Iskušenja novih integracija

U trenutku kada je projekat neokolonijalizma dobio svoje novo demagoško odelo u liku globalizacije a potom verbalno poduprt hiperdemokratijom, republike Treće (Titove) Jugoslavije su odlučile da se priklone retrogradnom političkom modelu dezintegracije u vidu nezavisnih, nacionalno čistih država. U tom pravcu prva je krenula Slovenija polovinom osme decenije prošlog veka. Sledila ju je Hrvatska ugledanjem na svoju fašističku prošlost na početku Drugog svetskog rata. Bosna i Hercegovina, bez čvrstog (jedinstvenog) nacionalnog identiteta, po inerciji upada u krvavo klupko etničko religioznih strasti koje, u nedostatku njihove državne artikulacije nemaju drugog izraza do nasilja.

Srbija se zakasnelo probudila iz svog komunističkog, antidržavnog i antinacionalnog sna. Jedini način da uđe u igru sa ostalim saigračima svog balkanskog okruženja bio je da izvrši kostimiranje u svoju nacionalnu prošlost. I dok su drugi svoje kostimiranje izveli tajno, kamuflirajući (skrivajući) ga idejama o zaštiti svog jezika, nacionalnom oslobođenju od uzurpatora SFRJ i JNA, opredeljenju za demokratsko građansko društvo i pristupanje modernim društvima kapitalističkog Zapada, dotle je Srbija krenula u pravcu zahteva za ostvarivanje svojih neotuđivih nacionalnih i kulturnih prava za koje se vekovima borila. Ali, u tom trenutku na "svetskom tržištu" nije bilo interesa za takvom vrstom robe. U procesu svetske raspodele političke moći i sfera uticaja, političko rukovodstvo u Srbiji nije raspolagalo potrebnim aparatima za otkrivanje takvog stanja. Posledice su u toku.

I dok je sa jedne strane Zapad, kada misli o sebi, pronalazio nove načine za nastavak političkog, ekonomskog i vojnog udruživanja a time i narastanja, osavremenjivanjem postojećih institucija, obogaćivanjem novih formama međusobne saradnje i proširivanjem svog sastava, dotle je sa druge strane, kod spoljnog sveta, podsticao rasparčavanja, usitnjavanjem geografskih, političkih i ekonomskih prostora.

Takva strategija ne treba da čudi. Male, u svakom pogledu zavisne države i narodi, postaju idealni propagatori dovršenja ideje globalizacije, jer su im za opstanak neophodni Zapadni sponzori. Za takve države ne postoji alternativa njihovog ekonomskog opstanka. Samo pristupanjem savezu velikih i moćnih obezbeđuje im odgovarajuće mesto na svetskom tržištu i njihovu fizičku zaštitu, što je inače prevaziđen pojam u novom jedinstvenom svetu.

Lakše ostvarivanje projekta novog sveta omogućeno je novim sadržajem pojma slobode. Naime, kao u vreme rane mladosti modernih društava, u petnaestom i šesnaestom veku, kada su podanici ustupali svoja prirodna prava suverenu u zamenu za zakonom regulisano državno upravljanje, ekonomsko poslovanje i svoju materijalnu i fizičku zaštitu, tako je i danas. Za razliku od prošlosti, sva državna pitanja i poslovi, kako velikih ali još više malih i novih država, izlaze na svetsko tržište, gde njima upravlja i određuje dalju sudbinu upravo to samo tržište. Postajući deo svetskog tržišta u kojem njegovi glavni pokrovitelji svojim privilegovanim položajem imaju mogućnost da propisivanjem zakonske regulative za tu novu zajednicu, u stvari određuju stepen tržišne slobode, svih pa i pridruženih članova. Novi pojam slobode objašnjen je procesom potpune demokratizacije države i društva. To drugim rečima znači dominaciju tržišnih zakona u ekonomskoj sferi, uticaj tržišta kroz aktivnosti njegovih najmoćnijih članova na izbor političke vlasti u državama članicama nove svetske zajednice u formiranju, završavajući sa kompleksnim sadržajem društvenog života, usvajanjem opštih vrednosti, formiranju jedinstvenih stavova i zajedničkih obrazaca ponašanja.

U današnjem svetu velikih kontrasta, kompleksnih odnosa i brojnih otvorenih globalnih pitanja kao što su "borba protiv terorizma", klimatske promene, traženje novih izvora energije, dolazak Kine u položaj države koje može da postane izazov sili SAD-a koje su trenutno bez premca, približavanjem drugih, poput Indije pa i Brazila klubu razvijenih, ostavlja malo prostora za pažnju i značaj onih država koje su u procesu prelaska iz doba svoje prošlosti u savremeno društvo, obično nazivan tranzicijom.

Prema tome, za Srbiju, kao ni za bilo koju drugu, malu ili novonastalu državu u Evropi čini se da nema drugog puta u budućnost nego da što pre postane član i partner svetskoj zajednici naroda, u kojoj je Evropska Zajednica njena podvrsta.

Me|utim, pitanje je od samog početka bilo, a i još uvek jeste, koji je najbolji način da Srbija amortizuje šok globalizacije, koji kao takav poga|a njen državni interes, njenu ekonomiju, i njeno kulturno biće, određeno nacionalnom istorijom. Kako dalje, kroz posledice građanskog rata iz devedesetih godina, da Srbija izbegne svoje greške prošlosti ogledane u istorijskim zabludama? Jedna od tih zabluda bilo je odricanje od sopstvene državnosti i ujedinjavanje sa drugim narodima 1918. godine u novu državu Jugoslaviju. Ništa manje osetljivo jeste i pitanje kako da kao mala nacionalna država sebe postavi u situacijama kada velikim političkim ili ekonomskim diktatom pokušavaju da nametnu njeno novo mesto u međunarodnoj zajednici i pravac daljeg razvoja?

I politička pozicija i politička opozicija u zemlji neophodno je da shvate u potpunosti dimenziju determinizma istorijskog razvoja svetske zajednice i da prema tome zauzmu konstruktivan stav u svom političkom delovanju. Opozicija treba da shvati da je proces globalizacije neizbežan i da u njemu pronađe pravo mesto za Srbiju. Sa druge strane politička pozicija treba da, ako je to moguće, razvije nacionalni osećaj koji će da joj pomogne da njeno političko delovanje bude u duhu tradicije, kako istorijske, tako isto i kulturne. Bez ispunjenja ovog preduslova ni jedna od strana u vlasti neće moći da obezbedi stabilnost i napredak države i društva.

Dakle, drugim rečima, ulaskom jedne države u proces takozvane tranzicije, što ujedno predstavlja integraciju u međunarodnu zajednicu, radi se u stvari o opstanku te države kroz njeno prilagođavanje novim formama političkog ustrojstva i ekonomskog funkcionisanja. Za Srbiju taj ulazak pre svega znači pažljiv i balansiran odnos prema sopstvenom kulturnom identitetu. Negovanje kulturne baštine, zadržavanje tradicije u formama koje nisu u odnosu isključivosti prema savremenim trendovima, ali istovremeno i sinhronizacija tih modernih trendova prema nacionalnom senzibilitetu, jedino pružaju mogućnost uspešne transformacije.

Da bi Srbija izbegla dolazak u situaciju da pristupanjem procesu novih integracija dopadne u krajnje nepovoljan politički i ekonomski položaj u novoj zajednici, neophodno je odgovorno ponašanje svih predstavnika vlasti. Jednostranim, čak pristrasnim odlukama svetske zajednice, po pitanjima raspada Druge Jugoslavije i kasnije vođenog građanskog rata u njoj, a još više kada je reč o političkoj sudbini Kosova i Metohije, izgubljeno poverenje naroda Srbije u takvu svetsku zajednicu. To je realnost koja treba da bude uvažena od stranaka iz pozicije u Skupštini Srbije, kao i u kabinetu Predsednika Republike.

Integracija u političkoj realnosti nema podjednaku konotaciju za sve. Mnogi će iz takvog procesa da izađu obogaćeni i osnaženi. Međutim za pojedince postoji opasnost da taj proces označi izvesni gubitak. Zato je neophodno da sve političke snage u zemlji ulože maksimalne napore i da u svom nastupanju zadrže nivo odlučnosti i iskrenosti, kako prema stranim partnerima, tako i prema svojim biračima. Samo trenutak njihove pasivnosti, može da dovede celu naciju u vrlo nezavidnu i nepopravljivu situaciju.

Takav je slučaj ovih dana sa pitanjem Kosova i Metohije. To pitanje je za svetsku zajednicu zatvoreno sa stanjem kakvo je danas. Kakav je odnos domaćih političara prema tom pitanju sasvim je druga stvar. Odluka koja je danas nametnuta Srbiji nije pravedna. Toga je svesna većina naroda kao i većina političara. Mnogi od njih su najzad naučili da verbalno izraze volju i stav naroda koga u vlasti i međunarodnim institucijama predstavljaju. Tako Ministar inostranih poslova gospodin Jeremić, obrazlažući odluku vlade o vraćanju ambasadora u zemlje Evropske Zajednice, ističe kako Srbija neće nikad da odustane od svog ustavnog prava na teritorijalni integritet i celovitost, što drugim rečima znači zadržavanje Kosova i Metohije u granicama države Srbije. Međutim, ponekad nema ničega poraznijeg od puke retorike. Samo konkretne akcije mogu da potvrde jasan politički stav i pravce delovanja jedne političke grupe.

Trgovina delom državne teritorije, nije najbolji način za obezbeđivanje njenog učešća u današnjim integracijama. Kako stvari sada stoje, postoji realna opasnost da pristupanje Srbije Partnerstvu za mir, njeno kasnije eventualno priključivanje Evropskoj Zajednici a onda, jednog dana možda i NATO-u, što je sve vrlo dug i krajnje neizvestan proces, znači ništa drugo do amalgamizaciju trenutno postojećeg stanja na terenu, sa kojim srpska strana u celini ne može da bude zadovoljna jer ide kompletno na njenu štetu.