboda, a društvo (narod) postaje otrežnjeno i istinski slobodno! Ne, nikako! Naprotiv, tek tada su društvo, narod i država ugroženiji nego ikada! Baš u tim trenucima tog viška slobode oni su potpuno nezaštićeni!

Tada postoji velika opasnost da onaj ko je prekinuo predstavu (tu svojevrsnu kontrolisanu stvarnost), i ko se hrabro popeo i skočio na scenu, i taj tek probuđeni, sanjivi, progledali i još uvek ošamućeni narod poveo, možda radi za našeg najvećeg neprijatelja i protivnika – nekog velikog iluzionistu i tvorca lažne stvarnosti (obično je u današnjem svetu sve namešteno, pa i ovo prekidanje predstave i paljenje svetla), i napravi još goru situaciju u čitavom društvu, ispunjavajući sada sa tim probuđenim narodom, potpuno tuđe interese i naloge, i radeći sve protiv njih samih i njihovih interesa!

Zato narod, koji u ovakvim prelomnim i sudbonosnim trenucima nema svoje bogomdane velikane, neupitne i rodoljubive, velike i časne umove i duhove, ne može se ničemu dobrom nadati! A takvi koji su nam u tim užasnim vremenima (kakva su ova na primer) preko potrebni veoma su retki, ali vredni! I tu njihovu vrednost, u deliću sekunde, ceo narod može da trajno oseti i spozna! Takvi su ljudi - ljudi svoje epohe, i ne padaju sa neba, i ne dolaze izdaleka, oni se u ovoj zemlji rađaju, oni u ovoj zemlji umiru, oni su uvek bili tu sa nama, oni nas nikada nisu napuštali, oni su uvek delili sve naše muke i probleme, oni nikada nisu računali na sebe, oni nikada nisu računali ni na koga drugog, jer oni uvek i samo i jedino računaju na nas same!

Oni nisu nikada živeli, niti će živeti po tuđim zemljama, nikada nisu tuđu koru hleba jela, niti ga džabe dobijali, oni nikada ništa tuđe nisu iznad svoga cenili, niti držali! Oni nisu ti koji menjaju svoju dušu i svest preko noći, oni nisu ti koji su sve nas nekada hrabrili, i nasmejani i puni sebe, i sa lažne sopstvene visine, prkosili celom svetu! Oni nisu ti koji su nam sa pozicija nekadašnjih narodnih vođa i vlasti ove zemlje govorili da se nemamo čega bojati, čak ni za vreme užasnog rata, najneravnopravnijeg rata u istoriji sveta, i to dok su nas napadali nevidljivi neprijatelji, sa nevidljivih nebesa, i bacali bombe po svima nama ne bi li nas sve istrebili! Oni nisu ti koji se danas, nakon izdaje sebe i svojih najčistijih ideja, sada pred nama ponašaju drugačije, i kao neki potpuno novi ljudi, nama nepoznati i potpuno strani! Oni nisu ti koji se sada pred nama tresu kao list na vetru, usplahireni i uzvrteli kao kuja pred štenjenje!

Oni nisu ti koji nam sada drame i sline, gotovo plaču, i patetično i izveštačeno, jer ne znaju bolje od toga, pričaju kako se boje budućnosti i vremena koje je pred nama (verujem im ja da se boje, ali ne za nas, već samo za sebe!), nisu to oni, nekadašnji prkosnici i nedodirljivi rodoljubi, ti koji nam sada non-stop govore kako su tek pred nama naše najteže odluke i prelomna vremena! Da, možda jesu, ali rekao bih, samo za njih! Nisu to ni oni kojima je današnji mir gori od svakog rata (u kojem su nekada svojski učestvovali i svojim ponašanjem i drskim prkosom naše najveće dušmane dodatno provocirali i izazvali da budu još oštriji i čvršći prema svima nama!)! Nisu to ni oni koji nas sada mirom plaše (tako nas ratom nikada plašili nisu!), a svojim suznim očima, plačnim šaputavim glasom, spojenim prstima i namrštenim pogledima, sve nas sa normalnim ljudskim sećanjem tako ljuto izazivaju i iritiraju. Nisu to oni koji su nekada nasmejani i veseli skupljali, hrabrili, ispraćali i obilazili dobrovoljce koji je samo trebalo da nas brane, i branili su zaista naš narod, i omogućavali da može na svom vekovnom pragu da ostane i nastavi da bezbedno živi. Sada te svoje nekadašnje dobrovoljce ne mogu da vide. Ne poznaju ih!

Posebno im smetaju poginuli i nastradali! Nisu to ni oni kojima svako druženje sa bilo kojim, pa i najgorim strancem, znači više od susreta sa našim najboljim domaćinom, nisu to ni oni kojima je svaki zahtev dokazanih i vekovnih neprijatelja miliji od bilo kojih zahteva naših ljudi bolesnih za lekovima, ili gladnih za hlebom! Nisu to ni oni koji ni invalidima nisu imali da obezbede sredstva za proteze, ali su zato sredstva za brigu o jednom psu bez nogu i njegovu protezu odmah i hitno dobijena, a pas u stranku smesta pred kamerama odveden! Grad Beograd se pobrinuo za tog “invalida”, ali ne i za proteze za našeg vojnog tehničara, koji je nesrećno izgubio noge, demontirajući neeksplodirane bombe, bačene iz aviona nekih od danas naših ključnih partnera i prijatelja - iz Evrope i preko okeana! Nisu to ni oni kojima je osnivač stranke sahranjen kao pseto u dvorištu, koje više niko ni za godišnjice smrti i ne obilazi, i čija se slika u prostorijama stranke više ne može naći...

Ako me sada, na kraju, upitate: pa dobro, a ko su danas ti koji su nam toliko potrebni da nas povedu, ja vam mogu vam reći samo da ja to ne znam!

Zbog toga se ne treba bojati nikoga i nikada, ako samo voliš iskreno, pošteno i svim srcem Srbiju i ceo svet! Srbija i svi mi koji je volimo uvek smo bili tu kad treba, i bićemo i sad, i zato nije najvažnije pitanje ko su oni, već ko smo i kakvi smo svi mi zajedno, jer Srbiji su potrebni svi, ali kao ljudi koji se trude da svaki dan budu, bar malo bolji! Čovek je jači mrtav, nego nečovek živ. Zapamtite ove reči patrijarha Pavla!

Pouka za kraj

Pre neki dan moj školski drug mi uz beli čaj ispriča zanimljivu priču o kolibriju. Izbio ogromni požar u šumi i životinje krenu da beže, od najveće do najmanje, i lisice i vukovi i medvedi i slonovi, i u tom begu naiđu na najmanjeg od svih njih, kolibrija, koji smireno leti do reke, uzima u svoj maleni kljun onoliko vode koliko može da stane i onda leti nazad prema vatri i prospe tih nekoliko kapi u vatru. Životinje ga pitaju: zar misliš da nešto tako mali možeš protiv ovolike vatre. A kolibri odgovori: "Ja samo činim ono što ja mogu, jer samo to od mene zavisi. Kada bi svi činili koliko mogu, vatra bi se ugasila", reče i nastavi da sam i bespomoćan gasi vatru! Tada sve životinje, poučene primerom kolibrija, krenuše da gase požar. Na kraju ga i ugase...

Zato se i sam pomalo osećam kao kolibri iz ove priče, ali i kao deo čitavog "jata" ovde na NSPM-u, kao deo grupe koja radi istu stvar: ono što svako od nas može da učini, malen i sam! Valjda će se i našem poslu “gašenja požara” na kraju pridružiti i neke veće “zverke”!