Jugoslovenska diplomatija i nesvrstanost

Želim da čestitam inicijatorima i organizatorima[1] na odličnoj organizaciji ovog naučnog skupa povodom 50. godišnjice osnivanja Pokreta nesvrstanih zemalja koja upotpunjuje primetnu prazninu u javnom i stručno-naučnom životu u Srbiji, kao domaćinu osnivačke konferencije Pokreta nesvrstanih zemalja. Prominentne naučnike iz Evrope, Azije, Amerike i Australije, sve učesnike i goste, pozdravljam u ime Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. Beogradski forum je udruženje koje podržava filozofiju i ciljeve PNZ smatrajući da su ciljevi proklamovani u Beogradu 1961. I razrađivani i obogaćivani na potonjim samitima Pokreta, u najvećoj meri i danas aktuelni. Da se podsetimo, to su bili i ostali ciljevi mira, bezbednosti, razoružanje, demokratski međunarodni odnosi, poštovanje međunarodnog prava, demokratizacija i jačanje uloge UN, smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih, ukidanje vojnih blokova i stranih vojnih baza, sloboda izbora puteva unutrašnjeg uređenja, ukidanje svih oblika diskriminacije, iskorenjivanje gladi, bede i masovnih bolesti i mnogi drugi. Beogradski forum smatra da Srbija treba da vodi otvorenu i uravnoteženu spoljnu politiku razvijajući ranopravnu saradnju sa svim važnijim činiocima u regionu,Evropi i svetskoj zajednici. Srbiji, njenim dugorčnim ekonomskim, političkim i bezbednosnim interesima, po našem dubokom uverenju, najviše odgovara politika aktivne neutralnosti kakvu vodi veći broj evropskih zemalja, uključujući i više članica Evropske unije. To odgovara i interesima mira i napretka na Balkanu. Partnerstvo za mir je sasvim dovoljan okvir za odnose Srbije sa NATO-om. Pošto je NATO od odbrambenog prerastao u ofanzivni vojni savez, smatramo da Srbiji kao maloj, miroljubivoj zemlji nije mesto u takvom savezu.

Naša tema danas je - jugoslovenska diplomatija i nesvrstanost. Želim, pre svega, da ukažem na činjenicu da je Jugoslavija u vreme stvaranja i razvoja PNZ imala razvijenu, visoko osposobljenu, profesionalnu diplomatiju jednako poštovanu među nesvrstanim, kao i među zemljama zapada i Istoka. Jugoslovenska diplomatija je bila usklađena sa strategijom unutrašnje i spoljne politike. Na unutrašnjem planu to su bili ciljevi razvijanja moderne, visoko-produktivne ekonomije, zapošljavanje, socijalna sigurnost, besplatno zdravstvo i obrazovanje i samoupravljanje, a na spoljnom – stabilnost i bezbednost zemlje, ravnopravna saradnja, uključivanje u međunarodnu podelu rada i nesvrstavanje. U tom periodu zemlja je imala stope privrednog rasta koje su se svrstavale među najviše na svetu. Pored ostalog, proizvodila je numeričke mašine alatljike, građevinske mašine, traktore od 2 do 220 KS[2], oko 250.000[3] automobila godišnje , avione, tenkove, brodove. Imala je visoko razvijeni naučno-istraživački, razvojni i obrazovni kadar koji je bio rame uz rame sa kolegama iz razvijenih zemalja Evrope, Amerike i Azije.

U nesvrstanim zemljama proveo sam 11 godina diplomatske službe. Tokom karijere, duže ili kraće vreme, službeno sam boravio u oko 40 nesvrstanih zemalja, uključujući pet zemalja koje su predsedavale Pokretom. U pratnjama najviših jugoslovenskih državnika posećivao sam više NZ, ali jednako, ako ne i češće, i zemlje Zapada i Istoka. Svuda od Brisla, Bona, Bukurešta, preko Pekinga, Vašingtona i Otave, do Egipta, Tanzanije, Zimbabvea i Gane bilo je vidno visoko poštovanje Jugoslavije kao nezavisne i nesvrstane zemlje. I oni koji su pokušavali da upregnu PNZ u svoja kola, bilo kao «rezervu socijalizma», bilo kao «trojanskog konja» liberalnog kapitalizma, cenili su ulogu Jugoslavije kao ključnog faktora odbrane nezavisne uloge i izvornih principa PNZ.

Jugoslovenski državnici i predstavnici u svim zemljama, na svim nivoima primani sa posebnom pažnjom, poverenjem i retkom otvorenošću. Ne sećam se da sam se bilo gde sretao sa nepoverenjem, predubeđenjima ili barijerama subjektivnog karaktera.

Jugoslavija je bila jedna od vodećih zemalja i kohezioni faktor Pokreta. To je jugoslovenskoj diplomatiji povećalo ugled i uticaj i izvan pokreta.

Jugoslovenske diplomate bile su visoko poštovane u svim NZ, međunarodnim organizacijama. Na međunarodnim konferencijama sa posebnim interesovanjem su se očekivala izlaganja jugoslovenskih delegata. Na svim nivoima, od radnih do strateških, jugoslovenski predstavnici i diplomate su mogli računati na otvorena vrata i poverenje. Raspolagale su sa pouzdanim informacijam o spoljnoj, unutrašnjoj i razvojnoj politici, gotovo svake, zemalja domaćina. Zato su bili izuzetno privlačni sagovornici diplomata drugih zemalja.

Sa svoje strane, jugoslovenska diplomatija nikada se nije mešala u unutrašnja pitanja drugih zemalja, nije zloupotrebljavala svoja saznanja, ili na bilo koji način štetila interesima zemalja domaćina. Bilo je dobro poznato da se kroz saradnju i razmenu mišljenja sa jugoslovenskom diplomatijom može postići dobar rezultat. Praksa je to potvrđivala.

To ne znači da su se o međunarodnim pitanjima, kriznim žarištima ili prioritetima gledišta uvek podudarala. Ali, u dijalogu se negovala slobodna razmena mišljenja, demokratsko usaglašavanje stavova. Na konferencijama se odlučivalo konsenzusom.

Ograničenja u bilateralnoj, naročito ekonomskoj, saradnji, najčešće je predstavljao nedostatak finansijskih sredstava, ili nedostatak određenih tehnologija i tehnoloških postupaka. Kuvajtski i fondovi drugih bogatijih NZ bili su važan faktor podsticanja saradnje među NZ.

Pokret je podsticao saradnju Jug – Jug. Jugoslavija je imala određene, ne male, pogodnosti za takvu saradnju. One su se ogledale u opštem nivou ekonomske razvijenosti, nauci, tehnologiji, javnijm službama, mašinskoj industriji, vojnoj industriji, proizvodnji hrane, zdravstvu, obrazovanju, masmedijima.

Jugoslovenska vlada je imala strategiju da jednu trećinu ukupne trgovinske razmene usmeri prema Zapadu, trećinu prema Istoku i trećinu prema NZ. To je, razume se, bio deklarisani ideal kome se težilo. Činjenica da on nikada nije bio u potpunosti ostvaren ne umanjuje značaj strategije. Sa nizom NZ Afrike, na primer, godišnji obim razmene 70-ih i 80-ih godina iznosio je između 50 i 250 miliona dolara, izuzimajući iz toga, vrednosti povlačene nafte i vrednost investicionih radova.

Jugoslavija je raspolagala velikim potencijalima u građevisnskoj operativi. U Africi je, na primer, sagradila značajan broj aerodroma, velikih hidrocentrala, više hiljada kilometara puteva raznih kategorija, od autoputeva međunarodnog značaja, do onih, lokalnih, zatim, veliki broj državnih zgrada, trgovinskih, univerzitetskih i konferencijskih centara centara. Linije transporta električne energije koje je izgradila jugoslovenska operativa iznose više hiljada kilometara.

Pomenimo ovde jedan primer – Keniju. U toj zemlji, tokom jedne decenije 70-tih godina jugoslovenska građevinska operativa i industrija sagradili su preko 1.200 km. puteva, uključujući delove strateškog autoputa Mombasa – Najrobi – Kampala; dve hidroelektrane na reci Tani; aerodromsku pistu u Najrobiju; vodovod i kanalizaciju u Najrobiju i Nakuru; prvu industrijsku hladnjaču u Ati Riveru; gradsku bolnicu u Najrobiju koja je najveća u Istočnoj Africi; fabriku lekova «Dava»[4] ; fabriku konfekcije i fab riku za konzerviranje tropskog voća;

Gotovo jednako značajne, ako ne i zanačajnije, projekte jugoslovenska građevinska industrija je realizovala u Tanzaniji, Zambiji, Ugandi, Zimbabveu, Angoli, Nigeriji, Gani, Gvineji.

U Alžiru jugoslovenske firme su u kratkom roku rekonstruisale i izgradile grad Oran posle katastrofalnog zemljotresa.

Beogradska firma „Energoprojekat“ rangirana je 60 – 90-ih među najboljima izvođačima i isporučiocima opreme na svetu. U Africi, arapskih i južno-američkim zemljama ova firma je uspešno izvodila projekte koji u nekim slučajevima i danas imaju status nacionalnih i državnih simbola. U Peruu je «Energoprojekt» realizovao projekat hidrosistema „Ćira Pjura“ vredan preko 1,2 milijarde dolara. Imao sam čast da 2000. godine posetim ovaj grandiozni objekat.

Jugoslavija je imala posebne institucije za naučno tehničku saradnju sa NZ. Obezbeđivala je stipendije za školovanje hiljada i hiljada stručnjaka NZ za oblasti zdravstva, poljoprivrede, državne administracije. Paralelno, u NZ je po osnovu tehničke pomoći, bilo angažovano hiljade jugoslovenskih stručnjaka u oblastima gde su bili najneophodniji.

Prepoznajući najvažnije potrebe NZ, Jugoslavija je posvećivala posebnu pažnju razvoju proizvodnje hrane u tim zemljama. Tako je u više afričkih zemalja, kroz višegodišnje projekte razvoja i obuke kadrova, prenosila tehnologiju proizvodnje semena kukuruza, a u Indiju, na primer, i proizvodnju semena suncokreta. Seme kukuruza koje je u Zambiji razvio Institut «Zemun Polje» i danas je najtraženije seme južno od polutara.

Koncesije u eksploataciji sirove nafte koje je Jugoslavija ugovorila sa Angolom krajem 70-tih godina, neprekidno, sve do danas, obezbeđuju Srbiji «srpsku» naftu sa afričkog kontinenta. U međuvremenu je 51% ove nafte pripalo stranom kupcu Naftne industrije Srbije.

Jugoslavija je dala nemali doprinos i dekolonizaciji medija za masovno informisanje NZ. Kroz Beogradsku novinarsku školu formirane su stotine i stotine novinara, urednika, TV režisera, snimatelja i drugih specijalista za medije u NZ. Oni će kasnije postati snažan oslonac funkcionisanju pula novinskih agencija NZ. Svemu ovome treba dodati još ulogu Jugoslavije u obrazovanju profesionalnih kadrova NZ za oblasti bezbednosti, odbrane, civilnih pilota u Pilotskoj školi u Vršcu, kao i za mnoge druge oblasti. Ti kadrovi i danas imaju važne uloge u svojim zemljama.

Povremeno se mogu čuti, ili i pročitati kvazi-kritike da je Jugoslavija, navodno, imala male koristi, ili čak i štete, od pridavanja značaja saradnji sa NZ. Takve kritike su rezultat ili nepoznavanja činjenica, ili predubeđenja, ili potrebe pojedinaca da deklarišu privrženost poželjnim političkim opcijama. Čini se, ponekad, da u tome ima čak i prikrivenog rasizma. Bilo je prilika kad su se od novopečenih ideologa tranzicije i evropeizacije, moglo čuti da su građani Srbije Evropljani, da je naša strategija članstvo u Evropskoj uniji i da nemamo šta da tražimo među nesvrstanima, pogotovu u Africi.

Takvi pojedinci ne bi bili vredni da se ponekad ne nalaze i na visokim političkim i državnim položajima. Tokom prošle godine posebno glasan u javnosti bio predsednik Političkog saveta najveće vladajuće partije, koji je svakodnevno bombardovao javnost da je nepotrebno, štetno, čak i ponižavajuće (!), ako Srbija dozvoli svečanu konferenciju NZ radi obeležavanja 50-godišnjice osnivačkog samita PNZ u Beogradu. Javno je tražio da se zakazana konferencija otkaže! «Slobodni i nezavisni» mediji su mu, kao i obično, širokogrudo otvarali svoje stranice i studije. Predsednik njegove partije, pak, u svojoj nedavno završenoj kampanji za predsednika Republike, među velike rezultate svoje spoljne politike ubrojio je i održavanje svečane konferencije NZ kojoj je prisustvovalo preko 100 visokih delegacija NZ!

Protivnici uravnotežene spoljne politike, gube iz vida neke činjenice. Prva je, na primer, da Jugoslavija nije bila gubitnik, već i te kakav dobitnik u ekonomskoj i drugim vidovima saradnje sa NZ. Pozitivna iskustva iz te saradnja i danas su, i te kakva osnova za saradnju Srbije sa NZ. Druga, da Srbija nije bila jedina usamljena evropska zemlja na ogromnom terenu saradnje sa NZ. Bilo je i ostalo na tom terenu mnogo drugih evropskih zemalja, uključujući i one čiji bi uzor srpski političari želeli da slede. Ono što odlikuje Srbiju od većine drugih evropskih zemalja, to je da je u mnogim slučajevima, poželjniji partner za saradnju. Nije, zaista, jasno zašto bi se Srbija i srpske firme povlačile sa tržišta gde su stekle reputaciju pouzdanih partnera i ustupale mesto firmama drugih zemalja pa makar to bile i firme iz zemalja članica EU! Gde to Srbija ima rezervna, bolja tržišta za svoju danas već desetkovanu građevinsku operativu, ili uništenu industriju, od tržišta NZ? Treće, NZ čine gotovo dve trećine članica UN. Ako Srbija računa na podršku UN, na primer oko zaštite svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, a bilo bi štetno i opasno da to potcenjuje ili gubi iz vida, onda podršku NZ treba stalno neprekidno negovati i preko održavanja bilateralnih kontakata i saradnje. Prijatelji se teško stiču, a lako gube. Najčešće zbog kratkovidosti, povodljivosti i političke nezrelosti.

Kako su se NZ držale tokom jugoslovenske krize, treba svestranije i dublje izučiti. Može se, ipak, oceniti da je razbijanje SFR Jugoslavije, od većine NZ doživljeno i kao udarac Pokretu. Bilo je, razume se, dosta NZ koje su prihvatile nametnutu predstavu o «asimetričnoj», prevashodnoj odgovornosti Srbije za razbijanje SFRJ. Jugoslovenska diplomatija početkom 90-ih nije prihvatala inicijative velikog broja NZ da Pokret sa svojih konferencija i unutar sistema UN, izrazi podršku očuvanju suvereniteta i celovitosti SFRJ.

Od samita PNZ održanog 1989. U Beogradu, SFRJ je još jednom bila predsedavajući Pokreta. U to vreme bio sam na dužnosti ambasadora SFRJ (SRJ) u Angoli (1988. – 1993.) U Akri, Gana, pripremao se ministarski satanak NZ zakazan za vreme od 2. Do 7. Septembra 1991. Jugoslavija kao predsedavajući, iako već u krizi, i jugoslovenska diplomatija, imali su obavezu da, zajedno sa Ganom kao domaćinom, pripreme taj sastanak koji je, opet, predstavljao pripremu za sledeći samit NZ u DŽakarti (septembar 1992). Iz centrale u Beogradu (Savezno ministarstvo za inostrane poslove) mreži diplomatsko-konzularnih predstavništava u svetu, posebno u NZ, stizale su povremeno cirkularne instrukcije o zadacima delovanja prema ministarstvima za inostrane poslove i drugim institucijama zemalja prijema, kako bi se pravovremeno usaglasili stavovi o najvažnijim pitanjima dnevnog reda MS NZ i rešavala druga pitanja. Sećam se da je početkom avgusta 1991, otprilike mesec dana pre sastanka u Akri, iz centrale u Beogradu stigla cirkularna depeša koja je sadržavala tri elementa: prvi je informacija, da iz više prestonica NZ, kao i iz misija NZ pri OUN, stižu ponude i konkretne inicijative da PNZ sa Ministarskog sastanka u Akri izrazi podršku suverenitetu i celovitosti SFRJ, da se predlaže osnivanje «grupe prijatelja», «grupe za podršku» Jugoslaviji i slično; drugi je instrukcija, da se sve takve inicijative, uz zahvalu za dobru volju i solidarnost, obeshrabruju kao nepotrebne i suvišne, uz objašnjenje da je u Beogradu doneta politička odluka da se rešenja za sve probleme u zemlji traže isključivo kroz dijalog u okviru EU; i treći je, takođe, instrukcija, da se kod zemlje prijema izdejstvuje podrška da se na MK NZ u Akri, u svojstvu «pozvanog gosta», pozove Nemačka. Cirkular je potpisao tadašnji načelnik za nesvrstane zemlje u SMIP-u. Bilo je, međutim, jasno, da je to, u stvari, bila instrukcija tadašnjeg ministra za inostrane poslove Budimira Lončara koju je načelnik potpisao.

Instrukciju nisam izvršio, ni prećutao. Odgovorio sam da mi je instrukcija nejasna, nelogična i suprotna osnovnim postavkama unutrašnje i spoljne politike. Izrazio sam iznenađenje zbog zahteva da jugoslovenska diplomatija lobira za pozivanje Nemačke na MK NZ dok nemački ministar Hans Ditrih Genšer svakog dana aktivno radi na razbijanju Jugoslavije.

Iz Beograda nije bilo reakcija. Da li je i ko predstavljao Nemačku «kao pozvanog gosta» na Konferenciji u Akri nije mi poznato. Koliko se sećam, ni Lončar, iako predsedavajući PNZ, nije ostao u Akri do kraja Konferencije. I to je bio odraz njegovog odnosa, uloge i prioriteta. Znajući sve to i još po nešto, moram reći, da mi je, blago rečeno, bila suvišna i preterana pažnja koju je Predsednik Srbije javno izrazio prema Budimiru Lončaru na svečanoj konferenciji u Beogradu, održanoj septembra 2011. povodom 50. godišnjice osnivanja PNZ. Ako ne i sam poziv.

Od aprila 1989. do marta 1990. učestvovao sam u nadgledanju završne faze procesa nezavisnosti Namibije. Kao predstavnik zemlje predsedavajućeg PNZ, predsedavao sam grupom 17 NZ, na ambasadorskom nivou, koja je formirana po zaključku Koordinacionog biroa NZ pri OUN u Njujorku. Radili smo podeljeni u tri podgrupe – jedna u Vindhuku, druga u Kaprivi pojasu i treća na jugu u Sdvakompnudu. Redovno smo sarađivali sa SR GS UN Martijem Ahtisarijem i komandantom UNTAG-a[5] indijskim generalom Premom Čandom. Jugoslavija je u sastavu UNTAG-a imala vod svojih oficira. Bio je to veliki i odgovoran angažman PNZ u završnici uspešnog procesa dekolonizacije.

Deset godina posle, Martija Ahtisarija, u pratnji bivšeg premijera Rusije Viktora Černomirdina, ponovo ću sresti u Beogradu 2. i 3. juna 1999. kao donosioca ultimatuma jugoslovenskom rukovodstvu povodom okončanja agresije NATO. Potom će proteći još 7 godina da bi Marti Ahtisari 2007. proglasio završenim pregovore o Kosovu i Metohiji u Beču i ispostavio Srbiji još jedan ultimatum. Ovoga puta u vidu svog plana za «uslovnu» nezavisnost Kosova i Metohije. Time je obznanio realizaciju pravog cilja agresije NATO – oduzimanje Kosova i Metohije od Srbije. Cilja koji je ostao isti nezavisno od od međunarodnog prava i rezolucije SB 1244 (1999). Da, i nezavisno od karaktera vlasti u Beogradu.

Izlaganje na međunarodnoj konferenciji „Pokret nesvrstanoisti i hladni rat“, podtema „Nesvrstanost i jugoslovenska diplomatija“, Beograd, 25. i 26. maj 2012. godine.