Između evroentuzijasta i evroskeptika

Srbija je konačno dobila zvanični status kandidata za prijem u Evropsku uniju. U javnosti su vidljiva dva krajnje isključiva reagovanja, koja idu od lovorika do sumraka. Zbog toga Srbija i dalje izgleda kao duboko podeljena zemlja, bez perspektive da izgradi nacionalnu strategiju za budućnost. Dele nas na atlantiste i proruske snage, evroentuzijaste i evroskeptike, nacionaliste i mondijaliste, demokrate i nacionaliste, partizane i četnike itd. Međutim, pitanje je da li su te podele, iako prenaglašene u medijima, a posebno u internet komentarima, zaista ozbiljne, ili su one više opsena koja se prikazuje u jednoj, dominantno, partokratskoj državi.

Osvrnućemo se prevashodno na podelu po pitanju evropske budućnosti Srbije. U opticaju je ideja takozvane druge Srbije "Evropa nema alternativu", kao i ideja čvršćeg vezivanja za Moskvu. Pored sve svoje stupidnosti ideja bezuslovnog predavanja Evropi pokazala je političku privlačnost i postigla nerealno velik uspeh. Kao što je to obrazložio Milo Lompar u svojoj knjizi "Duh samoporicanja" ta politika je "ciljano sužavanje svesti" građana, jer ona znači isto što i činjenica da smrt nema alternativu.

S druge strane je tradicionalna Srbija, koja prenaglašava srpski kulturni i nacionalni identitet i nije sposobna da razume potrebu evropskog ujedinjenja i nije uopšte voljna da se prilagođava opšteprihvaćenim evropskim normama. Ta Srbija je utemeljena na autodestruktivnom karakteru, koji je duboko usađen u mentalitetu naroda, a najčešće se opisuje rečju inat. To je ona Srbija koja je kliče "bolje rob, nego grob", "bolje rat, nego pakt", to je ona Srbija koja se neizmerno, uglavnom uzaludno, žrtvovala u balkanskim ratovima, i u oba svetska rata, i konačno u ratu sa NATO. Kao i Milošević, svojevremeno, protagonisti te Srbije vide budućnost u Evroazijskom savezu država koji za sada čine Rusija, Belorusija i Kazahstan.

Iako je politika "Evropa nema alternativu" besmislica, ona nikako ne znači da su tradicionalisti u pravu. Između evroentuzijasta i evroskeptika postoje i evrorealisti. Postoji treća Srbija. Ona nije mala, naprotiv, ona je velika. Zbog toga, mi nismo tako duboko podeljeno društvo, kao što se često tvrdi i prikazuje. Mislim da je više problem u percepciji i metodu istraživanja.

U izgradnji evropskog doma od početka postoje najmanje dve politike i postoje veoma ozbiljne razlike u shvatanjima širine i stepena ujedinjenja. To što su u prošlosti odneli prevagu evropski konzervativci, koji su uticali i na raspad Jugoslavije, uglavnom po šavovima istočnog i zapadnog rimskog carstva, i to što su katolički narodi rasturene Jugoslavije postali punopravni članovi Evropske unije, a pravoslavni i muslimani smešteni u čekaonicu pred evropskim vratima, nikome ne daje za pravo da Srbiju isključi iz procesa evropskih integracija i da je izoluje od Evrope.

Isto tako, ozbiljna ekonomska kriza u Evropi i drugi problemi u odnosima država u Evropskoj uniji, niti čak neprincipjelni pritisci na Srbiju kojih je bilo i ovih dana, ne mogu da budu dovoljni argumenti da se ospori i sam smisao evropskih i evroatlanskih integracija.

U izgradnji evropskog doma, već od temelja, evidentne su različite politike i interesi i to je realnost. Na to ukazuju i nedavno objavljeni dokumenti Politbiroa CK KPB iz kojih se vidi da su Margaret Tačer i Fransoa Miteran bili protiv ujedinjenja Nemačke i da su hteli da podstaknu SSSR da se bori protiv ujedinjene Nemačke. Rukovodstvo Sovjetskog Saveza sa Gorbačovom na čelu nije htelo da se na taj način blokira put saradnje sa Nemačkom i nije se suprotstavilo ujedinjenju.

Ako se imaju u vidu ideje Mihaila Gorbačova o zajedničkom evropskom domu, evidentno je da je time otvaran put za dijalog o celovitoj, ujedinjenoj Evropi. Nažalost, Gorbačov je, generalno gledano, ispao politički naivan. Ujedinjena i celovita Evropu za koju se čak zalagao i papa Vojtila, danas nema veću podršku u vrhu evrokratije, a ni u evropskoj javnosti. Nisu prihvaćene i gotovo da se zaboravljaju ideje Žaka Delora, njegov princip koncentričnih krugova po kojima je Evropa trebalo da se u trećem krugu proširi zemljama Balkana i SSSR-a. Na Zapadu su prevladale konzervativne snage koje ne gledaju na Rusiju kao ravnopravnog partnera u celovitoj Evropi, već je gledaju neokolonijalistički, isključivo kao izvor sirovina za svoju industriju.

Ipak, postoji ne samo druga Evropa, već i druga Nemačka. Ta Nemačka se razaznaje u govoru Helmuta Šmita na kongrsu SPD, održanom u decembru prošle godine. On ističe da je u poslednjih deset godina poverenje u nemačku politiku poljuljano i da se sumnja na kontinuitet nemačke politike. Šmit, istina vrlo oprezno, ukazuje na srž problema međunarodne politike Zapada i poziva na pobunu protiv bankarskog lobija. Šmit je duboko u pravu kada kaže da će se svet razvijati u pravcu dvovlašća Vašingtona i Pekinga, ako se taj problem ne reši.

Izolacionistička politika Amerike i Zapada prema Rusiji, odbijanje da se sa njom sarađuje kao sa velesilom, dobila je ovih dana, takođe, očekivan i realan odgovor. Putin je na predizbornom mitingu 23. februara u Moskvi, poručio moćnicima globalizma da njihovi stavovi po kojima se na resurse globalnog značaja ne može rasprostirati suverenitet nacionalnih država, neće moći primeniti na Rusiju. On je tim povodom podvukao paralelu sa Borodinskom bitkom i 1941. godinom i naglasio: "Nikoga ne treba da dovodimo u iskušenje svojom slabosti". Na masovnom mitingu podrške Putin je takođe istakao da je ruski narod u genima pobednički i najavio ubrzano jačanje odbrambene moći Rusije. Rusija se vratila svojoj izvornoj politici velike sile.

Na takav razvoj odnosa, nezavisni zapadni analitičari su upozoravali još devedesetih godina. Oni su ukazivali da se odnos Zapada prema Rusiji nije promenio od pada Berlinskog zida, iako više ne postoji nikakva opasnost od komunizma i Rusije. Varšavski vojni savez je jednostrano prestao da postoji. Obećanje koje je dato Gorbačovu da se NATO neće širiti na Istok se zanemaruje. Naprotiv, zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza se uvlače u NATO.

To je realnost Evrope u kojoj živimo i to pokazuje koliko je besmislen slogan "Evropa nema alternativu". Kao i uvek u srpskoj istoriji, i dobijanje statusa kandidata pokazuje da mi ništa u Evropi ne možemo da postignemo bez odobrovoljavanja Nemačke. To je jedna od dve najvažnije konstante srpske spoljne politike, prema shvatanju profesora i uglednog političara Milovana Milovanovića. Druga konstanta je da ništa na Balkanu ne možemo postići bez podrške Rusije. Po prirodi stvari, naši se interesi uglavnom podudaraju sa interesima Britanije i Francuske na Balkanu i ta podrška je takođe veoma bitna. Stoga će naš prijem u Evropsku uniju i pozicija na Balkanu biti u znatnoj meri determinisani odnosima Evrope i Rusije, odnosima Amerike i Rusije, kao i odnosima između evropske petorke.

Za ujedinjenje Evropske unije i Rusije ima hiljadu razloga, a dovoljno je navesti samo jedan. Udeo stanovništva starih evropskih država i Rusije u svetu se rapidno smanjuje i ono će se za trideset godina svesti na procentualno zanemarljiv udeo. Isto tako, snaga evropske i američke ekonomije, u odnosu na rastuće privrede Kine, Indije i Brazila, gubiće značaj. Savez sa Rusijom će se u budućnosti pokazati kao politička i ekonomska nužnost i za Evropu i za Ameriku. To će se pozitivno odraziti i na naš međunarodni položaj i značaj u ujedinjenoj i celovitoj Evropi i u Americi. Činjenica da se na nas često gledalo kao na male Ruse i otežavalo našu kandidaturu za Evropsku uniju, u tom slučaju će biti prednost. Da bi došli do te pozicije moramo da vodimo aktivnu politiku i gledamo daleko unapred, a ne da vodimo politiku izolacionizma i inaćenja.

Zbog svega toga je potpuno besmislena podela na evroentuzijaste i evroskeptike. Razumljivo je i što se zvanična vlast ne osvrće na veoma utemeljenu kritiku politike "Evropa nema alternativu". Uostalom, ta se kritika i ne odnosi na Vladu Srbije, ni na kabinet predsednika, ni na DS, pa više ni na SNS.

Ta politika se jedino može čvrsto vezati za LDP, SPO, kao i za jedan deo tzv. nevladinih organizacija. Naravno, da takvih politički kratkovidih i slabovidih ima i u Demokratskoj stranci, i u Vladi, i u kabinetu, ali to sigurno nije njihov mejnstrim. Na drugoj strani su jedino srpski radikali, Dveri i, uslovno rečeno, desno krilo Demokratske stranke Srbije.

Nije glavno pitanje danas, u Srbiji, kada ćemo ili da li ćemo uopšte postati punopravni članovi Evropske unije, niti je to pitanje da li će Evropska unija kakva je danas opstati. Bez obzira kako se proces evropskog ujedinjenja bude razvijao u budućnosti, niko, ni da to zaista hoće, neće moći da ukine evropsku civilizaciju, niti će moći da nas izdvoji iz zapadne judeohrišćanske civilizacije kojoj mi suštinski pripadamo. Ovde se nećemo osvrtati na problematičnu podelu civilizacija Semjuela Hantingtona po kojoj je judeocivilizacija deo zapadne civilizacije, a pravoslavna nije, jer je njegova podela pre svega političkog, a ne kulturnoistorijskog karaktera.

Glavno pitanje jeste da mi kao društvo što više usvojimo evropske vrednosti i da se saobrazimo sa Evropom. Naravno, i da sačuvamo svoje osobenosti. Suština, dakle, nije u cilju, odnosno punopravnom članstvu u Evropskoj uniji. Parafrazirao bih jednog od glavnih revizionista marksizma Eduarda Berštajna, i izneo tezu da je suština evroatlantskih integracija u kretanju ka tom cilju. Neću da kažem, kao Berštajn, cilj nije ništa, ali danas nije svrsishodno preterano raspravljati o tome, jer niko ne zna kako će EU izgledati kada stignemo do cilja.

Dakle, cilj će biti određen odnosima u Evropi i svetu, kakvi tada budu. Kretanje ka tom cilju je najvažnije, a sve ostalo uglavnom je bez smisla i značaja. Mislim na simplifikacije, kao što su proevropske i antievropske snage i partije, prozapadne i proruske ljude i sl. Ako se neko zaista tako oseća, onda on nije ni dostojan građanin Srbije, ni dostojan Srbin.

Umesto takvih jeftinih rasprava potrebne su nam ozbiljne rasprave i strategije za budućnost, odnosno scenariji za naše nastupanje u međunarodnim odnosima, a koji će polaziti od različitih mogućnosti razvoja tih odnosa u Evropskoj uniji i svetu. Osvrnuo sam se samo na onaj najpovoljniji za nas, a to je približavanje Evrope i Rusije, odnosno Amerike i Rusije. Ako se ti odnosi budu razvijali u suprotnom pravcu, to je razlog više da imamo načertanije ili scenario za naš rad u mnogo goroj situaciji u kojoj će se naći naša zemlja.

Zapad, odnosno Amerika, kojoj smo se zbog sloboda i prava čoveka i građanina nekada gotovo svi divili, danas nastupa sa imperijalističkih pozicija. Zbog toga je logično što podrška evroatlantskim integracijama sve više slabi. Međutim, ona slabi i zbog činjenice ko tu politiku danas predstavlja u Srbiji. Ne mislim na diplomatiju, već na najeksponiranije predstavnike te politike i na samo jedan deo takozvanog ne vladinog sektora.

Kada bi u politici i analitici vladalo poštenje, spoljna politika srpske vlade, posebno kada je u pitanju integracija u Evropu, sada bi, posle dobijanja zvanične kandidature, trebalo da dobije kakvo-takvo priznanje i od opozicije. Zvanična politika se ne može ozbiljno kritikovati ni kao prozapadna i evroentuzjastička, ni kao evroskeptična i proruska. U celini gledano, srpska spoljna politika je najbliža onoj trećoj Srbiji, koja je evrorealistična. Zbog toga, bilo ko da dođe na vlast posle izbora, neće moći da vodi bitno drugačiju spoljnu politiku Srbije. To je veoma pozitivna ostavština ove vlade.

Nije, međutim, problem ove vlade u spoljnoj politici. Problem ove vlade je u unutrašnjoj politici. To je nedovršena država, funkcionisanje institucija, korupcija, kontrola medija itd., ali to nije tema.

(Autor je nekadašnji glavni i odgovorni urednik "Duge")